Afektacija u stilu može se uporediti sa pravljenjem grimasa na licu. - Jezik kojim se piše je nacionalna fiziognomija: u njoj postoje velike razlike, - od grčkoga pa do karaibiskoga.

- Stilske pogreške treba otkrivati u tuđim spisima, da bi ih se mogli kloniti u svojim.

Da bi se stvorila izvesna prethodna ocena vrednosti duhovnih produkata jednoga pisca nije baš potrebno znati o čemu je ili šta je on mislio - da bi se takva ocena stvorila bilo bi potrebno pročitati sva njegova dela; - nego je potpuno dovoljno znati kako je on mislio. Stil je tačan otisak toga kako je on mislio, on je tačan otisak toga bitnog sastava i opšteg kvaliteta njegova mišljenja. Stil pokazuje, naime, formalan sastav celokupnog mišljenja jednog čoveka, sastav koji mora uvek ostati isti, pa ma šta i ma o čemu on mislio. To mu je, u neku ruku, testo iz koga on mesi sve svoje prilike, pa ma koliko one bile različite. I kao što je neki šaljivčina, jednome koji ga je pitao: koliko još treba da ide do najbližeg mesta, dao na prvi pogled neuputan odgovor: "Idi!", u nameri da tek po njegovom hodu oceni dokle će, za izvesno vreme, stići; tako i ja čitam samo nekoliko stranica jednog pisca i odmah znam, od prilike, dokle je on u stanju da me dovede.

Iz dela O pisanju i stilu

 

U listu “La Furet“ objavljena je vest iz Pekinga o tome kako je neki mandarin naredio da se neki novinar izbatina. Izdavač primećuje da je to za mandarina sramota, a za novinara - dobro.

(1830)

Prevodioci su poštanski konji prosvete.

(1830)

Kritikom se kod nas većinom bave novinari, tj. entrepreneurs, ljudi koji dobro poznaju svoj posao, ali koji ne samo da nisu kritičari već nisu ni pisci.

U drugim zemljama pisci pišu ili za mase ili za određeni krug. Kod nas je poslednje nemoguće, čovek mora pisati za samog sebe.

(1833)

D. - je govorio da bi najbolja satira na neka književna udruženja bio spisak članova sa naznakom šta je ko napisao.

(1833)

Iz knjige Pisma, ogledi i zapisi o književnosti

 

Godine 53. nisam bila u Dubrovniku, u koji sam se u martu 68. spustila avionom sa Sartrom, gde nas je čekao naš prijatelj Dedijer. Rezervisao nam je sobe u jednom hotelu na obali, nedaleko od grada: bila je prava radost svakog jutra otkriti belinu visokih kula koje su se podizale na stenovitom grebenu kupanom plavim vodama. Dubrovnik sa svih strana okružuju zidine. Išli smo kružnim putem gospodareći zlatnim krovovima kuća, obuhvatajući pogledom ulice, trgove, dvorišta, vrtove. Automobilima je zabranjeno da ulaze među te bedeme, gde se šeta isto tako spokojno kao u Veneciji. Tu se nalazi nekoliko zanimljivih spomenika; ali najveća lepota Dubrovnika su njegove ulice. Nijedna na svetu ne može se meriti sa Placom koja prolazi s kraja na kraj starog grada. Pošto ga je 1667. razorio zemljotres, nadahnuti neimari su ga obnovili namećući mu strogo jedinstvo. Kolovoz Place načinjen je od pločica uglačanih vremenom, a taj isti kamen prevučen patinom pronalazimo u pročeljima kuća koje su sve izgrađene u istom stilu, ali se razlikuju po raznovrsnosti svojih skulptura. S jedne strane, ulice se stepenicama penju uz brdo. One dopiru do glavne ulice paralelne sa Placom, koja je uža, ali je i sama popločana i oivičena starim kućama od tesanog kamena s lepim ukrašenim balkonima. Noću, kad su ta mesta bila pusta i tiha, čovek bi poverovao da je u nekom gradu iz drugog vremena. Čudesno osvetljenom fenjerima. Voleli smo da sedimo na keju stare luke, uglavljene u zidine, gde su ukotvljeni ribarski čamci. Hranili smo se u malim restoranima grada, ili na terasi našeg hotela, posmatrajući, sasvim blisko, malo ostrvo Lokrum.

U iznajmljenim kolima napravila sam, sa Sartrom i Dedierom, ili sama, velike šetnje. Zajedno smo otišli do ulaza u Kotor, neku vrstu dubokog fjorda, kojeg okružuju goli grebeni. Automobil se popeo uz njih: odozgo, na hiljadu četiri stotine metara iznad mora, otkrili smo pustinju od zgrčenog kamenja iznad kojeg se podizao visoki lanac pokriven snegom. Sišli smo na Cetinje, ubogi gradić od dve hiljade stanovnika za koji je teško poverovati da je nekad bio prestonica. Pri povratku smo videli Kotor i Budvu; manji, ne tako uređeni kao Dubrovnik, i oni su okruženi zidinama; i u njih je automobilima zabranjen ulaz; njihove ravne i popločane ulice oivičene su kućama s kamenim pročeljima. Obala duž koje smo išli u odlasku i u povratku, zasađena je kiparisima i maslinama.

Ponovo sam se vratila u Sarajevo, i ovaj put nipošto nisam verovala da sam u centralnoj Evropi jer sam u grad ušla s njegove turske strane: ponovo sam videla džamiju, karavanseraj, bazar koji vrvi od sveta, specijalizovane radnjice koje prodaju jedna ražnjiće, druga lisnato testo s mesom, treća lisnato testo sa sirom; u jednoj kafanici pila sam tursku kafu. Hotel se izmenio: umesto teškog nameštaja bio je sav u dekoru na italijanski način. Mostar sam lako prepoznala: njegove kupole, minareta, njegov most kao magareća leđa, belinu turskih kuća, male kafane sa bakarnim poslužavnicima. Na ivici puta jela sam pod otvorenim nebom jagnjetinu sa ražnja: dovitljiv uređaj omogućavao je da se mali vodopad koristi za njegovo okretanje.

Iz knjige Svođenje računa

 

Tužna je i sumorna stvar putovati iz Italije, makar i u Francusku. Međutim, očaravajuća je stvar pešačiti na jug, prema Italiji, na jug i na zapad. Ima nečeg uzvišenog u naumu da se krene na zapad, čak i prema Kornvolu, prema Irskoj. To je kao da su, za naše duhove, magnetni polovi na jugozapadu i severoistoku, i s jugozapadom, na zalasku, kao pozitivnim polom. I tako, dok pešačim kroz Švajcarsku, iako je ona dolina sumraka i potištenosti, svetlo izgleda kao da na svakom sledećem koraku seva od radosti.

Bilo je nedeljno jutro kad sam otišao iz doline u kojoj su živeli Italijani. Brzo sam se prebacio preko reke, grabeći prema Lucernu. Dobro je bilo biti napolju, s rancem na leđima, penjući se uzbrdo. Ipak, drveće pored puta bilo je gusto; još nisam bio slobodan. Bilo je nedeljno jutro, veoma tiho.

Kroz dva sata obreo sam se na vrhu brda, osmatrao dolinu koja se isprečila ispred Ciriškog jezera, raširivši se preko pojasa niskog pobrđa, kao na reljefnoj karti. Nisam mogao da podnesem da je gledam, bila je tako mala i nestvarna. Imao sam osećaj kao da je lažna, kao da predstavlja ogromnu reljefnu kartu po kojoj sam šarao pogledom i koju sam želeo da zgužvam. Nisam mogao da poverujem da je to bio stvaran svet. Bila je to uobrazilja, maštarija, poput bezizraznog pejzaža na zidu kojim treba da se zakloni onaj pravi.

Iz putopisa Suton u Italiji (zbirka putopisa Italija)

Više ne možemo podvaljivati - ne možemo se zaklanjati iza satova provedenih u uredu ili na radu (satova protiv kojih tako žestoko prosvjedujemo, a koji nas tako sigurno čuvaju od patnje da budemo sami). Zato mi je oduvijek želja da napišem romane u kojima bi moji junaci rekli: “Što bi bilo sa mnom da nema onih sati u uredu?“ ili: “Žena mi je umrla, ali na sreću za sutra moram srediti veliku hrpu prijepisa“. Putovanje nam oduzima to utočište. Daleko od svojih, od svog jezika, udaljeni od svakog oslonca, lišeni krinki (ne znamo ni koliko se plaća tramvaj, a i u svemu ostalom je tako), nipošto ne zagledamo dublje u sebe. Ali ipak, čim se osjetimo bolesni u duši, pridajemo svakom biću, svakom predmetu njegovu čudotvornu vrijednost. Žena koja pleše bez misli, neka boca na nekom stolu koju vidimo iza nekog zastora: svaka slika postaje simbol. Pričinja nam se da se u njoj odrazuje cijeli cjelcati život, toliko koliko je naš život u tom trenutku u njoj sadržan. Doimlju nas se svi darovi, štaviše, zapadamo u oprečna oduševljenja (ponekad čak postajemo lucidni). A možda me nikad nijedan kraj osim Sredozemlja nije odnio u isti mah tako daleko i tako blizu samom sebi.

Iz eseja Ljubav prema životu (zbirka eseja Naličje i lice)

Ne jednom je ukazano na to da je vladanje povezano s hipnozom. Državna vlast može veoma racionalno vladati narodom, ali samo načelo vlasti je potpuno iracionalno. Obdarenost ljudi vlasti sastoji se u sugestivnim sposobnostima. Vlada onaj ko baca narodne mase u hipnotičko stanje. Propaganda ovde igra ogromnu ulogu, ona je vulgarna forma hipnotiziranja. I ako ljudi ne bi imali sposobnost podvrgavanja hipnozi, neizvesno je kako bi se vlast mogla zadržati. Daleko dublje je to da se vlast oslanja na religiozna verovanja naroda, i njeni istorijski oblici su padali kada su se ta verovanja raspadala. To treba reći o svetim monarhijama prošlosti. Demokratije se održavaju pre svega pomoću propagande i retorike političara. Javlja se objektivacija psihičkih stanja ljudi, ukorenjenih u dubini ne samo individualnog, nego višekolektivnog podsvesnog. Podsvesno može dobiti oblik saznanja koje zaprepašćuje svojom iracionalnošću. Čitav proces nastaje u složenom uzajamnom dejstvu ljudskih grupa. Takozvani interesi grupa vrlo često nose iracionalni karakter, protivan svakom razumu. Šačica krupnih kapitalista može želeti da izazove rat, automatski snaga kapitalizma podstiče na to. Ali to može dovesti do propasti tih kapitalista i njihovih kapitala, do propasti celokupnog režima. Moglo bi se reći da se u sebičnom interesu krije bezumlje. Ljudima upravljaju ne toliko razumni interesi, koliko strasti. To uvek znači izgradnju mitova, bez mitova nema upravljanja ljudskim masama. Izgrađuje se ovaj ili onaj mit o suverenitetu. 

Iz dela Carstvo Duha i carstvo Ćesara

Kampanja “Narodnog zdravlja“ odmah kreće... Ali treba krenuti kako valja!... a ne kao “tra-la-la“... Radi se o tome da se u roku od nekoliko meseci obore statistički podaci, da se celom narodu pokaže nešto vrlo ubedljivo... dostojno... a ne ostati na tome da se petlja oko glupavih projekata... opravdati koliko je moguće potrošeni novac... Izvršiti jedan veliki “oslobađajući i srećan“ udar! kojim se preduzimaju najhitnije mere, osloboditi u ovakvim prilikama uvek pretrpane bolnice, kao i azile za duševno obolele... rasteretiti “ispražnjene“ kase za pomoć... postići, a u ovome je lukavstvo, politika, neposredne rezultate... sasvim jasne preobražaje, i sve to uz najmanje troškove... i tako da to narod okolo vidi, i o tome priča: “Naši rukovodioci su glavni! imamo asove na vlasti.“ “U jednoj pokošenoj zemlji arčenje je fatalno...“ Najednom, padaju na pamet venerični bolesnici, to je klasično rešenje... To je “Arlezijanka“ higijene... nema sumnje da će sada biti puna... To diže na noge celo pozorište...

“Arlezijanka“ (L'Arlésienne), popularna drama u 3 čina i 5 slika Alfonsa Dodea, sa simfonijskom muzikom i s horovima Žorža Bizea (1872).

Iz pamfleta Bagatele za jedan pokolj

Svaki pokret polazi jedino od njega i svaljuje se opet jedino na njega: ono malo likova koji se u početku pojavljuju u njegovoj senci, samo nemim gestovima čuđenja i straha prate njegov herojski podvig, i postepeno se povlače kao pred nečim opasnim. Ni jedan jedini čovek ne usuđuje se da se približi i potpuno uđe u unutrašnji krug te sudbine, uvek govori, uvek se bori, uvek pati Niče sam za sebe. On nikome ne govori, niko mu ne odgovara. A što je još strašnije: niko ga ne sluša.

Nema ona nikakve ljude, nikakve partnere, nikakve slušaoce, ta herojska tragedija Fridriha Ničea: ali ona nema ni prave pozornice, nikakav predeo, nikakav dekor, nikakav kostim, ona se odigrava, tako reći u bezvazdušnom prostoru ideje. Bazel, Hamburg, Nica, Sorento, Sils Marija, Đenova, ta imena nisu njegova istinska obitavališta, već samo prazni miljokazi duž jednog puta pređenog na plamenim krilima, hladne kulise, zanemele boje. Uistinu je dekor te tragedije uvek isti: samoća, usamljenost, ona užasna usamljenost bez reči, bez odgovora, koju njegovo mišljenje nosi kao neko neprobojno stakleno zvono oko sebe i iznad sebe, usamljenost bez cveća i boja, i zvukova, i životinja i ljudi, usamljenost čak i bez Boga, kamena izumrla usamljenost jednog iskonskog sveta pre ili posle sveg vremena. Ali ono što njenu pustoš i njeno beznađe čini tako jezivim, tako groznim, a istovremeno i tako grotesknim, to je ono neshvatljivo, da se taj glečer, ta pustinja usamljenosti nalazi usred jedne amerikanizovane zemlje od sedamdeset miliona, usred nove Nemačke, koja zuji i bruji od vozova i telegrafa, od graje i gužve, usred jedne inače bolesno radoznale kulture koja u svet izbacuje četrdeset hiljada knjiga godišnje, na stotinama univerziteta svakodnevno prikazuje tragedije, pa ipak ništa ne zna, i ništa ne naslućuje i ništa ne oseća o toj najmoćnijoj drami duha u svojoj vlastitoj sredini, u svom najužem krugu.

Iz knjige Neimari sveta II

Ili ponovo čujem ovde vaš vic: kofer je to, samo je to kofer koji ga toliko uznemirava. Koliko je to naivno! Originalno! Međutim, koliko samo vremena gubimo! “Izvršavaj svoje obaveze!“ Dobro, poštovana gospodo, izvršavam ih ili težim ka tome, ali gde se to završava? Kako mogu da znam koje obaveze treba da ispunim? I zamislimo tu situaciju da ja živim sasvim prema svojim obavezama, da li je tada tovarna životinja uzvišenija nego čovek, jer ispunjava mnogo više, nego čovek, ono što se od nje traži? Da li je čovek za čovečanstvo dovoljno učinio time ukoliko zadovoljava zahteve međuljudskih odnosa u kojima smo rođeni? Ko će nam odrediti te odnose?

Ipak, ukoliko to ne želimo, ukoliko smo odlučili da pazimo samo na sebe, a ljude prisiljavamo da nas priznaju takve kakvi smo, šta tada? Šta tada treba da radimo? Može li tada da se stvori podnošljivo postojanje? Dva puta, dragi moji: trudimo se i navikavamo se na to da budemo ograničeni, što je moguće više i zatvaramo svoj duhovni fitilj, tražimo bogatstvo i živimo sa niskim zadovoljstvima. Ili: znamo da je život jadan, znamo da smo robovi života, tim više što želimo da uživamo u njemu, dakle mi se odričemo životnih dobara, uvežbavamo umerenost, škrti smo prema sebi i puni ljubavi prema drugima, upravo zato jer smo saosećajni prema patnji saputnika, ukratko živimo prema strogim zahtevima izvornog hrišćanstva, a ne prema sadašnjim, slatkim i rasplinutim. U hrišćanstvu se ne može učestvovati en passant ili zbog toga što je ono moderno.

I da li je tada život podnošljiviji? Naravno, jer je njegov teret sve manji i nas više ne pritiskaju okovi. On je podnošljiv, jer bez bola može biti odbačen.

Ostajte zdravo, voljeni moji

Fric

Iz knjige Pisma majci

 

Duševni pejzaž glavnih likova doživljava silovit potres - poput prirodne katastrofe. Da li je to uopšte moguće oslikati i, najvažnije od svega: zar dugoročne posledice u telima, dušama, svestima i crtama lica ne postaju vidljive tek kasnije, možda i mnogo vremena posle samog sloma? Da li je obračun od vrste koja sad predstoji uopšte naročito verbalizovan? Nije li on pre nespretan, očajan i zbunjen, kako za optužujuću stranu (Henrika), tako i za onu koja se brani (Anu)? Da li scena dolazi do tačke kad se Anin poraz preobražava u napad i opravdan gnev? Možda ne u takozvanoj stvarnosti - u njoj taj događaj traje nedeljama, mesecima i godinama, u ubistvenoj monotonoji, tek povremeno prekidanoj primirjima i iluzornim pomirenjima, uz patetična uveravanja o konačnom miru. Kako opisati kružno tkanje, tričavo zanovetanje, ponavljanje sve uvredljivijih pitanja koja na kraju staju na put svakom saosećanju? Kako da opišem taj otrov koji se neprimetno širi domom, poput nervnog gasa koji dugo, možda i ceo život, razjeda duše svih aktera? Kako da oslikam stanovišta i pristrasnosti koji neumitno postaju magloviti i nesigurni, jer saigrači u drugom planu nikad ne dobijaju mogućnost da sagledaju stvarnu istinu? Niko ne zna - svi vide.

Iz romana Razgovori u četiri oka