Godine 53. nisam bila u Dubrovniku, u koji sam se u martu 68. spustila avionom sa Sartrom, gde nas je čekao naš prijatelj Dedijer. Rezervisao nam je sobe u jednom hotelu na obali, nedaleko od grada: bila je prava radost svakog jutra otkriti belinu visokih kula koje su se podizale na stenovitom grebenu kupanom plavim vodama. Dubrovnik sa svih strana okružuju zidine. Išli smo kružnim putem gospodareći zlatnim krovovima kuća, obuhvatajući pogledom ulice, trgove, dvorišta, vrtove. Automobilima je zabranjeno da ulaze među te bedeme, gde se šeta isto tako spokojno kao u Veneciji. Tu se nalazi nekoliko zanimljivih spomenika; ali najveća lepota Dubrovnika su njegove ulice. Nijedna na svetu ne može se meriti sa Placom koja prolazi s kraja na kraj starog grada. Pošto ga je 1667. razorio zemljotres, nadahnuti neimari su ga obnovili namećući mu strogo jedinstvo. Kolovoz Place načinjen je od pločica uglačanih vremenom, a taj isti kamen prevučen patinom pronalazimo u pročeljima kuća koje su sve izgrađene u istom stilu, ali se razlikuju po raznovrsnosti svojih skulptura. S jedne strane, ulice se stepenicama penju uz brdo. One dopiru do glavne ulice paralelne sa Placom, koja je uža, ali je i sama popločana i oivičena starim kućama od tesanog kamena s lepim ukrašenim balkonima. Noću, kad su ta mesta bila pusta i tiha, čovek bi poverovao da je u nekom gradu iz drugog vremena. Čudesno osvetljenom fenjerima. Voleli smo da sedimo na keju stare luke, uglavljene u zidine, gde su ukotvljeni ribarski čamci. Hranili smo se u malim restoranima grada, ili na terasi našeg hotela, posmatrajući, sasvim blisko, malo ostrvo Lokrum.

U iznajmljenim kolima napravila sam, sa Sartrom i Dedierom, ili sama, velike šetnje. Zajedno smo otišli do ulaza u Kotor, neku vrstu dubokog fjorda, kojeg okružuju goli grebeni. Automobil se popeo uz njih: odozgo, na hiljadu četiri stotine metara iznad mora, otkrili smo pustinju od zgrčenog kamenja iznad kojeg se podizao visoki lanac pokriven snegom. Sišli smo na Cetinje, ubogi gradić od dve hiljade stanovnika za koji je teško poverovati da je nekad bio prestonica. Pri povratku smo videli Kotor i Budvu; manji, ne tako uređeni kao Dubrovnik, i oni su okruženi zidinama; i u njih je automobilima zabranjen ulaz; njihove ravne i popločane ulice oivičene su kućama s kamenim pročeljima. Obala duž koje smo išli u odlasku i u povratku, zasađena je kiparisima i maslinama.

Ponovo sam se vratila u Sarajevo, i ovaj put nipošto nisam verovala da sam u centralnoj Evropi jer sam u grad ušla s njegove turske strane: ponovo sam videla džamiju, karavanseraj, bazar koji vrvi od sveta, specijalizovane radnjice koje prodaju jedna ražnjiće, druga lisnato testo s mesom, treća lisnato testo sa sirom; u jednoj kafanici pila sam tursku kafu. Hotel se izmenio: umesto teškog nameštaja bio je sav u dekoru na italijanski način. Mostar sam lako prepoznala: njegove kupole, minareta, njegov most kao magareća leđa, belinu turskih kuća, male kafane sa bakarnim poslužavnicima. Na ivici puta jela sam pod otvorenim nebom jagnjetinu sa ražnja: dovitljiv uređaj omogućavao je da se mali vodopad koristi za njegovo okretanje.

Iz knjige Svođenje računa

 

Tužna je i sumorna stvar putovati iz Italije, makar i u Francusku. Međutim, očaravajuća je stvar pešačiti na jug, prema Italiji, na jug i na zapad. Ima nečeg uzvišenog u naumu da se krene na zapad, čak i prema Kornvolu, prema Irskoj. To je kao da su, za naše duhove, magnetni polovi na jugozapadu i severoistoku, i s jugozapadom, na zalasku, kao pozitivnim polom. I tako, dok pešačim kroz Švajcarsku, iako je ona dolina sumraka i potištenosti, svetlo izgleda kao da na svakom sledećem koraku seva od radosti.

Bilo je nedeljno jutro kad sam otišao iz doline u kojoj su živeli Italijani. Brzo sam se prebacio preko reke, grabeći prema Lucernu. Dobro je bilo biti napolju, s rancem na leđima, penjući se uzbrdo. Ipak, drveće pored puta bilo je gusto; još nisam bio slobodan. Bilo je nedeljno jutro, veoma tiho.

Kroz dva sata obreo sam se na vrhu brda, osmatrao dolinu koja se isprečila ispred Ciriškog jezera, raširivši se preko pojasa niskog pobrđa, kao na reljefnoj karti. Nisam mogao da podnesem da je gledam, bila je tako mala i nestvarna. Imao sam osećaj kao da je lažna, kao da predstavlja ogromnu reljefnu kartu po kojoj sam šarao pogledom i koju sam želeo da zgužvam. Nisam mogao da poverujem da je to bio stvaran svet. Bila je to uobrazilja, maštarija, poput bezizraznog pejzaža na zidu kojim treba da se zakloni onaj pravi.

Iz putopisa Suton u Italiji (zbirka putopisa Italija)

Više ne možemo podvaljivati - ne možemo se zaklanjati iza satova provedenih u uredu ili na radu (satova protiv kojih tako žestoko prosvjedujemo, a koji nas tako sigurno čuvaju od patnje da budemo sami). Zato mi je oduvijek želja da napišem romane u kojima bi moji junaci rekli: “Što bi bilo sa mnom da nema onih sati u uredu?“ ili: “Žena mi je umrla, ali na sreću za sutra moram srediti veliku hrpu prijepisa“. Putovanje nam oduzima to utočište. Daleko od svojih, od svog jezika, udaljeni od svakog oslonca, lišeni krinki (ne znamo ni koliko se plaća tramvaj, a i u svemu ostalom je tako), nipošto ne zagledamo dublje u sebe. Ali ipak, čim se osjetimo bolesni u duši, pridajemo svakom biću, svakom predmetu njegovu čudotvornu vrijednost. Žena koja pleše bez misli, neka boca na nekom stolu koju vidimo iza nekog zastora: svaka slika postaje simbol. Pričinja nam se da se u njoj odrazuje cijeli cjelcati život, toliko koliko je naš život u tom trenutku u njoj sadržan. Doimlju nas se svi darovi, štaviše, zapadamo u oprečna oduševljenja (ponekad čak postajemo lucidni). A možda me nikad nijedan kraj osim Sredozemlja nije odnio u isti mah tako daleko i tako blizu samom sebi.

Iz eseja Ljubav prema životu (zbirka eseja Naličje i lice)

Krf je sav mletački plavetan i zlatan - i do krajnosti razmažen suncem. Njegovo bogatstvo vas čini presitim i mlitavim. Južne doline su ocrtane smelo, grubim potezima kičice žutom i crvenom, dok su stabla judino drveta istačkala puteve svojim prašnim grimiznim rasprskavanjem. Gde god krenuli, možete se opružiti po travi; čak su i ogoljeni severni prilazi ostrvu bogati maslinama i mineralnim izvorima.

25. 4. 1937.

Arhitektura grada je mletačka; kuće iznad stare luke su izgrađene elegantno, u vitkim redovima, sa uskim alejama i kolonadama koje se pružaju između njih; crvena, žuta, ružičasta i boja okera - zbrka pastelnih nijansi koju mesečina preobražava u blistavobeli grad sazdan poput svadbenog kolača. Ima i drugih zanimljivosti; ostaci venecijanske aristokratije koja živi u previsokim baronskim palatama, ukopanim duboko u tle i okruženim čempresima. Svetac zaštitnik iz drevne prošlosti koji leži obuven u prekrasno izvezene papuče, u velikom srebrnom kovčegu, vičan izvođenju čudesa.

29. 4. 1937.

Iz putopisa Deobe na grčkoj zemlji (knjiga Prosperova pećina)

Dugo sam tumarao po Gradu. Vidjeh Malu braću, Divonu, gradski zvonik i česmu, Dvor, Svetoga Vlaha, Gospu i ostale znatnije zgrade i dvorove po unutrašnjim ulicama. Rekoh “vidjeh“, i to je tačno, jer nemadoh vremena nijednu pregledati. Najposlije, uputih se ka istočnim gradskim vratima, gdje se nalazi ogromni dominikanski manastir, koji Dubrovčani zovu Rozario i to izgleda kao da je sliven sa gradskim platnima, s te strane. Kad uđoh u veličanstvenu starinsku crkvu (zidana je godine 1306), koja onda još bješe popločana vlasteoskim grobovima, obuze me ponovo uzrujanost, jer mi uskrsnu u pameti moj bijeli fratar iz djetinjstva koji je bio iz istoga manastira; pa se sjetio da se tu čuva krst srpskoga kralja Stefana Uroša III, pa se opomenuh da ću tu, prvi put u svom vijeku, vidjeti sliku besmrtnoga Ticijana! Stupajući oprezno po grobnim pločama dubrovačke vlastele, na kojima bjehu ispupčeni grbovi, likovi, ukrasi, odjednom moradoh zastati, i jeza me prođe, jer naiđoše bijeli fratri da čate večernje molitve. Bilo ih je, valjda, preko dvadeset, starih i mladih. Pitah se da li je među njima i onaj što mi u Šibeniku učini otkrovenje o Dubrovniku?

Iz putopisa Bijeli fratar iz Dubrovnika

Rekoh, koliko da me želja mine, koliko da bacim pogled na one čas kršne obale a čas ravnice, čas šume a čas pitome obdelane pokrajine, koje su oivičile ovo prostrano jezero, čije su obale još okićene i tolikim znatnim mestima, počev od stare Diokleje (Duklje, blizu današnje Podgorice) i Ribnice, mesta rođenja Nemanjina, pa sve do Žabljaka, poslednje stolice zetskoga poglavara.

Ali su sve te znamenitosti znane i zabeležene, a meni je da žurim kroz Bojanu jer sam se, zamoren planinama, zaželeo mora, širokoga i beskrajnoga mora.

Bojana tiho ističe iz jezera, nju tek muti brzi Drim, koji niže grada utiče u nju te se njegova voda poznaje i u toku dugo se odvaja, onako kao što se kod nas razlikuju vode Dunava i Save. Od mesta gde prima Drim, i Bojana je brža tokom, te ima i vodenica na njoj. Drim nanosi i dosta peska u Bojanu, te puni njeno korito, a kad naiđe veliki, on gotovo zadržava tok Bojane i zamuti je sve do jezera, pa i samo jezero. Kažu da u takvom slučaju jezero raste.

Bojanu smatraju kao produženje reke Morače, koja slazi sa Crne Gore, isto onako kao što narod, pa i g. Veselinović, tvrdi da Drim prolazi kroz Ohridsko jezero.

Iz knjige S Kosova na sinje more

Na peščanoj visoravni, 667 m nad morem, u podne, ta velika varoš afrički je vrela i suva. Zeleni, gusti, njeni parkovi, tada, hladoviti su kao u pustinji oaze. Madrid, koji je zidan za Filipa IV, u sedamnaestom i za Karla III u osamnaestom veku, nema mračne prošlosti. Stare crkve i vrtovi u njemu iz doba su baroka. Zato ta varoš i nema u sebi ničeg divljeg i fantastičnog, u njoj se u prvi mah, lako živi. Sazidan, uglavnom, posle godine 1900, Madrid je dočekao da ga često porede sa Parizom, Berlinom i Bečom. Uistinu ne liči nimalo na te gradove. Ni u svom centru. S jedne strane u njemu se precizno oseća prošlost lakog života, burbonska, karuce, plemstvo, zatvoreni privatni vrtovi, ljubavni parovi pod alejama Buen Retiroa, ispovedanje po mračnim crkvama sa ushićenim stihovima Magdalena i svetih Tereza, s druge strane nedavno buđenje Španije, zidanje od pre trideset godina, jedan barok amerikanskih namera.

Iz putopisa Madrid, danju  (zbirka putopisa U zemlji toreadora i sunca)

Vidio sam na sjeveru sela zaspala na mjesečini; zidovi kuća bijahu naizmjence plavi i žuti; oko njih pružala se ravnica; po poljima su se vukla golema gumna sijena. Izlazimo u pusto polje; vraćamo se u zaspalo selo.

Ima gradova i gradova; kadšto se ne zna što ih je tamo moglo sazdati. - O, gradovi istoka, juga; gradovi ravnih krovova, bijelih terasa gdje noću lude žene dolaze sanjariti. Užici; ljubavne svetkovine; svjetla trgova što se gledana s brežuljaka doimlju poput svjetlucanja u noći.

Gradovi istoka! Raspaljena svečanost; ulice što ih tamo zovu svetim ulicama, gdje su kavane pune kurtizana i gdje ih reska glazba tjera da plešu. Njima kruže Arapi odjeveni u bijelo i djeca - koja mi se čine premlada da bi već upoznala ljubav. (Bilo ih je s usnama toplijim od ptičica na leglu.)

Gradovi sjevera! Pristaništa; tvornice; gradovi kojima dim skriva nebo. Spomenici; pokretni tornjevi; umišljenost lukova. Konjanici što u povorci prolaze drvoredima; užurbama gomila. Asfalt svjetlucav nakon kiše; bulevar gdje malakšu kestenovi; žene koje vas uvijek čekaju. Bijaše noći, noći tako mekih da bih se i na najslabiji poziv osjetio klonulim.

Jedanaest sati. - Zatvaranje; škripa željeznih kapaka. Gradovi. Kad sam noću prolazio samotnim ulicama, štakori su vrlo brzo bježali u odvode. Kroz prozorčiće podruma, vidjelo se kako polugoli ljudi prave kruh.

Iz prozne poeme Zemaljska hrana

Već sa prvim pogledom, čini vam se da ste u Egiptu sve odjednom sagledali, obuhvatili, objasnili. Odista, ova zemlja nema nego svega dva-tri predmeta, koji se, uvek istovetni, ponavljaju do na kraj sveta. Nešto neizmerno jednoliko i prazno, to je prvo čovekovo osećanje u Egiptu.

Egipat je zemlja o kojoj puno znamo, ali koji stvarno ne postoji. I ne postoji zemlja na kojoj nema ničeg uspravnog, i koja je samo prazna ploča s jednog kraja na drugi. Nigde naše oko da se na nečem zadrži, ni uho da išta osluhne. U Egiptu postoji samo nebo, ali i ono uvek prazno, i uvek nepomično, i svagda jedne iste boje. Niotkud da se podigne pramičak magle, ni da nebeski svod vetar pomuti i potrese. To je vrlo uočljiva razlika između ovih mirnih prostora i naše panonske ravnice ili ruske stepe. Ako ovde u jedno doba godine sa mora naiđu oblaci, golemi kao planine, to je samo na njihovom prolasku sa mora za Etiopiju. Onamo će se zatim jednog dana svi ti oblaci proliti u legendarne abisinske kiše, koje će trajati mesecima. Ali ovde u Egiptu neće ipak pasti ni kap rose. Niti ikad vetar zalupiti ijedan prozor.

Ovo je zemlja gde se ništa ne događa.

Iz putopisa Pismo iz Egipta (knjiga Sa Mediterana)

Priroda tople klime u Kairu ograničila je širinu kvartova i odredila način na koji će se kuće u njima graditi, kao što čemo to uskoro videti. Kuće su spojene nosećim zidovima na kojima nema prozora. S vremena na vreme prođe poneki meštanin na magarcu, a magarac je jedino, tačnije glavno sredstvo prevoza i tada svi koji su na ulici moraju da se pribiju uza zid. Zidovi prave debelu hladovinu koja povećava svežinu.

Na kraju sokaka obično je mala džamija. Nekad je to grobnica nekog sveca. Njeni zidovi su premazani različitim bojama, od žute do crvene i plave, što ulepšava ovu četvrt. Na spoljnim zidovima kuća mogu se videti samo mašrabije, to jest doksati koji međusobno liče. Mašrabije koje se uzdižu iznad ulice nisu toliko lepe kao one nad unutrašnjim dvorištem. Ljudi obično čuvaju lepe mašrabije za unutrašnje prozore što gledaju na dvorište ili vrt. To nam još više pada u oči na dvorcu Musafirhani, Suhejmijevoj kući i kući Zejneb Haton. Naziv mašrabija izveden je od glagola jašrab što znači “piti“ i koristio se za prozorska okna načinjena od isprepletanih tankih drvenih letvi, jer su se u njih stavljali krčazi za hlađenje vode. U većini slučajeva tu možemo videti malu policu sa spoljne strane, na koju su stavljane glinene posude za hlađenje na promaji. U Musafirhani pak pronalazimo drugačiji način za rashlađivanje vode. Iznad jednog dela kuće ima mnogo mermernih polica s otvorima u koje se stavljaju posude da se hlade na vazduhu. Te police, pričvršćene na širokom udubljenu u zidu, nazivaju se mezira.

Mašrabija ne dopušta susedima da vide šta se iza nje nalazi. U isto vreme, dovoljno je široka da vazduh nesmetano može da prodre kroz nju. Mašrabija je, dakle, mesto gde čovek može da se osveži, kao i mesto gde se hlade krčazi za vodu. Takođe, onaj ko tu sedi može da vidi prolaznike na ulici, ali oni ne mogu njega. I pored toga, na mašrabiji se nalaze mali prozori koji mogu da se podignu pomoću žlebova izdubljenih u drvetu, ako to ukućani žele te su kairske lepotice često pogledale s ovih prozorčića ne bi li štogod kupile od trgovačkih putnika, a i da pokažu svoju lepotu.

Iz pripovetke Kuće starog Kaira