A sada, dečko moj, hoću da ti kažem ono što sam oduvek govorila, a to je da sve tvoje sposobnosti potiču od te porodične grane. Sasvim je sigurno da je Bil Pentland bio čovek koji bi daleko doterao samo da se školovao. Naravno, nije on imao knjiškog znanja, ali pričali su, znaš, kako je bio u stanju da raspravlja i da svoje mišljenje o bilo kom pitanju; isto onako pametan i snažan, zapamti, sve do neposredno pred samu smrt, a onda je jednog dana poslao poruku Samu da dođe i vidi ga, i tada rekao:
“Same“ - naravno, Sam je posle pričao kako ga je zatekao da loži vatru i peva jedan tropar, živeo je u ljubavi i miru sa svetom, i nije osećao nikakvu slabost, ili bolest - “Same“, rekao je, “milo mi je što si došao. Ima izvesnih stvari o kojima bih želeo da porazgovaram s tobom. Lezi tu na krevet“, rekao je, “tako da možemo da popričamo“. Elem, to je baš bilo po volji Samu, znaš, oh, to ti je bio najveći lenjivac koji je ikada živeo na svetu, mogao je ceo svoj vek da provede leškareći i pričajući. “Zašto“, reče on, “šta je to u pitanju, Oče? O čemu se to radi? Da se ne osećaš rđavo?“ upita on. “Oh“, reče Bil, “nikada se nisam bolje osećao, ali ja još neću dugo ostati ovde s tobom“, reče on, “rešio sam da je došlo vreme da se umre, Same, i želim da dovedem kuću u red pre no što odem“. “Ali, Oče“, reče Sam, “šta ti to govoriš, šta time misliš da kažeš? Nisi valjda bolestan?“ “Ne, ništa me ne boli“, odgovori Bil. “Ama, ti ćeš još mnogo godinica da poživiš“, reče Sam. “Ne, Same“, reče starac, odmahnuvši glavom, znaš. “Ja sam prosto-naprosto rešio da je kucnuo čas da idem. Čuo sam Poziv. Eto, preturio sam preko glave tri puta po dvadeset godina i povrh toga još deset“, reče on, “uz još po koju godinicu, i osećam da više nemam šta da radim na zemlji, te sam se tako odlučio na to“. “Odlučio se na to?“ reče Sam, “ali na šta si se ti to odlučio“? “E pa“, reče on, “odlučio sam se na to da umrem, Same“. “Pobogu, Oče“, reče Sam, “šta ti to govoriš? Nećeš ti umreti“, reče on. “Da“, reče Bil, “ja sam se rešio da umrem sutra po podne u šest i deset, i zato sam i poslao po tebe.“ Elem, oni onda naložiše takvu vatru da je sve praštalo i probdeše tu celu bogovetnu noć razgovarajući i, oh, znaš, Sam je posle pričao kako je vetar te noći urlao i zavijao, i kako su dugo, dugo do pozno u noć, razgovarali i spremili doručak i opet pričali, i kako je starac izgledao isto onako dobro i zdravo kao što je i uvek bio, živeći u miru i ljubavi sa ljudima, gospodine moj, i bez ikakve brige na svetu. Ali kad je zidni sat izbio šest časova - počuj, dečko moj, želim da ti kažem kakav je čovek on bio, kada je odzvonio taj šesti čas, on se okrete Samu i reče: “Pripremi se, Same“, i tačno u dlaku u šest i deset ponovo ga pogleda i reče: “Zbogom Same; došao je moj čas, ja odlazim, sinko“, i okrete lice zidu, gospodine moj, i izdahnu - eto takav ti je on čovek bio, a to pokazuje kolika je snaga volje i kolika odlučnost bila u njemu - i dozvoli mi da ti ja nešto kažem: svima nama je to urođeno, to isto, i kada bi došao naš čas da idemo mi bismo to znali.
Iz pripovetke Tkanje života
]]>
