Чланак „Vila Fazanka“ nominovana za Evropsku nagradu za književnost се појављује прво на Bojan Krivokapić.

Uticaj tradicije primetan je već u odabiru protagonistkinje koja, za razliku od većine romana pisaca mlađe generacije, nije pripadnica novog naraštaja, već se radi o ženi od bezmalo sedamdeset godina koja nije na početku, već kraju života. Ta starica, Ana, nosi iskustvo celog dvadesetog veka i spaja ličnu, porodičnu i kolektivnu traumu, a svaki sloj njene ličnosti i svesti predstavlja novu tačku ovog narativa. On je ispripovedan u fragmentima koji, premda nisu naslovljeni ili numerisani, funkcionišu na nivou poglavlja, ali se skoro bilo koji od njih može pojaviti ranije ili kasnije u tekstu, te je jasno da ovakva fragmentarna struktura autoru omogućava poigravanje različitim pripovednim glasovima, perspektivama, fokalizacijama i uglovima gledanja, premda se u središtu svakoga od njih nalazi upravo Ana i njena priča. Nakon što je u mladosti svedočila smrti brata i roditelja koja od početka čitaoce opseda jednako snažno koliko i nju – roman i počinje prisećanjem na te gubitke („Spuštaju ga s tavana. Mog Mišiku. […] Više nemam brata. […] Ubrzo za Mišikom odlaze prvo otac, pa majka. Za jedno leto tri lampice su se ugasile. Božja volja, ponavljaju svi oko mene.“), a razlog bratovljevog samoubistva strateški je sakriven pri samom kraju dela – junakinja je provela veći deo života radeći u Nemačkoj da bi nakon završetka radnog veka došla u Novi Sad, prestavši da beži od sećanja koja je opsedaju. Brzo nakon toga odlazi u vilu iz naslova romana i tu počinju da joj se vraćaju uspomene na sve periode života – mladost, u vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada preživeli još uvek nisu bili sigurni kako da prihvate činjenicu da nisu stradali i kada su u procesu kolonizacije naseljavani vojvođanska prostranstva na kojima se odigravaju kasniji delovi romana; odrasli život, koji je, kao i bezbroj jugoslovenskih emigranata, provela pokušavajući da pronađe uporište u svetu koji nikada nije mogao ni da postane njen; te starost, u kojoj čuva vilu svoje prijateljice, iznova i iznova proživljavajući prošlost. Smrt Aninog brata označila je kraj bezbrižnog detinjstva i nametnulo se kao trauma koja je odredila njene kasnije postupke, ali i karakterizaciju i psihologizaciju u Vili Fazanki, a to što je ostala sama u ranom uzrastu onemogućilo ju je da provede život u uobičajenim i ustaljenim okvirima, i stoga ne čudi odluka autora da se često vrati na početak njenog sunovrata, svaki put dajući slici bratovljeve smrti novo značenje koji su neophodni čitaocima, ali i samoj Ani.

No, nakon višedecenijske potrage za utemeljenjem, ona stvara novu, pomalo improvizovanu i neočekivanu porodicu u vili na severu Vojvodine. Tu su Svebor, mladi pisac koji je donekle i duhovni nastavak Gregora, junaka Krivokapićevog prvog romana Proleće se na put sprema, njegov partner Svedran i seoski sveštenik sa Jadrana: oni postaju Anino novo okruženje i alternativni model zajednice koja joj pruža duhovni mir. Međutim, svako od njih nosi svoje demone prošlosti (gubitak porodice i krova nad glavom, suočavanje sa mentalnim nestabilnostima, nerazumevanje okoline, agresivno ponašanje, finansijski problemi, itd.) koji otvaraju nove tematske ravni romana i idu u domen politički osvešćene kritike i društvene aktivnosti. Teme poput položaja LGBT zajednice, borbe protiv bankarskog sistema, nasilnog izbacivanja iz doma, beskućništva, istrebljenja životinjskih vrsta, uništavanja prirodnih dobara ili odumiranja ruralnih sredina poznate su svakom čitaocu, makar i površno, a kada se sve predstave zajedno, u jednom kompleksnom delu, njihov kritički potencijal postaje još jasniji. Mnoge od ovih tema donose se u dokumentarističkom maniru, u transkriptu ili opisu stvarnih dokumenata, čime se Krivokapić najjasnije moguće približava Daši Drndić, spisateljici koju citira već u indikativnom epigrafu („Sanjam svoje drage mrtve. Sanjam ih u beloj svili, moćne. A posle dugo ne spavam.“) i koja je skoro neprestano mešala fikcionalno, stvarno i dokumentarno, ali i umela da se oštro opredeli prema različitim aspektima svoje svakodnevice i bespoštedno obračuna sa svima koje je smatrala odgovornima za stanje naše zajedničke stvarnosti, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, seksualnu, polnu ili bilo koju drugu pripadnost. Iako autor Vile Fazanke vešto manevriše zasebnim tematsko-motivski ravnima i pritokama osnovnoj narativnoj liniji, neki od rukavaca priče kojima posvećuje pažnju mogli su bili svedeniji ili manje obimni, naročito u drugom delu romana, čime bi njegove prvobitne namere još više došle u prvi plan, a sam tekst postao koherentniji, no iz svake tačke pokreće se nova priča koja, na manje ili više evidentan način, osvetljava nove slojeve Anine priče i njene lične istorije.

Nakon uspešnog romanesknog prvenca koji je postao laureat regionalne nagrade „Mirko Kovač“, Bojan Krivokapić u novom naslovu istovremeno odskače od proze njegovih ispisnika jer se fokusira na neobične junake i prihvata okvire književnosti koja se pisala pre više decenija, ali ih i prati, ponajviše savremenim jezikom i komentarisanjem tema koje su ključne za mlade ljude svih generacija, pa i sadašnje.

Vila Fazanka stoga podseća na dela Dubravke Ugrešić, Voje Čolanovića ili Biljane Jovanović, ali zadržava moderni senzibilitet, i upravo bi taj spoj dve krajnosti mogao da ga preporuči širokom spektru čitalaca i pažnji kritike.

(Objavljeno u Politici, kulturni dodatak, 20. januara 2024)

Чланак Dragan Babić: Sanjam svoje drage mrtve се појављује прво на Bojan Krivokapić.

Dok se brojna imena mesta u okolini pojavljuju u višestrukim nazivima – Chomakla, Chomoklia ili Chomoklaya, Szeghegy, Sekitsch ili Sonnhag, Bácsfeketehegya, Fény, Kishegyes, Györgyén, Čantavir, Bačko Dobro Polje, Bački Jarak, Maglić, Slatinski Drenovac, Neusatz itd, neka mesta su pak naznačena kroz kvartove, parkove, crkve, priče ili simboliku. Primerice, govori se o gradu koji čuvaju četiri zaštitnika i u kojem je sarkofag reklauza Jurja, ali se ne pominje da je to Zadar, ili o mestu u kojem je park Angiolina, a ne kaže se Opatija, ili se Dubrovnik i okolina tek naziru preko priča o slikarki Flori Jakšić. Ipak, i bez konkretnog geografskog imenovanja, prepoznatljivo je da se radnja romana širi i skuplja kroz jugoslovensku prostornost i jezičnost. A jezik Bojana Krivokapića opet potvrđuje bogatstvo razgranjavanja u jugoslovenskim pismima i narečjima koja razumemo i koja ne moraju – pogotovo ne u književnom prostoru slobode – da se sužavaju na propise jezičke policije.

Vila Fazanka je jedno od čvorišta gde se raspetljavaju i zapetljavaju različiti narativni fragmenti ovog romana, pa možda nije slučajno ni to da selo odakle je glavna protagonistkinja u svom nazivu upravu nosi to značenje: Chomakla, Chomoklia ili Chomoklaya u imenu ima reč csomo koja je na mađarskom čvor i čvorište. Vojvođanska sela i ravničarski predeli – presečeni pasažima u kojima se pojavljuju morski krajevi, više kao žal za morem i tuga za jugom – čine dominantnu geografiju ovog romana, ali raspetljavanje-zapetljavanje naracije ne dovija se samo u simbolici spacijalnosti već su i obični životi, životi „malih ljudi” (a ne velikana, plemića i slavnih) glavni čvorovi svekolikih priča Vile Fazanke. Seoski i ravničarski predeli se, utoliko, ne pojavljuju kao nešto mirno („ravno”), nebitno i dosadno, već žamore dok naviru različite životne priče, istorije, dokumenti, okoliš i sećanja. U ovim predelima i uličicama gde se više ćuti nego priča, bubre i zaboravi, traume, potiskivanja. Stoga se i neka od glavnih nastojanja raščvoravanja u ovom romanu tiču onog potisnutog i nesvesnog: porodičnih trauma, taloženja porodičnih problema u telesne čvorove i bolove (kako se iz diskursa masaže nadaje u tekstu), porodičnih neuralgija, noćnih mora i prikaza.

Glavna junakinja je sedamdesetogodišnjakinja koja se zove Ana. Odrastala je u „čvorovitom selu”, potom je veći deo života radila u Deutschlandu, pa se vratila i kupila stan u Neusatzu. Narativni tokovi ovog romana počinju da se otpetljavaju onda kad Ana dobije poziv od prijateljice Maruške, vlasnice Vile Fazanke, da dođe i čuva njenog psa Grandu i kuću dok ona bude boravila na nekom još daljem Severu proučavajući retke ptice. Ali Ana nije jedina dadilja psa i privremenopovremena stanarka seoske Vile Fazanke. Tu su još i fra Bartol, seoski sveštenik Bartol Arneri koji je došao u ravnicu iz Primorja, Svebor, tridesetpetogodišnji pisac poreklom iz obližnjeg sela i njegov momak Vedran, etnolog i antropolog, odnosno „arhivist”, kojem je nadimak Svedran. Ali tu su i brojni drugi likovi, ljudski i neljudski, realni i imaginarni, uglavnom seoski (samouki slikar Emerik Czoczek, dečak Slavuj iz šusterske porodice, poštarica Jozefina, seoski knjigovođa Anđelko, baba Uranka Cverglan, seoska „s uma sišavša”…), a tu su i brojni sveci. Pored psa Grande (mađarske vižle), tu su i druge životinje, žive i nežive (poput preparirane fazanke u kući, mačke Mirande, kokoški, ptica), a iz stranica romana proklijavaju i brojne biljke, jednakopravno kao i mnoštvo književnih likova oko kojih se opet pletu priče. Iz svega se, zapravo, kotrljaju priče (priča uvek nađe put), koje se pričaju naglas u seoskoj vili ili iskaču kao okrnjci sećanja i komadići istorije. I upravo ta karnevalska galerija likova uzdrmava uvrežene književne hijerarhije i putanje.

Jedna od književnih referenci u ovom romanu je Ana In silazi u Donji svet, roman Olge Tokarčuk, i čini se da i Ana iz Vile Fazanke uranja u vlastiti podzemni svet, svet koji se vrti oko smrti, oko suočavanja sa smrću, trauma i žalovanja, oko snova koji progone i priča koje nisu ispričane jer su bile (pre)bolne. Smrti i samoubistva, starijih i mlađih, čvorovi su koje svi nose, pa tako i Ana, Svebor i ostali protagonisti – svi nose neuralgije koje plešu oko smrti. Samoubistvo šesnaestogodišnjeg brata, majčina smrt od moždanog udara, utapanje seoskog dečaka, umiranje ožalošćenih roditelja…, mnogolike figure smrti ovde se ne prikazuju isključivo tragično. Smrt nije samo teška, ona na izvestan način oslobađa i otvara mogućnosti (slikar kaže devojčici koja je izgubila celu porodicu da je sad pred njom ceo svet), dok se mirenje s vlastitom prošlošću i bremenom gradi kao ljubav prema životu u svim njegovim čvorovima. Smrt je ovde prikazana i kao običajnosna (podvezivanje brade belom tkaninom da se duša ne bi vratila u telo, otvaranje prozora i vrata, otkrivanje ogledala, preokretanje nameštaja i stvari, da duše ne bi ostale u kući), ali smrt se ne dočekuje samo tugom nego i radošću i plesom, kao znak slavljenja nečijeg života (pa se tako mladi hvataju u kolo koje plešu nakon sahrane školskog druga, na sahrani Sveborove babe peva se njena omiljena pesma itd). Smrt raspiruje strahove i sujeverja jer je ona, po nekim verovanjima, prelazna („Ljudi su me gledali s nekakvim strahom, osećala sam taj bežeći pogled, pogled koji je trajao kratko. Valjda nisu želeli da moja nesreća pređe na njih. Oni sujeverni su se češkali po guzici i pljuckali, ali da ne vidim. Da ih ne ureknem, ja – sirotica koja je prokleta”). Ali smrt je i klasno konstituisana (neki se ubijaju jer ne mogu isplatiti dugove), za neke i profitabilna (dragocen je opis lešinarske pogrebne službe čiji prodavci koriste ranjivost ljudi da bi utrapili najskuplju opremu). Međutim, priče o smrti, kao i priče uopšte, u ovom romanu nisu samo lične. Krivokapić nastoji da kroz lično pokaže i ispripoveda i političko. To je upečatljivo i na nivou forme, jer se u Vili Fazanki mešaju fikcija i fakcija, snovi i istorija, dokumenti, književni ulomci, poezija, opisi snova, oglasi, spiskovi, statistike, stihovi. Dokumentarnost i intertekstualnost su nerv ovog romana, pa priče, između ostalog, prožimaju novinski članak iz 1975. godine o OOUR-u za konfekcijsku robu koji je u sastavu seoskog poljoprivrednog dobra, istorijski pasaži o osnivanju i delatnostima Kulturbund-a, saveza udruženja koji je imao bitnu ulogu u homogenizaciji nemačkog stanovništva u Vojvodini, a u vreme Drugog svetskog rata je delovao kao Peta kolona, isečci iz monografije lovačkog društva o fazanima, natpisi na spomen-pločama i grobljanskim spomenicima („Jer groblja su kao knjige, ona pričaju priče, a te se priče lepe za kožu, neke obične, dosadnjikave, neke sretne, iznenađujuće, a neke posve bizarne”), podaci i priče o narodnim herojima i heroinama, stari oglasi, član Zakona o izvršenju i obezbeđenju o obavezama izvršitelja, medicinski isečci o tzv. mljetskoj bolesti, novinska vest o podavljenim fazanima u fazaneriji, koje su ubili psi lutalice, novinska vest o državnom finansiranju seoskih kuća s okućnicom, stranice iz doktorata o pticama koje pripadaju zaštićenim i strogo zaštićenim vrstama, kao i podaci o ptici kukumavki, informacije o jedinoj partizanskoj antifašističkoj četi sastavljenoj od boraca nemačke narodnosti, spiskovi pronađenih životinjskih leševa, spisak sedam vrsta galebova, citati iz romana Mirka Kovača, Olge Tokarčuk, Daše Drndić, Oušna Vuonga, Eve Ras, poezija Stanislave Nikolić Aras i brojni drugi fragmenti književnosti.

Jedna od povesnih krivulja u Vili Fazanki jeste ona o kolonizaciji vojvođanskih sela iz 1945. godine, pa se zamašniji komadi priča raščvoravaju kroz ovu prošlost. Brojni su ne samo istorijski podaci, nego i lične priče o kolonistima koji su došli iz drugih delova Jugoslavije u sistemskom naseljavanju napuštenih sela. Doneli su izvesne biljke, knjige, jezike i nove priče, tako da produkt kolonizacije nisu samo ljudi. Na sadržinskom planu politike književnosti, ovaj roman naznačava pak nekoliko čvorova, ne tendenciozno već upleteno u priče: ekološke probleme i promene (nestanci životinjskih vrsta, zagađenje vode i zemljišta, pobuna babe protiv rezanja starih hrastova radi gradnje crkve), slike kojima se naznačava razlika u stanogradnji nekad i sad (socijalistički urbanizam i prostrani stanovi vs. kapitalistički urbanizam i skučenost), kao i razlike u ishrani (nekadašnja organizovana društvena ishrana za radnike i radnice naspram situacija u kojoj domaćinstva kupuju vodu), adresira se savremena proizvodnja beskućništva (kroz priču o jednoj beskućnici u Neustaz-u, kao i stavove direktora Centra za socijalni rad za kojeg je beskućništvo stvar ličnog izbora), te lako gubljenje krova nad glavom (kroz mučnu scenu gubitka stvari i stana pod hipotekom, koji je Sveboru majka kupila, te opis scena s izvršiteljkom). Politika se, dakle, pojavljuje književno, a možda najpotentnija krivulja političnosti ovog romana počiva u samoj gradnji alternativnih oblika zajednica. Jer Ana, fra Bartol, Svebor, Svedran i Granda čine alternativni model porodice, neobičnu zajednicu prijatelja i prijateljica, ljubavnika i ljubavnica, koja narušava klasični heteronormativni porodični okvir. Takođe, političnim bi se moglo čitati i svojevrsno izokretanje stereotipa o starosti. Za razliku od uvreženih reprezentacija starosti, ovde nisu svi stariji protagonisti prikazani kao tela koja propadaju, koja su u bolu i čiji životi se starošću završavaju. Ana je protagonistkinja koja je puna života i u sedmoj deceniji, te kojoj staro telo nije teret („Voli svoje staro telo, staro ali celovito. Bude dana kad hoda i preko 15 km… Voli svoje bleštavobele zube koje je sačuvala, neke druge stvari su propale, ali zubi su tu. Njima zagriza život koji joj se razmahuje, koji je katkad ošine, ali ona se ne da. Zagriza ga kao veliku zelenu jabuku koja prsne, pa se kiselost razlije oko usta. Tim zubima otvara sva vrata”). Štaviše, narativni čvorovi pokazuju kako se ljubav razbuktava ne samo u nenormativnim i neheteroseksualnim oblicima već se ljubav može dogoditi i u starosti. Sa starošću se, dakle, ne završava baš sve, a pogotovo ne priča. I baš kao što još jedna seoska „s uma sišavša” to pokazuje, svaka priča je važna jer svako biće se može uvažiti. Učiteljica u penziji koja svakodnevno dočekuje i ispraća vozove u selu Fény, dočekuje sve putnike i putnice i pozdravlja ih („Kaže da je važno pozdraviti sve te ljude koji dolaze, odlaze i prolaze, da je važno mahnuti im”).

Tako i ovaj roman pokazuje da priča ne mora uvek biti Velika Priča, kao i to da su svačiji komadi života jednako delotvoran kvasac za komade priča. Barem ovaj pisac to može prepoznati i od svake priče nešto književno- -majstorski učvoriti. Književnost tako postaje ne samo preslikavanje svakodnevnice već i sanjanje i stvaranje drugačijih svakodnevnica: i afirmativna i transformativna silnica.

(Objavljeno u Časopisu za književnost i teoriju Polja, novembar-decembar 2023)

Чланак Maja Solar: Raščvoravanja priča се појављује прво на Bojan Krivokapić.

Prema mišljenju žirija, knjige koje su ušle u najuži izbor za nagradu „Zlatni suncokret“ predstavljaju uspešna ostvarenja što na različite načine afirmišu domete savremene književnosti, a opsednuta su epohalnom činjenicom gubljenja iskustva, dostojanstva i, konačno, pražnjenjem smisla i jezika.

Nenad Šaponja je, prateći dečaka u sebi, uspeo da baci pesničku kocku u kojoj su se na izuzetan način sabrali misaoni i jezički momenti, obeleženi onim starim, a ipak uvek novim pitanjem mesta pojedinca u negostoljubivom svetu.

Igor Marojević je mirnim glasom ispisao pet napetih priča o stanjima i ne-mestima koja nas obeležavaju. Tako je još jednom na uverljiv način pokazao kako mi prelazimo granice i kako granice prolaze kroz nas. Tri romana koja su uvrštena u najuži izbor su primer pripovedačke koncentracije i spremnosti da se beskompromisno ostvari ravnoteža između književnog postupka i tematskih izazova.

Aperkat je dosledno ispripovedan roman o odrastanju i formiranju ranjene subjektivnosti tokom devedesetih godina, koja svoju pravu snagu nalazi u jeziku, odnosno u mogućnosti da se ispišu i na taj način možda pobede trenuci egzistencije obeleženi nasiljem.

Večeras padaš sam je roman-drama sa lirskim i crnohumornim elementima o sveprisutnom, od društva i države tolerisanom paklu zelenašenja i dužničkog ropstva, o nasilju, o sferi rada, o kriminalu i o ljubavi, kao i o sudbini dvojice neobičnih mladića ukorenjenih u „vrednosti“ sistema u kojem živimo. Pa ipak, dok se probijamo kroz zanimljivu kompoziciju romana, uviđamo da su njegovi junaci kadri da kroz figuru prijateljske ljubavi izbave svoje sudbine iz jednog takvog sveta, a možda i da mu podare smisao koji on sam olako odbacuje, a zatim očajnički i uglavnom bezuspešno pokušava iznova da ga pronađe.

Vila Fazanka je takođe roman o gubicima koji, kroz prizmu pripovedačeve empatije, postaju nove mogućnosti, ali tek u jednom naizgled zabačenom mikrosvetu na severu Vojvodine. Kroz vešto pripovedanje, očaranost običnim mestima i ogoljenom svakodnevicom postaje predmet uspešnog literarnog oneobičavanja.

Nagrada „Zlatni suncokret“ za knjigu godine dodeljuje se dvadeset i sedmi put, a podsećamo da su među dosadašnjim dobitnicima Ivan V. Lalić, Rajko Petrov Nogo, Radoslav Petković, Milovan Danojlić, David Alabahari, Dragoslav Mihailović, Vojislav Karanović, Vladimir Tasić, Goran Petrović, Slobodan Vladušić, Uglješa Šajtinac, Drago Kekanović, Svetlana Slapšak, Enes Halilović, Tanja Stupar Trifunović, Milica Vučković i Dragan Velikić. Prošlogodišnji dobitnik je Vladimir Kecmanović za roman Kad đavoli polete.

Odluka o dobitniku biće saopštena do kraja januara. Nagrada, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće uručena tokom februara u Beogradu.

Чланак „Vila Fazanaka“ u finalu za Vitalovu nagradu се појављује прво на Bojan Krivokapić.

Adnan Repeša: „Godina bez proljeća“ (Laguna)
Filip Grujić: „I onda opet, iz početka“ (Booka)
Vladimir Pištalo: „Pesma o tri sveta“ (Agora)
Stevo Grabovac: „Poslije zabave“ (Imprimatur)
Nađa Petrović: „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ (Geopoetika)
Bojan Krivokapić: „Vila Fazanka“ (Areté)
Vladan Matijević: „Pakrac“ (Laguna)
Marko Pišev: „Tajni svat“ (Orfelin izdavaštvo)
Dejan Ognjanović: „Zadušnice“ (Autorsko izdanje i štamparija „Sven“)
Laura Barna: „Skupljači slučajeva“ (Niški kulturni centar)
Srđan Srdić: „Autosekcija“ (Partizanska knjiga)
Ljubomir Koraćević: „U zemlji Franje Josifa“ (Književna opština Vršac)

Najuži izbor biće poznat za sedam dana, a u ponedeljak, 29. januara 2024, oko podneva, biće saopšteno ime 70. dobitnice ili dobitnika NIN-ove nagrade.

Чланак „Vila Fazanka“ u užem izboru za NIN-ovu nagradu се појављује прво на Bojan Krivokapić.