Ako mi kažu da su Matisove boje komplementarne, odgovoriću da je istina da one jedino upućuju jedna drugoj komplimente. A onda ću ponoviti da bi bila dobra ideja obratiti malo pažnje na apstraktno slikarstvo. Pošto je postalo apstraktno, njegova novčana vrednost takođe će vrlo brzo postati apstraktna. Postoji izvesna gradacija u mizeriji nefigurativnog slikarstva: prvo je tu apstraktna umetnost, koja izgleda tako tužno; onda, što je još tužnije, apstraktni slikar; tuga se pretvara u jad kada se suočiš licem u lice s poštovaocem apstraktnog slikarstva; ali još gori i podmukliji je kritičar apstraktnog slikarstva, stručnjak. Ponekad se desi nešto sablažnjivo: svi kritičari su jednoglasni da je nešto veoma dobro ili veoma loše. Tada možeš biti siguran da je to što kažu laž. Moraš biti budaletina da insistiraš da je, ako kosa sedi, savršeno prirodno da papir kole požuti.

Nazvao sam svoj pamflet Rogonje savremene umetnosti, ali nisam rekao u njemu da su najmanje veličanstvene od svih rogonja dadaističke rogonje. Ostareli, osedeli, ali i dalje krajnji antikonformisti, strasno vole da dobijaju zlatne medalje, na ovom ili onom bijenalu, za delo sklepano s najvećom željom da se nikome ne svidi. U isto vreme, postoje još manje veličanstvene rogonje, ako je to uopšte moguće, od tih matoraca: rogonje koje su dodelile Kalderu nagradu za skulpturu. On čak nije bio ni dadaista, ali svi su mislili da jeste i niko se nije setio da mu kaže da je minimum minimuma zahtev da se skulptura barem ne mrda!

Iz knjige Dnevnik genija

Njegove slike su smotra živih boja i tananih nijansi. Gradovi, kuće, vrtovi, fauna i flora služe mu kao izgovor da smrvi dugu i skupi njene delove prema svojoj volji: ono što nam nudi u svojim ostvarenjima, jeste sama sreća koja je postala dostupna pogledu. Inspiriše se stvarnošću, ali je ponovo otkriva. Voleo je dečje crteže: “Postoji mudrost u izvoru njihovih darova“, govorio je Kle. Sačuvao je tu mudrost. Nikad praktične i sklerotične percepcije odraslih ne izobličavaju njegovo viđenje. To je, pre svega, viđenje bremenitog sveta koji rađaju vektori, strele, vrtlozi. “Pustolovine linije“, rekao je s pravom Mišo. Dovoljna je jedna vešto oblikovana crta pa da se pred našim očima rodi veličanstveni starac koji računa. Ono što oduševljava u Pelivanu, Ludi koja igra, Stvaraocu i u tolikim drugim platnima, to je pomamna sarabanda linija i boja. Čak i slika nazvana Nutrina samo je igra linija. Uostalom, čovek u tom svetu ne zauzima povlašćeno mesto. Životinje, biljke, svi živi oblici imaju istu vrednost. Postoje stalni prelazi između jednih i drugih. Lice može biti napravljeno od školjki, insekata, cveća, kao lice pevačice u ulozi Fjordiliđi. Lišeno svojih zahteva, vraćeno svojoj jednostavnoj istini, ljudsko biće ima nečeg komičnog, smešnog i dirljivog, ponekad i tajanstvenog: kao Senecio čije ime podseća na starost i cvet staračac koji ka nama okreće dečje lice nalik mesecu.

Možemo maštati o tom imenu, jer, iako Kleovo slikarstvo nema u sebi ničeg literarnog, reči u njemu igraju veliku ulogu: on u svoje slike uvodi štampane znake, grafije i brižljivo bira njihova imena; ona se uključuju u njih i menjaju im smisao. Te razmene između pisanog jezika i jezika slikarstva, između različitih zemaljskih stvorenja, između prirode i arhitekture daju Kleovom svetu njegovu poeziju. Kleov postupak je suprotnost Pikasovom čija kičica rastavlja i analizira stvarnost. Kle je shvata kao celokupno prisustvo koje prelazi preko svojih prividnih granica; svaka stvar je vezana za celinu kosmosa, a na umetniku je da tu vezu učini vidljivom, oslobađajući analogije koje sve one održavaju između sebe.

U Kleovim poslednjim slikama ne pronalazimo više veselje, humor njegovog prethodnog dela; one ne govore više o sreći. Zbog toga ih ništa manje ne volim. Godine 39-40. bio je veoma bolestan, znao je to, a vremena su bila mračna. U Patetičnom klijanju, u jednostavnim i uzbudljivim Znacima na beloj osnovi, u Razorenom lavirintu osećamo prisustvo smrti; ona vreba na dnu svakog platna. Ali je nadmašena i oplemenjena lepotom koju rađa.

Iz knjige Svođenje računa

Na slici Mlada seljanka sa slamnatim šeširom je prikazana žena obučena u tradicionalnu seosku odeću koja mirno sedi sa rukama ispruženim na krilu u polju žita koje sazreva. Njen zamišljen pogled je usmeren u daljinu.

Boja igra ključnu ulogu na slici Mlada seljanka sa slamnatim šeširom, sa pre svega zemljanim tonovima koji podsećaju na ruralne pejzaže pod sunčevom svetlošću. Upotreba boje i svetlosti stvara osećaj dubine i pokreta koji uvlači posmatrača u scenu. Žive boje i smeli potezi četkice hvataju lepotu prirode i spokoj seoskog života. Svaki potez odiše živahnošću i teksturom koji unose živost u prikazanu scenu.

Zidovi su bledoljubičaste boje. Pod je od crvenih pločica.

Drvo od koga su načinjeni krevet i stolice ima žutu boju svežeg butera, čaršavi i jastuci vrlo svetle limunzelene boje.

Prekrivač je jarkocrvene boje. Prozor zelen.

Toaletni stočić narandžast, umivaonik plav.

Vrata su boje jorgovana.

I to je sve - nema ničega u toj sobi sa zatvorenim prozorskim kapcima...

Ovo je kao neka vrsta osvete za prinudni odmor koji sam morao sebi da priuštim...

Jednog dana poslaću ti i skice ostalih soba.“

Pomno posmatrajući sliku, međutim, O. nije mogao da se otme osećanju da je Van Gog uradio nešto sasvim drugo u odnosu na ono što se spremao da uradi. O.-ov prvi utisak zaista je bilo osećanje spokojstva, “odmora“, kako to opisuje umetnik. No postepeno, kada je pokušao da zamisli sebe u sobi predstavljenoj na platnu, počeo je da je doživljava kao tamnicu, kao nemoguć prostor, sliku ne toliko jednog mesta za život, koliko uma prisiljenog da tu živi. Posmatrati pažljivo. Krevet preprečuje jedna vrata, stolica druga, kapci su zatvoreni: ne možete ući unutra, a ako ste unutra, ne možete izaći. Gušeni nameštajem i svakodnevnim predmetima u sobi, kao da sa te slike čujete vapaj patnje, a kad ga jednom čujete, više nikad neće utihnuti. “Zavapih u nevolji svojoj...“ Ali taj vapaj ostaje bez odgovora. Čovek na slici (a reč je o autoportretu, ni po čemu različitom od slike ljudskog lica, sa očima, nosom, usnama i vilicom) predugo je bio sam, predugo se koprcao u dubinama samoće. Svet se završava pred tim zakrčenim vratima. Jer ta soba nije slika samoće, ona je sama suštastvenost samoće. A samoća je nešto tako teško, tako zagušljivo, da se ne može pokazati ni na koji drugi način nego onakva kakva jeste. “I to je sve - nema ničega u toj sobi sa zatvorenim prozorskim kapcima...“ 

Iz knjige Otkrivanje samoće

 

Na slici Prolećno oranje može se videti inspiracija koju je Edvard Munk preuzeo od mnogo mlađeg Franca Marka čije su ekspresionističke slike prvobitno inspirisane Munkom, a koji je slikao životinje u njihovom prirodnom okruženju. Slika Prolećno oranje je naslikana širokim i slobodnim potezima četkice i prilazi posmatraču iz perspektive oštrog ugla. U prvom planu slike su dva snažna konja različitih nijansi žute i plave boje koji vuku plug za oranje koji drži mnogo manja fugura orača u crnim pantalonama i plavoj bluzi. Okružuje ih zemljište istaknuto valovitim linijama raznih nijansi braon boje. Pejzaž je pust sa nekoliko golih stabala bez lišća. U daljini se vidi zelena livada i nebo plave boje. Naglašena je atmosfera spokoja i mira jednog uobičajenog prolećnog dana na selu.

Slika Portret mlade žene prikazuje mladu tamnokosu ženu iz profila u crvenom ogrtaču obrubljenom krznom koji blago otkriva desnu dojku. Crna kosa je skromno uvezana ispod čipkaste kape, sa nekoliko vitica koje padaju oko ušiju. Tanak beli veo obavijen preko kose pada preko njenog desnog ramena. Njen miran, ali intenzivan pogled ide negde izvan posmatrača. Iza nje se uzdižu grane i listovi lovora koji ističu glavu žene ispred neutralnog sivo-zelenog oreola lišća, izolovanog od pozadine tamnih tonova.

Upotreba prigušenog kolorita i senčenja sfumato na slici Portret mlade žene inspirisana je Da Vinčijevim slikama. Omekšavanjem kontura oko lica žene stvoren je intimniji, zagonetniji portret. Međutim, u izuzetno detaljnom prikazu teksture odeće žene i oštrim obrisima lovorovog lišća uočava se značaj i Alberta Direra kao uzora.

Da bi se stvorila intimna i intenzivna scena, kompozicija slike Muzičari je naglašena ekspresivnošću figura koje ispunjavaju njen veći deo i naslikane su tako da sede jedna uz drugu, ali ona takođe pruža ličnu perspektivu za posmatrača. Jasnije se vide detalji svake figure, prljavština ispod noktiju i pocrvenela i crvena lica. Sve četiri figure su verovatno naslikane iz života. Muzičar u središnjem delu slike je identifikovan kao Karavađov prijatelj Mario Miniti, dok je lice koje gleda preko njegovog levog ramena verovatno autoportret.

Na slici Muzičari su prikazana četiri dečaka u grčkim ili rimskim klasičnim kostimima. Tri dečaka su okrenuta ka posmatraču: dečak u sredini sa vlažnim očima od suza i lautom u ruci, dečak iza njega koji drži muzički instrument i dečak levo od njega koji je ubrao grozd, prvobitno je imao krila poput Kupidona. Četvrti dečak je okrenut leđima prema posmatraču dok pregleda partituru madrigala. Violina u prvom planu sugeriše petog učesnika koji uključuje i posmatrača u “živoj“ slici ili ukazuje na skori dolazak još jednog muzičara, verovatno kardinala Frančeska Marija del Montea koji se strastveno interesovao za muziku i bio najveći Karavađov pokrovitelj.

Svoje vreme Pol Serizije je delio između Bretanje i Pariza u koji se vraćao zimi i na izložbe. Leta 1889. i 1990. godine je proveo u Bretanji, gde je nastavio da radi sa Polom Gogenom. Lokalni ženski kostimi i aktivnosti njenih stanovnika, koji su ostali uglavnom nepromenjeni od srednjeg veka su fascinirali oba umetnika, i oni su na svojim slikama prikazali život Bretonaca.

Kao i slika Odakle dolazimo? Šta smo? Kuda idemo? njegovog prijatelja i saradnika Pola Gogena, Serizijeva slika Berba jabuka je tripartitni prikaz progresije života. Serizije je eksplicitnije istakao tradicionalnu strukturu triptiha koristeći tri panela. Ovde su predstavljena tri različita dela života žene: levo žena neguje svoje dete, u centru žena bere jabuke sa drveta koje se proteže na sva tri panela, a desno žena nosi korpu sa jabukama.

Slika Berba jabuka je u potpunosti naslikana u sintetičkom stilu i lišena drugih umetničkih stilskih uticaja. Ništa nije složeno, svi oblici su jednostavni i spljošteni, cveće, žene, jezero. Nema pokušaja da se u sliku unese iluzija dubine trodimenzionalnosti. Nema razblaživanja boje. Plava boja jezera iskače na žutoj pozadini, a žuto cveće na zelenoj travi. Haljine su široki potezi boja.

Slika Alegorija vere, naslikana u vreme kada su javne mise bile zabranjene u Holandiji, oslanja se na složeni jezik alegorije da bi se prikazao trijumf Katoličke crkve. Jan Vermer je prešao u katoličanstvo pre braka, a ova slika koja uključuje sto natrpan putirom, misalom i raspećem, takođe se može odnositi na proslavljanje mise u “skrivenim crkvama“ u privatnim kućama.

Naslikana višebojna tapiserija povučena ulevo otkriva scenu slike Alegorija vere, ženu koja predstavlja samu crkvu za koju se često smatra da je pokajnica Marija Magdalena. Stolica sa plavom tkaninom je naslonjena na tapiseriju. Na uzdignutoj platformi nalik oltaru prekrivenoj zeleno-žutim tepihom čija je ivica na crno-belom mermernom podu sedi žena u belo-plavoj satenskoj haljini sa zlatnim ukrasima, sa desnom nogom na zemljinoj kugli i desnom rukom na srcu. Njena leva ruka počiva na ivici stola na kome se nalaze zlatni putir, velika knjiga na čijem vrhu je kruna od trnja, a ispod nje dug komad tkanine i raspeće od tamnog drveta iza koga je panel od pozlaćene kože. Na podu ispred nje je jabuka i zmija simbol Satane koja leži zgnječena i krvari pod težinom kamene ploče. Opčinjena božanskom ljubavlju, žena podiže pogled sa Biblije i gleda u raspeće. Na mutnom, dalekom zidu iza žene, okačena je velika slika Hristovog raspeća zasnovana na slici flamanskog umetnika Jakoba Jordansa iz Vermerove kolekcije.

Slika Trenutak istine I pokazuje karakterističan postimpresionistički stil Pola Gogena. Naslikan pejzaž ukazuje na harmoniju između prirode i ljudskih figura koje izgledaju kao da su izgubljene u vegetaciji, stvarajući gotovo mističnu atmosferu. Visoke palme jarkih boja i visoko drveće sa gustim zelenim lišćem sežu do svetloplavog neba i kao da zaokružuju mir i spokojstvo. U gustom žbunju raznovrsnih nijansi zelene boje ističe se delić jarkocrvenkastog tla, a u prednjem planu slike svetlozelena trava. Jarke smele boje kao što su kameozelena, narandžasta, crvena dočaravaju tropsku klimu ostrva.