Anarhistička biblioteka

Petar Kropotkin - Uzajamna pomoć: faktor evolucije

Tue, 20 Oct 2026 10:56:52 +0100

Autor: Petar Kropotkin
Naslov: Uzajamna pomoć: faktor evolucije
Datum: 1902.
Napomene: Preveo s engleskog: Miroslav Budimir, 2017.
Priredili za Anarhističku biblioteku: Miroslav Budimir (redaktura prevoda iz 2017, prvi put objavljenog u izdanju Mediterran Publishing, Novi Sad) i Aleksa Golijanin, 2026.
Izvor: Peter Kropotkin, Mutual Aid: A Factor of Evolution, William Heinemann, London, October 1902; McClure Phillips & Co., New York, 1902.

Ruka na ramenu

ili Kako smo dobili ovaj prevod

Petar Kropotkin (1842–1921). Foto: Nadar, verovatno 1876.

„... Bio sam zapanjen kad sam shvatio da ta knjiga nikada nije prevedena i to je jedan od razloga zašto sam rešio da to uradim. To je večna knjiga koja na najbolji način komunicira s drugim večnim knjigama. Vreme joj nikada neće proći.“ — Miroslav Budimir, prevodilac, iz prepiske, 16. septembar 2026.

Evo konačno i te velike, divne knjige u našoj Anarhističkoj biblioteci: Petar Kropotkin, Uzajamna pomoć: faktor evolucije. Ili kao što u Uvodu naglašava sam Kropotkin, s engleskim članom „a“: „jedan faktor evolucije“, budući da ih ima više.

Knjiga je originalno napisana na engleskom, nastala je iz serije članaka priređenih za londonski naučni časopis The Nineteenth Century, u periodu 1890–1896, da bi se kao posebno izdanje pojavila 1902, u Londonu i Njujorku, skoro istovremeno. Na ruskom jeziku pojavila se tek 1907, u Sankt-Peterburgu, u prevodu s engleskog, sa Kropotkinovom redakturom i nekim dodacima, koji u izdanjima na drugim jezicima obično izostaju. Ovde se držimo izdanja iz 1902, koje je bilo i najuticajnije. (To izdanje se, između ostalog, prepoznaje po broju priloga iz Dodatka: ukupno 12; rusko izdanje ih ima 18.)

Ovaj prevod Miroslava Budimira prvi put se pojavio 2017, u izdanju novosadskog izdavača Mediterran Publishing, sada, po svemu sudeći, ugašenog. Iako se s Miroslavom znam odavno, nisam hteo da ga dovodim u nezgodnu situaciju s predlogom da se knjiga objavi kao fajl u Anarhističkoj biblioteci, uporedo s distribucijom preko jednog regularnog izdavača. Ali možda ga je ipak trebalo pitati, još tada, ili makar malo ranije. (Nije tako nesklon prekršajima, za opšte dobro.) Posle mnogo godina, sad skoro, kada sam, pokazalo se, opet previše oprezno pomenuo tu mogućnost (bez saznanja o statusu Mediterran Publishing, čije gašenje ni sada ne mogu da zamislim, s obzirom na njihovu bogatu i doslednu produkciju, naročito sociološku), njegova reakcija bila je sledeća:

„E bre Aleksa, naravno, poslaću ti prevod Uzajamne pomoći koji više nema nikakve veze sa Mediterranom. Knjiga je rasprodata tim kanalom. Već dugo želim da prođem kroz taj štampani prevod i unesem sve stilske i druge korekcije, za koje sigurno ima potrebe, znaš to veoma dobro: kad prođe vreme i čitaš svoj prevod UVEK ima nešto što bi drugačije rešio. Sad se bacam na to i šaljem ti fajl čim završim korekturu, što znači da će to biti nova, svežija verzija prevoda“ (8. IX 2026).

To je uradio tako brzo i dobro, da nisam stigao ni da trepnem. Dobili smo dakle i to: novu, poboljšanu verziju prevoda iz 2017. To obično ne ide tako glatko. Ostalo je samo da se knjiga, uz neka minimalna tehnička prilagođavanja, budući da je u tom pogledu, iako obimna, vrlo jednostavna, sastavljena samo od teksta, pripremi za unos u Anarhističku biblioteku. Tako nam je, u najkraćem, ovo blago palo u krilo. Bitno je da ono sada konačno bude slobodno i lako dostupno – kao što će biti i u našem štampanom izdanju, uskoro, nadam se.

Kropotkinov Uvod nikako ne treba preleteti. Zato ovde i ne prepričavam mnogo od onoga što sledi. Sam Kropotkin objašnjava motive za pisanje ove knjige, koja nije bila toliko reakcija na Darvina – naprotiv, Kropotkin je uvažavao Darvina, iako je njegova teorija posejala više pitanja nego odgovora, ali što se pokazalo podsticajnim – koliko na ono što je postalo poznato kao „darvinizam“ i onda „socijalni darvinizam“, u verzijama Tomasa Hakslija, Herberta Spensera i drugih, koji su naglašavali teze o „opstanku najsposobnijih“ i tako samo pojačavali argumentaciju u prilog odnosa dominacije i uzajamne konkurencije kao „pokretača progresa i civilizacije“. Kropotkin im je poletno i potanko – i uzgred, u snažnoj esejističkoj prozi, što je inače bio jedan od njegovih velikih kvaliteta[1] – pokazao koliko su takva shvatanja promašena i štetna. Ona i dalje dominiraju, budući da su politički podobna, ali s Kropotkinom smo dobili novi prostor za otklon od tih pogubnih iluzija.

Iz današnje perspektive lako je primetiti kako su neka Kropotkinova zapažanja i reference, kao i sam njegov jezik, ozbiljno „zastareli“. U antropologiji se odavno ne govori o „divljacima“, priča o autonomiji i unutrašnjem uređenju srednjovekovnih gradova je složenija (iako i kod Kropotkina obiluje prosvetljujućim detaljima, na osnovu tada dostupnih izvora), kao što bi se i izlaganja o društvenoj ili biološkoj evoluciji morala postaviti drugačije. Sigurno bi bilo bolje i da je još tada, uprkos duhu cele te epohe, u opisivanju položaja ljudske vrste, Kropotkin izbegao fraze o „teškoj borbi protiv prirode“ ili „ovladavanju prirodom“. Ali to je bilo uvreženo viđenje, ništa posebno kropotkinovsko. Najzad, nijedan veliki mislilac nije baš u svemu nadilazio svoju epohu i svaku slepu mrlju ove kulture. Ali nije valjda da se od iskona čovek samo nešto zlopatio i rvao s tom „prirodom“? I odakle onda ta čudesna smirenost, vedrina i samopouzdanje u držanju „divljaka“, koje su primetili mnogi istraživači i antropolozi, i koje i sam Korpotkin ovde tako povoljno opisuje? Priča o ljudskoj adaptaciji na najrazličitije ekološke uslove sigurno nije bajka, ali nije ni samo Hod po mukama, još manje Večiti rat protiv Prirode. Taj odnos je prosto morao biti krcat i nečim dobrim, morao je biti neki oblik neprekidnog, kreativnog prožimanja, neki oblik saradnje, a ne prevashodno dominacije, kao u ovim našim „veštačkim rajevima“. Da to samo primetimo i odmah krenemo dalje: Uzajamna pomoć nije toliko akademska studija – iako jeste i to, i to ozbiljna, s ogromnim uticajem na razvoj antropologije, evolucione biologije i ekologije, pored toga što je tako snažno prizivala novu ljudsku stvarnost – koliko glas same naše vrste, koja još pamti, danas makar i previše nemušto, glavno načelo ne samo svog pukog opstanka već i svog procvata, u zajednici s ostalim bićima i elementima. Sam naslov, odnosno glavna teza knjige, skoro da zamenjuje cele tomove novije literature, u nekim aspektima možda bogatije i preciznije, ali koja to vitalno načelo po pravilu zaboravlja – i tako i dan danas zaostaje za Kropotkinom. Kao što zaostaje i za još nekim glasovima, drevnim ili nešto bližim, koji nam prenose istu duboku svest, isti etos:

...

Richard Kostelanetz - U razgovoru s Kejdžom

Thu, 02 Jul 2026 18:28:32 +0100

Autor: Richard Kostelanetz
Naslov: U razgovoru s Kejdžom
Datum: 1988.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2026. http://anarhija-blok45.net.
Korekcije i sugestije: Marko Paunović, iz Radionice muzičkog nameštaja „Paunović“, https://markopaunovic.bandcamp.com.
Dopunske korekcije: Darko S.
Pomoć u rešavanju muzičkih nepoznanica i dilema: Luka B. i Miša Savić.
Izvor: Richard Kostelanetz, Conversing with Cage, Limelight Editions, New York, 1988; Routledge, New York, 2003 (drugo, redigovano izdanje).

Na koricama: John Cage, Saint Paul De Vence, 1966; foto: Hervé Gloaguen. Zadnje korice: „Portret Džona Kejdža“: Kejdžov ensō, simbol prosvetljenja u zen budizmu, ptice iz Toroovog Dnevnika i prva stranica „Tišine“ (AG, 2026). 15,5 x 23 cm, 454 str.

Knjiški prelom (PDF)

Lučano Berio: Herojski osmeh (prolog)

Duboko me pogađa vest o smrti Džona Kejdža, zato što sam mislio da je nedodirljiv, kao zvuk vetra, aviona, mora, saobraćaja, ptica; zato što sam ga oduvek voleo i divio mu se, i zato što me za njega vezuje ogromno i gotovo nesavladivo mnoštvo uspomena, velikih i malih, javnih i privatnih. Sa Džonom Kejdžom umire svetac, žongler, heroj, pronalazač, humorista; ukratko, jedan od velikih ljudi ovog veka, koji je bio u stanju da, sa strogošću i čistotom, spoji i uznese znakove i tragove tako različitih usmerenja. Nasmejan.

Luciano Berio, „I sorrisi dell’eroe“, La Stampa, 14. VIII 1992.

John Cage (1912–1992). Foto: Betty Freeman, 1982.

Kako smo dobili ovu knjigu

„Zanimaju me društveni ciljevi, a ne politički, jer politika se bavi moći... Drugim rečima, zanima me društvo, ne zbog moći, već zbog saradnje i uživanja.“ (1969)

„Trudim se da postanem svestan što više aspekata neke situacije, kako bih mogao da svaki pojedinačno podvrgnem operacijama slučaja. Tako bih mogao da pokrenem proces koji nije povezan ni sa čim što sam ranije iskusio.“ (1973)

„Vidite, ja ne čujem muziku kada je pišem. Pišem da bih čuo nešto što još nisam čuo. Možda glavna crta mog pisanja jeste prisustvo nečeg neobičnog u notaciji. To je notacija o nečemu što mi je nepoznato.“ (1983)

„... Zato želim da se odreknem tradicionalnog stava da je umetnost sredstvo samoizražavanja, zarad stava da je umetnost sredstvo samopromene, a ono što umetnost menja jeste um, a um je u svetu i društvena je činjenica... Promenićemo se na divan način, ako prihvatimo neizvesnost promena; i to bi trebalo da utiče na svako planiranje. To je vrednost.“ (1972)

„Već dugo godina primećujem kako muzika – kao aktivnost odvojena od ostalog života – ne prodire u moju svest. Strogo muzička pitanja više nisu ozbiljna pitanja.“ — „Future of Music“ (1974), Empty Words, 1979, 177; radovi/ tekstovi, 1981, 201.

Naša mala radionica muzičkog nameštaja

Kako su svi osnovni izvori o Kejdžu lako dostupni, ovde ne moramo i formalno predstavljati našeg glavnog junaka. Još manje ćemo pokušavati da upadamo u reč onima koji su detaljno i znalački pisali o njegovoj muzici, njenim radikalnim inovacijama i značaju. Isprobaćemo neka druga zapažanja. Ali da prvo vidimo kako je ovo izdanje nastalo i da se zahvalimo onima koji su nam u tome najviše pomogli.

Na ovom izdanju anarhije/ blok 45, posvećenom jednom velikom i možda poslednjem čarobnjaku istorijske avangarde, najviše možemo da zahvalimo Marku Paunoviću, iz Radionice muzičkog nameštaja „Paunović“[1], čije je drugarsko insistiranje da se ova knjiga pojavi u celini bilo presudno, zatim Ričardu Kostelanecu i samom Kejdžu, a tek onda meni. Da je bilo samo do mene, nešto bi se verovatno pojavilo, ali u mnogo manjem obimu.

Počeo sam da prevodim ovu knjigu i pre nego što sam to spomenuo bilo kome; posle ona naša dva izdanja Dišana (iz 2022), a naročito posle Satija (2024–2025), obruč oko Kejdža se sve više sužavao; to je izgledalo kao nešto neminovno. Ali onda sam stao, ophrvan raznim dilemama, od praktičnih – još jedna džinovska knjiga iz naše radionice, o, to bi bilo lepo, ali kako? – do sadržajnih, što znači do samog Kejdža, u onome u čemu nikako nisam mogao da ga pratim, iako je ono ostalo, što me je tako neodoljivo vuklo, odnosilo ogromnu prevagu. Za mene je to bilo svako od onih mesta na kojima su iskrsavali Bakminster Fuler i Maršal Makluan, kao predstavnici ekstremnog tehnokonformizma, koje je Kejdž tako zapanjujuće nekritički sledio, i pored neumoljivog kritičkog nerva koji je pokazivao u svemu ostalom. U tome je bio toliko uporan, da se stiče utisak kako se u celoj društvenoj misli 20. veka za njega nije desilo ništa drugo. (Drug Mao i još neka strašila iz kutije, bez kojih se takođe moglo, nisu se pokazala tako ozbiljnim.) Kako taj oblik konformizma, koji se lako gnezdi i među najlucidnijim nekonformistima, nije nešto specifično kejdžovsko, nego boljka cele ove kulture, koja pravi ozbiljnu pometnju u našim razmišljanjima i očekivanjima, tome su posvećeni neki komentari u fusnotama, za ovu priliku na nivou crtica.

Poslao sam delimičan prevod prva dva poglavlja Paunoviću, a njegova reakcija bila je takva da je onaj zid u koji sam udarao naglo počeo da se pretvara u plitak potok. „Slušaj, ovo se mora uraditi celo.“ Nije ništa zapovedao, samo je bilo jasno da mu je stalo i da je dejstvo ove stvari trenutno. Ni on nije znao kako da to izvedemo, s obzirom na sve zahteve koje tako obiman materijal postavlja pred naša skromna izdavačka pleća, ali ako vam je do nečeg zaista stalo, onda zna se kako: nekako. Nastavili smo s našim većanjima, ali od te tačke o samoj knjizi, u konkretnim detaljima, kako je prevođenje odmicalo i kao da su svi spoljašnji problemi rešeni. I na kraju bi celo. Nije čak ni dugo trajalo.

...

Jacques Ellul - Politika, mesto demonskog

Mon, 24 Nov 2025 10:35:04 +0100

Autor: Jacques Ellul
Naslov: Politika, mesto demonskog
Datum: 1980.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, novembar 2025, https://anarhija-blok45.net
Izvor: Jacques Ellul, La foi au prix du doute: „Encore quarante jours...“, III, „La politique, lieu du démoniaque“, Hachette, Paris, 1980, 279–295.

Kao buklet anarhije/ blok 45, 13,5 x 20 cm, 24 str.

„Dijabolično je kroz istoriju poprimalo različite oblike; u ovom trenutku, đavo, onaj koji unosi razdor, jeste politika. I samo politika... Ne zaboravimo da je vrhunsko oružje svake politike propaganda. I da je propaganda i sama laž. Princ laži danas se izražava kroz propagandu, koja raspiruje strasti i stvara lažne izvesnosti, vatrenu privrženost i unutrašnje otuđenje. A glavna laž danas je čuvena formula: 'Sve je političko'; ili opet: 'Ljudi se mogu izraziti samo političkim sredstvima'; ili čak: 'Ako ne delujemo politički, ne postižemo ništa'. Te tri apsurdne formule nisu ništa drugo nego laži samog Princa laži, danas precizno i potpuno otelotvorenog u politici. Politika je danas đavo.“

Posednutost (o tekstu)

Evo u celini i teksta iz kojeg smo ranije objavili jedan odlomak, najavljen kao otrežnjujući, i koji je izgleda tako i delovao:

„Politika ne stvara ništa, a ponajmanje autentične susrete i zajedništvo ljudskih bića, kao što ne doprinosi ni napretku društva, suštinski ujedinjenog i ljudski usmerenog i odgovornog. Politika ne proizvodi ništa osim podela i unutrašnjih sukoba, koji su beskorisni, neosnovani, apsurdni. Kada prođe pedeset godina i pogledamo podele zbog kojih su se politički protivnici obračunavali s tako divljom mržnjom, uvek nas zapanje ispraznost i glupost motiva za te podele i mržnju, i uopšte motiva za rat. Zbog toga su se, dakle, ti ljudi međusobno klali i masakrirali? Mi sigurno ne bismo bili tako glupi!“[1]

Kako je reč o tekstu koji je zapravo poglavlje jedne Elilove teološke knjige, njegov rečnik – ne u ovom odlomku, već drugde u tekstu – nekome se može učiniti suviše reduktivnim ili prosto neadekvatnim. Ali, polako s tim: taj rečnik je odavno ušao u neteološki govor, često u značenju koji mu pridaje i Elil: i pored opšte i pogubne fascinacije Politikom, ona se, kao takva, ne samo u liku ovog ili onog političkog činioca, ponekad ipak prepoznaje kao sila obmane i razdora, što je, u biblijskom smislu, glavna karakteristika đavola, kao sušte suprotnosti zajedništvu. Fraza „demonizacija političkog protivnika“, koja se često čuje, nije samo retorička figura već precizan opis nekih ključnih metoda propagandnog rata. To je opet, podseća Elil, nešto specifično satansko: prema Bibliji, Satana je Tužilac, onaj koji na protivnika baca neopozivu optužbu, koji ga proglašava za apsolutno Zlo i koji, dosledno, zaslužuje samo radikalnu likvidaciju, bez mogućnosti rehabilitacije, kamoli pomirenja. (Kao lokalni doprinos političkoj demonologiji, mada tu nikada ne možete znati da li je reč o nečemu zaista originalnom, imamo etiketu „ontološko zlo“, za glavnog političkog protivnika, koju naši ateistički liberali rabe još od devedesetih. Ako se borite protiv nekog kosmičkog Zla, koje mesite po liku nekog sasvim ovozemaljskog mediokriteta, to onda i vašoj borbi daje oreol svetog i herojskog. Komediji nikad kraja.) To nije samo „rešenje“ nekog konkretnog problema, već obećanje apsolutne sreće, blaženstva, Spasenja. U stvarnim političkim borbama, među svim tim vrlim ateistima, to poprima daleko ekstremniju retoriku od one koju ovde koristi Elil, o pravom verskom bunilu i često krvoločnim praksama da i ne govorim.

Tu situaciju možemo dobro sagledati i u jednom brzom osvrtu koji uspostavlja razliku između društvenih i političkih borbi, što se inače olako poistovećuje. Ali, obratimo pažnju: društvene borbe nisu uvek i političke, usmerene na sticanje vlasti ili učešće u vlasti. To su borbe za odbranu ili uvođenje nekog lokalnog kvaliteta ili komunalnog dobra. Sada nećemo dublje ulaziti u mogući karakter takvih borbi, budući da su, pored nekih kritičnih ili nasušnih potreba, njihov razlog često samo prohtevi nezadovoljnih korisnika. Zamislimo ipak neku legitiminiju situaciju: ljudi ulaze u takve borbe s različitih političkih pozicija, koje ne moraju biti naročito čvrste ili partijski opredeljene, ali koje svakako ukazuju na neke razlike u stavovima, koje su, budući da je reč o „političkim stavovima“, često drastične. Ali, te razlike nisu uvek i akutne. Da jesu, društveni život bio bi apsolutno nemoguć. Prosto, u takvim situacijama, kao i svakodnevnom opštenju inače, imamo mnoštvo ljudskih mnjenja. U tom smislu, ljudi se mogu okupiti oko nekog zajedničkog problema ili interesa kao levičari, desničari, liberali, vernici, ateisti, tradicionalisti, nekonformisti, najzad kao „politični“ i „apolitični“. U takvim borbama važno je sačuvati jedinstvo. Onog sekunda kada se među njih umeša Politika, počinje razdor i borbi je obično kraj. Politika, u obliku partija ili pokreta koji se preporučuju kao buduća Vlast, takve borbe može da iskoristi za svoju afirmaciju i mobilizaciju, ali će, posle nekih početnih uspeha, što se obično svodi na manji ili veći stepen medijske dramatizacije nekog protesta, lako preći na neku drugu temu, koja joj se učini „oportunijom“. Na jednom mestu ili više takvih mesta pokazala je „brigu za lokalne probleme“, ili za „probleme koji tište običnog čoveka“, kako se to još kaže, iako nije rešila ništa, osim što je posejala razdor (tako što je jednu društvenu grupu još radikalnije suprotstavila nekoj drugoj); ali to ulazi u njen javni „profil“, povećava njen „rejting“ kod mentaliteta (dela glasačkog tela) koji takođe nije toliko zainteresovan za konkretne probleme, koliko fasciniran Politikom kao borbom za Moć. Lokalni neuspeh u ostvarivanju opipljivijih rezultata uvek se može opravdati „sistemskim“ razlozima, odnosno potrebom za „promenom celog sistema“, dakle, aktuelne vlasti. I tu već počinje rvanje u blatu – u „političkoj areni“, u začaranom krugu Moći – koje nam je suviše dobro poznato, ali koje ipak ne prestaje da nas fascinira (opet, kao da je reč o ratu između Titana i Bogova, a ne o malograđanskoj porodičnoj svađi) i pored toga što nas neprekidno izneverava.

...

Aleksa Golijanin - Mi, ljudska bića

Sun, 26 Oct 2025 10:14:32 +0100

Autor: Aleksa Golijanin
Naslov: Mi, ljudska bića
Podnaslov: Hronika jedne malograđanske bune, godina prva (odlomak)
Datum: 2025.
Izvor: Žurnal anarhije/ blok 45, od 23. X 2025, Ж004/ 2025,
https://groups.google.com/g/blok45,
https://anarhija-blok45.net/

Napomena

Žurnal anarhije/ blok 45, od 23. oktobra 2025.[1] Moglo bi se čitati kao odlomak iz imaginarne „Hronike jedne malograđanske bune, godina prva“ – iako je reč o procesu koji traje koliko i naša „kapitalistička tranzicija“, a zapravo i duže. To je osvrt – u svega par kadrova, tragom nekih uvida Žaka Elila – na društvena previranja i frustracije jedne klase, sada praktično opšte, one „srednje“, malograđanske, koja prate taj nikad dosanjani san: ostvarenje kapitalizma iz bajke, po uzoru na onaj „zapadni“, naravno. U tome, taj mentalitet ne samo da ne pokazuje nikakve kritičke rezerve, nego nema ni bilo kakav pravi dodir sa svakodnevnom stvarnošću tog „ideala“, o poznavanju njegove istorije, odnosno političke i društvene evolucije da i ne govorimo. To je prosto njegov prohtev, san. (Podrazumeva se da je za neke druge aktere to vrlo konkretan interes.)

Znamo da problem nije samo „kapitalizam“. Najzad, tu aspiraciju niko tako i ne izražava i to ne zato što nešto prikriva: za tom rečju više nema potrebe, jer ništa drugo ne samo da nije moguće nego nije ni pojmljivo. Na ličnom i društvenom horizontu nema više ničeg drugog. Umesto toga govori se o „uređenoj“ ili „pravnoj državi“ ili prosto o Sistemu. Kritički, ponegde se još može čuti nešto o „neoliberalnom“ ili „divljem kapitalizmu“, što opet ničim ne dovodi u pitanje onaj idealni kapitalizam, pardon, Sistem, budući da u toj tački ta reč opet prestaje da se izgovara. Kažem „idealni“, zato što u tom snu ta sprega pravne države, predstavničkog sistema i tržišta treba da se pokaže još i „socijalno i ekološki odgovornom“. Ali problem zaista nije samo „kapitalizam“ već jedna ideja o životu, odnosno, cela ova kultura, potpuno utonula u opsesivni materijalizam, što ima i svoju „socijalističku“ verziju, iako danas, posle svih istorijskih poraza, svedenu na nivo amandmana. To je sklop koji Mamford zove Kompleks Moći, Elil Tehnički sistem, ili „društvo kao masivna tehnička organizacija“, kako to preciziramo na drugim mestima. Zahtevi tog sklopa u radu, energiji i organizaciji toliko su ekstremni da unapred poražavaju svaki društveni ishod osim represivnog, čiji je glavni mehanizam ekonomska ucena („tržište“). S mentalitetom koji je sve to duboko internalizavo, prihvatio kao nešto svoje, tim pitanjima ne može se ni prići.

Taj proces i dalje traje u svim delovima evropskog postsocijalisitčkog sveta koji još nisu i formalno integrisani u mitski Zapad. Svuda pokazuje neke specifičnosti, kao i upadljive sličnosti. Ovde je reč o jednom od ogranaka te čudnovate i jezive pomame.

Glavne reference su tekstovi Žaka Elila, koje smo objavili u periodu septembar–oktobar 2025, sa komentarima:

Potraga za etikom u tehničkom društvu ili O etici NE-MOĆI

Mladi, revolucionarna snaga?

Fašizam kao potomak liberalizma

U uvodnim komentarima za sva tri teksta, ova naša situacija sagledana je u još nekoliko kadrova. Ali, nezavisno od svih detalja, kojima nema kraja, naglasak je uvek na drugačijoj etičkoj orijentaciji, koja nikako nije ona tehnička i oportunistička, odnosno „politička“.

James Ensor (1860–1949), „Građanstvo Brisela iščekuje dolazak Isusa Hrista Normalnog Života“, 1890; poznato i kao „L’intrigue“; ne treba mešati sa slikom „Ulazak Hrista u Brisel“, 1888.

Mi, ljudska bića

„Dobro znamo s kakvim su slepim fanatizmom neprivilegovani spremni da brane osrednje prednosti svog položaja. Ta patetična iluzija o privilegijama direktno je povezana s vladajućom, buržoaskom idejom o sreći, koju pothranjuje ceo propagandni sistem. Tu je uključeno sve: od Malroove estetike [Žižekove šarenice] do koka kole [danas samo koke]. Kriza te ideje o sreći mora se podsticati u svim prilikama i svim mogućim sredstvima.“ — Gi-Ernst Debor, „Uvod u kritiku urbane geografije“, Gole usne, br. 6, 1955.

Ovo je, makar u prvom delu, više za bližnje iz daleka, koji me, zabrinuti, ponekad pitaju šta se ovde dešava. Mi ovde smo uglavnom fiksirani. Busije su zauzete, argumenti tu više ne znače ništa. I dalje ne mogu da to detaljno objašnjavam, upravo zato što me direktno pogađa, ali i vuče na dno, odakle sav taj mulj i kulja na površinu, mada se već duže vreme osvrćem na neka mesta koja mi izgledaju posebno kritična. Ipak, uvek gledam da svoj odgovor na celu tu situaciju dam u skroz drugoj ravni.

(Tome zadajemo jači udarac s Moneom, Dišanom, Arpom, Satijem, nego sa ovakvim osvrtima, jer su to stvari koje nam odmah pokazuju da je ljudsko iskustvo nešto mnogo dublje i šire od povremenog duvanja u pištaljku i skandiranja po komandi.)

Ali da ipak vidimo šta kaže jedna bistra glava, pošteđena, ako ničeg drugog, naših psiho-političkih fiksacija:

„Politika ne stvara ništa, a ponajmanje autentične susrete i zajedništvo ljudskih bića, kao što ne doprinosi ni napretku društva, suštinski ujedinjenog i ljudski usmerenog i odgovornog. Politika ne proizvodi ništa osim podela i unutrašnjih sukoba, koji su beskorisni, neosnovani, apsurdni. Kada prođe pedeset godina i pogledamo podele zbog kojih su se politički protivnici obračunavali s tako divljom mržnjom, uvek nas zapanje ispraznost i glupost motiva za te podele i mržnju, i uopšte motiva za rat. Zbog toga su se, dakle, ti ljudi međusobno klali i masakrirali? Mi sigurno ne bismo bili tako glupi!“ — Žak Elil, „Politika kao mesto demonskog“ (Jacques Ellul, La foi au prix du doute, „La politique, lieu du démoniaque“, 1980, 279–295).

...

Jacques Ellul - Potraga za etikom u tehničkom društvu

Mon, 20 Oct 2025 23:19:07 +0100

Autor: Jacques Ellul
Naslov: Potraga za etikom u tehničkom društvu
Podnaslov: ili O etici ne-moći
Datum: 1983.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2025. https://anarhija-blok45.net
Izvor: Jaques Ellul „Recherche pour une éthique dans une société technicienne“, Jacques Sojcher et Gilbert Hottois (éd.), Éthique et technique, 1983.

Kao buklet anarhije/ blok 45, 13,5 x 20 cm, 32 str.

Naše NE moći

Uvod

„Etika ne-moći – sam koren stvari – očigledno se sastoji u pristanku čoveka da ne uradi sve što je u stanju da uradi.“

„Sloboda se sastoji u našoj sposobnosti da pred nekom mogućnošću kažemo odlučujuće da ili ne.“

„Nema više nikakvog projekta, nikakve vrednosti, nikakvog razloga, niti božanskog zakona koji bi se tehnici mogao suprotstaviti spolja. Moramo je stoga napasti iznutra i uvideti da nema zajedničkog života, a verovatno ni bilo kakvog života, osim ako ne upražnjavamo etiku ne-moći. Dokle god čovek teži duhu moći i sticanju moći, odnosno neograničenom rastu (proizvodnje, potrošnje, itd.), ništa drugo nije moguće. Reč je dakle o sistematskoj i dobrovoljnoj potrazi za ne-moći, što naravno ne znači prihvatanje bespomoćnosti – ne-moć [non puissance] nije impotencija [impuissance]! – sudbine, pasivnosti, itd. Nije to ono što nas čeka. Naprotiv, ’sudbina’ danas može biti samo ’još više tehnike’!“

„Na osnovu prethodnih zapažanja, možemo reći da je karakteristika etike u uslovima tehničkog društva to što ona može biti samo etika ne-moći, slobode, sukoba i transgresije [prestupa]...“ — Žak Elil (1983)

Ovaj Elilov tekst, iako samo jedna od njegovih proba, jednostavno se ne može dovoljno preporučiti. Nešto slično danas nemate od koga da čujete: svi nam se obraćaju iz one druge perspektive, perspektive Moći, odnosno Vlasti (to, naravno, nije isto: društvena moć, ništa manje hegemonistička od one koju ima vlast, može se može imati i bez Vlasti). Ovako nešto, ovde kod nas, do sada ste mogli da čujete samo od anarhije/ blok 45. Ali mi smo to praktično prepisali od Elila. Na primer:

U ne-moći je naša snaga. Samo oni koji nemaju nikakvu političku moć, niti pokušavaju da je steknu, jer svesno odbacuju sam taj koncept, ali koji se opet ne povlače s društvenog terena, mogu doći do boljeg uvida o celom nizu kritičnih pitanja i stvoriti nešto novo: nove oblike društvenosti, saradnje, delovanja, izražavanja, borbe, nove lične i komunalne stilove. Samo to iskustvo je glavna motivacija. Ali tako se i nehotično, u principu za svakog, otvara nova perspektiva, iz koje sve opet dolazi u pitanje. Samim tim, više ništa nije kao pre. Imamo novu polaznu tačku.[1]

To je polazna tačka, od koje se, bilo gde usput, možemo sresti. Drugačije, teško.

Naravno, u izlaganjima koja vas navedu da u korak-dva dođete do ovakvih fomulacija, suštinski isto imate i kod Kamata, Zerzana, Debora i drugih; ali ja sam taj korak napravio zbog Elila (mada, najbliže njemu, u ovoj stvari, i zbog Kamata).

Opet, u razmatranju vrednosti i kriterijuma za sud o svemu što ulazi u društveni prostor kao inovacija, koncept, politika ili odnos („rad“, tržište, ekonomija, tehnologija, predstavnički sistem, itd.), praktično istu perspektivu nalazimo kod Ilića, Mamforda i Morisa. A taj etički kriterijum, da to opet izrazim na svoj način, tragom svih njih, u formi pitanja glasi ovako:

Da li nešto unapređuje naša bića, okruženje i odnose ili ih degradira?

Kada to tako postavimo, odmah vidimo gde smo, s vladajućim tehničkim kriterijumima. (U paklu.)

S ovim kriterijumom ne možemo da „rešimo“ probleme sveta[2], ne možemo nikome da ga nametnemo, niti pokušavamo da u njegovu ispravnost ubedimo neku „nadležnu“ instancu, ali na osnovu tog kriterijuma možemo da se odredimo. Dakle, da prepoznamo svoj put.

Kako nismo slobodni da prosto idemo svojim putem, to stvara tenziju, ili kako to ovde kaže Elil, prostor „tenzije, sukoba i transgresije [prestupa]“, u koji stupamo kao namagnetisani i na kojem gledamo da ne uzmičemo.

Mi smo, naime, ti koje treba naterati da rade i da se politički postroje, i kada izgube sve iluzije o tome. Nema ko drugi da se upregne, samo ljudska bića. Bitka se vodi oko same naše ljudskosti. To ovde sigurno nije neki idealistički koncept već konkretan kvalitet, naš ljudski naboj – sa stanovišta Moći, „kapital“. Zato je naše lično određivanje o tim stvarima presudno, čak i ako u prvi mah nemamo kud, kao ni ostali. Ta naša „transgresija“ otvara novi manevarski prostor, otkriva da ga uopšte ima. Već smo pokazali (valjda!) da se tako možemo pokrenuti s mrtve tačke i stvoriti novu situaciju, probiti se u novo iskustvo, praktično ni iz čega. Ne glasam, ali ne apstiniram od sopstvenog života. Naprotiv, pre će biti da je obrnuto.

Sve to vredi pogledati, dalje razraditi, videti kuda nas to još vodi.

Onima koji prate naša izdanja, neki čak prilično redovno, ali ipak više rekreativno, tako da se i sada spremaju da izađu na izbore i glasaju za neku budalu, nemamo šta da kažemo.

(Između nas: ni taj njihov izbor nije prosto stvar liberalnog „kako vam drago“: tako samo daju svoj skromni doprinos reprodukciji jednog režima svakodnevnog života, onog malograđanskog, koji se nameće i nama, koji to ne želimo. To je konkretna, svakodnevna manifestacija „društva“ kao masivnog tehničkog sistema, kako to uvek treba precizirati, tragom Elila. Svi smo u tom žrvnju, ali dok jedni, sve sićušnija manjina, nastoje da zadrže neki otklon, što uopšte nije lako, drugi tome daju i dobrovoljni prilog, funtu mesa ekstra. U svakom slučaju, ne nastaje ništa novo, ne otvara se neki novi ljudski prostor. Taj stav, prividno aktivan, zbog svojih sporadičnih trzaja (izbori ili neka druga politička kampanja), potpuno je pasivan i nekreativan. Najžalosniji paradoks toga je što upravo takvi najviše kukaju zbog svih posledica onoga što svojim glasanjem slepo reprodukuju. Ne vide vezu. Recimo, između svojih starih misaonih navika, što uključuje i povremeno uskakanje u „politiku“ – uvek na znak sa strane i odozgo – i opšte brutalizacije, od koje i sami stradaju, na svakom koraku. A sve prosvećen, „urbani“, akademski svet, neki dakle i naši čitaoci. Samo potrošači takvih sadržaja, očigledno. Ne navodim ovo kao najavu Godine Terora nad bližnjima koji još glasaju, nego da bih ilustrovao na kakvom društvenom terenu i s kakvim mentalitetom pokušavamo da govorimo o nečemu kao što je „etika ne-moći“. I najmarginalnija politička formacija na terenu Moći, bez ikakvih šansi za bilo šta, osim možda za neko parče medijske zastupljenosti, shvata se ozbiljnije. Opaža se kao takva, ali opet nalazi neku podršku i stiče legitimitet, jer govori zvaničnim jezikom. Poštuje opštu formu – „partije“, „pokreta“ – liči na nešto „normalno“. Dobro smo još živi i u jednom komadu, manje-više, među svim tim „malo građanima, malo ljudožderima“.[3] Eto još jedne stvari koju ne možemo da „rešimo“, ali o kojoj se vredi odrediti.)

...

Jacques Ellul - Ideologija rada

Sun, 05 Oct 2025 11:51:48 +0100

Autor: Jacques Ellul
Naslov: Ideologija rada
Datum: 1980.
Napomene: Preveo Nenad iz Erevona, 2019; korekcije i priprema AG, 2021, 2025.
https://anarhija-blok45.net
Izvor: Jacques Ellul, potpisan kao P. Mendès, „L’idéologie du travail“, časopis Foi & Vie, no 4, jul 1980.

Buklet anarhije/ blok 45, 13,5 x 20 cm, 20 str. Na koricama: Uliano Lucas, radničke demonstracije u Milanu, 21. januara 1972, s transparentom „La classe operaia va in paradiso“, „Radnička klasa ide u raj“.

Sezame, otvori se (prolog)

Još jedan tekst iz časopisa Foi & Vie, no. 4, iz 1980, u celini posvećenog temi rada. Sve tekstove iz tog temata napisao je Žak Elil, bilo pod svojim imenom ili pod nekoliko pseudonima (P. Mendès, iz ovog članka, nosi prezime njegove majke, Marthe). Ranije smo objavili tekst „Od Biblije do istorije nerada“[1], koji se, do daljeg – budući da je Elil napisao još eseja i članaka na istu temu – može smatrati za najbliži povezani tekst. Ako Nenad (prevodilac Tehnike i ovog teksta) i ja, u tom časopisu ili u nekoj drugoj Elilovoj knjizi, nađemo još nešto ovako dobro (na temu rada), onda će tih najbliže povezanih tekstova biti i više.

To sa Elilom inače nije lako. U stvari je nemoguće: napisao je oko 1.000 članaka i eseja (!) i preko 40 knjiga. To se ne može preći, kamoli apsorbovati, ni da imate tri paralelna života (ne može se sve ni naći). Neki od tih članaka i eseja postali su poglavlja nekih knjiga, i obrnuto; ima dakle nekih ponavljanja, ali opet je to nesavladivo. Ostaje da vam se posreći. Do sada smo imali sreće. Nadamo se da će gargojli koji čuvaju taj ogromni materijal nastaviti da nam ga ovako otvaraju, u stvarima koje nikako ne bi trebalo propustiti, kad vide koliko nam je stalo. Druge nade nemamo.

AG, 2025.

Gaspar (Gašpar, Kaspar, itd.), rođak našeg Gargojla, iz familije „čuvara“, u smislu onih koji bdiju nad dušom snevača ili nekom odajom (njihov zastrašujući izgled treba da odagna zle demone ili uljeze, a sami gargojli su dobričine). Ovde iz nekog gotičkog zdanja, verovatno iz Engleske. Foto: David Annwn Jones (2016), iz njegove knjige Gothic Effigy: A Guide to Dark Visibilities, 2018, korice i str. 94.

Ideologija rada

Pre bilo kakvog istraživanja ili razmišljanja o radu u našem društvu, treba biti svestan da u njemu dominira ideologija rada. U skoro svim tradicionalnim društvima rad se nije shvatao ni kao dobro, niti kao glavna aktivnost. Istaknuta vrednost rada pojavila se u zapadnom svetu u 17. veku u Engleskoj, Holandiji, a zatim u Francuskoj, i razvijala se u tri zemlje s napredovanjem ekonomskog rasta.

Kako objasniti prevashodno mentalnu i moralnu promenu od shvatanja rada kao muke, kazne ili neizbežne nužnosti do rada kao vrednosti i dobra? Možemo konstatovati da je ta reinterpretacija, koja je dovela do ideologije rada, nastala u susretu četiri činjenice koje su modifikovale zapadno društvo.

Pre svega, sa industrijskim razvojem, rad je postajao sve teži i očigledno sve nehumaniji. Uslovi rada znatno su se pogoršali u prelazu sa zanata, ali i manufakture (koja je već bila teška, ali ne i nehumana) na fabrike. To je proizvelo novi, nemilosrdni tip rada. A kako je, zbog potrebe za akumulacijom kapitala, plata uvek niža od proizvedene vrednosti, rad je postao sve invazivniji: obuhvatio je ceo čovekov život. U isto vreme, radnik je prisiljen da natera na rad i ženu i decu, da bi uspeo da preživi. Rad je stoga postao nehumaniji no što je bio za robove, ali i totalitarniji: nije ostavljao prostora u životu ni za šta drugo, za bilo kakvu igru, za bilo kakvu nezavisnost, za bilo kakav porodični život. Radnicima je izgledao kao neka vrsta fatalnosti, usuda. Zato je bilo neophodno kompenzovati tu nehumanu situaciju nekom vrstom ideologije (koja precizno odgovara Marksovom shvatanju ideologije), koja od rada pravi vrlinu, dobro, iskupljenje, uzdizanje. Za radnika bi bilo apsolutno nepodnošljivo da se rad, uz sve ostalo, tumačio kao prokletstvo.

Ali to širenje ideje „rada kao dobra“ bilo je utoliko potrebnije zato što je društvo tog vremena napustilo svoje tradicionalne vrednosti, što je bio drugi faktor. S jedne strane, vladajuće klase su izgubile duboku veru u hrišćanstvo; s druge strane, radnici, koji su bili seljaci bez korena, izgubljeni u gradu, nisu više imali nikakvu sponu sa svojim starim verovanjima, s tradicionalnom hijerarhijom vrednosti. Stoga je brzo trebalo stvoriti neku zamensku ideologiju, mrežu vrednosti u koju bi se čovek mogao smestiti. Za buržoaziju, vrednost će postati ono što je izvor njene snage, njenog uspona: Rad (i na drugom mestu Novac). Što se radnika tiče, videli smo da je i njima trebalo ponuditi nešto kao objašnjenje, valorizaciju ili opravdanje njihove situacije, ali isto tako i hijerarhiju vrednosti koja bi mogla da zameni onu tradicionalnu. Tako je nastala ideologija rada, koja se razvijala u praznini stvorenoj nestankom drugih verovanja i vrednosti.

Ali postoji i treći faktor: nužnost rasta ekonomskog sistema usvojena je kao vrednost, i to primarna. Ekonomija nije imala ključno mesto u društvenoj misli sve do 17. ili 18. veka. Ekonomska aktivnost sada postaje stvaralac (ekonomske) vrednosti. Ona je u idejama elite, i to ne samo buržoaske, dospela u središte razvoja i same civilizacije. Kako joj onda ne pripisati ključnu ulogu u moralnom životu? A ono što je u toj ekonomskoj aktivnosti presudno, ono najlepše u čoveku, jeste rad. Sve počiva na neumornom radu. Iako to u 18. veku još nije bilo jasno formulisano, bilo je mnogo onih koji su već shvatali da rad proizvodi ekonomsku vrednost. A s te vrednosti se onda vrlo brzo prelazi na neku drugu vrednost (moralnu ili duhovnu). Bilo je neophodno da se jedna takva aktivnost, tako suštinski materijalistička, opravda i moralno i psihološki. Podrazumevalo se da stvaralac ekonomske vrednosti postavlja i moralne i društvene vrednosti.

...

John Cage - 36 mezostihova o Dišanu i ne o Dišanu

Sun, 28 Sep 2025 08:04:38 +0100

Autor: John Cage
Naslov: 36 mezostihova o Dišanu i ne o Dišanu
Datum: 1970.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, septembar 2025. https://anarhija-blok45.net
Izvor: John Cage, „36 Mesostics Re and Not Re Duchamp“ (1970), M: Writings ’67–’72, Calder and Boyars, London, 1973, 26–34.

Kao buklet anarhije/ blok 45, 13,5 x 20 cm, 36 str. Na koricama: Man Ray, Marcel Duchamp, oko 1916.

Kako napisati omaž prijatelju

O tekstu

Za Kejdža, u početku beše Dišan. On je bio njegova supernova. I Sati, uvek, neizostavno, ali Dišana je makar stigao da upozna i da se zbliži s njim. Tu su bili i obavezni Ji đing i zen, kao i još neki ključni podsticaji. Ali Dišan je bio taj koji je Kejdžu dao središnju ideju; ili neko ko je tu ideju, koja je već bila u njemu, kao sinu jednog strastvenog pronalazača (otac John Milton Cage Sr., 1886–1964), jasno izdvojio i zaoštrio: neprekidna inovacija, stalno kretanje u susret nepoznatom i neočekivanom i, dišanovski shodno tome, neponavljanje. To je pošast kojoj smo uvek previše skloni, na osnovu „ukusa“, kako je to upozoravao Dišan, odnosno „svojih sviđanja i nesviđanja“, kako je to govorio Kejdž. (Ali šta to znači, kako bez toga? To vredi pogledati kod obojice, u ostaloj literaturi.) Dišan, to je prvenstvo ideje, zamisli, odnosno zbivanja-iskustva, a ne pukog efekta, vizuelnog ili muzičkog, u granicama obogaljujućih i dosadnih konvencija jedne društvene specijalizacije (firma, „umetnik“). Da nije bilo njega, Kejdž bi možda opet bio čudo, možda neki novi Šenberg. Ali to smo već imali: formalne inovacije, makar i revolucionarne, ali na poznatom terenu, u nepromenljivim opštim granicama jednog prašnjavog i tako zamornog miljea. Bio bi „samo“ muzičar, koji možda i pomalo slika. U svakom slučaju, imali bismo Kejdža kao što smo imali i Buleza, Štokhauzena ili bolje, pošto je ipak reč o mnogo ozbiljnijim čudacima, Džordža Antajla, Lua Harisona ili Harija Parča. Ovako je to eksplodiralo u potpuno novo iskustvo.

Hervé Gloaguen, John Cage, Saint Paul De Vence, 1966.

Po Dišanovim merilima, ako ne i po njegovim rečima, jer za takav Dišanov sud ne znamo, Kejdž je radio previše. Najblaže rečeno! U stvari, iako ni Dišan nije bio tako veliki neradnik, kao što je voleo da se predstavlja, Kejdž je, u njegovim očima, morao biti skandalozno hiperaktivan. Ali tu je moralo biti i nekih razlika. To nikada i nije bio odnos velikog učitelja i poslušnog sledbenika.

(Kako je Kejdž ipak bio i muzičar posvećen izvođenju – onome što je kod likovnih umetnika „izlaganje“, što je Dišan kod sebe rano presekao – to ga je neminovno vezivalo, uvek previše, za stari svet. Organizacija, tehnički zahtevi, profesionalni izvođači, institucije… Muzika je, u tom pogledu, vrlo zahtevan medij, dakle, klopka. A opet, kakav iskorak iz kaveza! Gde je još neki Kejdž?)

Tekst koji sledi je Kejdžova poema posvećena Dišanu – i ne samo Dišanu već i drugim prijateljima i iskustvima – nastala u godini posle Dišanove smrti (po nekim izvorima 1969, ali verovatno tokom jula 1970). Bio je to i njegov prvi pokušaj u „mezostihu“. Ta forma je Kejdžov izum, varijacija akrostiha, ali u kojoj se ključna slova, koja formiraju neki pojam ili ime (ovde, MARCEL DUCHAMP), nižu vertikalno po sredini pasusa ili strofe. Kejdž će posle nastaviti s time, i to obilato, s mezostihovima posvećenim Mersu Kaningemu, Džasperu Džonsu, Džojsu, Satiju, Normanu O. Braunu, Suzukiju i drugima, ili nekim ključnim pojmovima iz svog poimanja kreativnog iskustva. O Dišanu je pisao i govorio u mnogo navrata, i pre i posle ovog teksta, ali ovde je to prvi put pokušao ovako.

Kejdž je znao da radi i drugačije intervencije na samoj tekstualnoj formi, ponekad neprobojne, potpuno razdvojene od imperativa uobičajene komunikacije. Ali, iako i sama forma mezostiha na prvi pogled sluti na nepotrebno maltretiranje čitaoca, ona nas zapravo poziva na čitanje. Naime, kao čitaoci, čak i kada nismo previše komotni, uvek čitamo prebrzo. S novim medijima i novim navikama, još brže, dakle lošije. Ovde nas ta čudno istaknuta slova odmah zaustave, a onda navedu da polako, smireno pogledamo svaki red. I to onda ide, počinje da se otvara, bez ikakvog otpora. Iskazi su potpuno jasni, neusiljeni, opravdani. Prenose nešto istinito, priču o jednom dragocenom iskustvu. Vidimo da u tom prikazu nema ničeg posebno ekstravagantnog, tačnije, izlišnog. Kejdž je imao pravo da bude i potpuno hermetičan: sledimo svoj zov, slobodno, bez odricanja od te slobode u ime bilo čega. Makar su na planu misli i izraza takva odricanja apsurdna. A opet, niko nije apsolutno poseban, s druge planete: neko drugi u tome uvek može naći nešto svoje. Ovde svakako, budući da je sve otvoreno.

Originalni tekst, odnosno prelom iz Kejdžove knjige M: Writings ’67–72 (1973), prikazan je da bi se videlo kako je Kejdž to zamislio i izveo, samo što ovde sledi tok prevoda, paralelno, iako se zbog napomena i posebnog formata to nije moglo postići idealno; tu je i nekoliko ilustracija, kojih u originalnom izdanju nema (osim jedne Kejdžove tipografske kompozicije). Podrazumeva se i da se u prevodu nije mogla ponoviti forma mezostiha, osim po cenu teškog nasilja nad sadržajem i duhom teksta. A taj duh je osećanje ljubavi, zahvalnosti i neizrecivog gubitka. Prevod to pokušava da dočara, jednostavnije, ali ne i grublje, ili ne previše, nadam se.

...

Jacques Ellul - Mladi, revolucionarna snaga?

Sun, 14 Sep 2025 18:04:30 +0100

Autor: Jacques Ellul
Naslov: Mladi, revolucionarna snaga?
Datum: 1968.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2025, https://anarhija-blok45.net
Izvor: Jacques Ellul, „La jeunesse, force révolutionnaire?“, La Table ronde, n. 251–252, décembre-janvier 1968–1969, temat „Analyse d’un vertige (Analiza jedne vrtoglavice“).

Kao buklet anarhije/ blok 45, 13,5 x 20 cm, 32 str. Na koricama: Gilles Caron, Nanterre, 1968 (grafit u studentskom gradu u Nanteru, predgrađu Pariza, s naslovom poeme Andrea Bretona, „Radije život“, 1928–1929).

Iz teksta

„Činjenica mladih“ postoji. Ali ko je prvi svestan toga? Odrasli. Mislim da se moramo čvrsto držati te realnosti: odrasli su ti koji su stvorili fenomen mladosti, zasnovan na sociološkom postojanju te starosne grupe, koja se našla u novoj i neodređenoj situaciji. Stariji su ti koji veličaju i hvale mladost. Vidimo onda i reklame, trgovinu, itd.: odrasli su ti koji uređuju omladinsku štampu, pružaju mladima modele, modu, znakove, jezik koji mladi prosto usvajaju. Upravo u novinama mladi ljudi uče da postoje kao kategorija, kao moć, stvarnost. Odrasli su ti koji „preuveličavaju“ mladost i koji je, iz veoma različitih razloga, stvaraju...

*

... mora se shvatiti da u tim pokretima nema spontanosti mladih: odrasli (novinari, profesori, filozofi) su ti koji prvi upoznaju mlade ljude s problemom, a zatim ih postepeno uključuju u akciju. Štaviše, da bi privukli mlade, ti odrasli igraju ne samo na kartu svoje pristupačnosti i velikodušnosti, već i na ono maglovito verovanje u jedinstveni i moralno uzvišeni karakter te omladine: stariji igraju na osećaj mladih ljudi da su oni, kao takvi, nosioci vrednosti. Ali u stvarnosti, mlade ljude zanima samo ova ili ona politička drama, u meri u kojoj su i sami odrasli zainteresovani za nju, i na njihovom tragu. Može se reći da je to bio slučaj i s događajima u Francuskoj u maju i junu. Naime, većina vođa nisu bili mladi ljudi… a oni koji su u srednjim školama osnivali akcione komitete najčešće su bili nastavnici koji su dugo pripremali svoje učenike za to. Ipak, masa mladih ljudi je tada bila uverena i u svoju spontanost i u specifičnost događaja, te „pobune mladih protiv sveta starijih“.

*

Stoga ne postoji nikakva svest kod mladih ljudi, ni autonomna, niti heteronomna: naime, ono čega postaju svesni uopšte nije njihova stvarnost, već slika koju im emituju odrasli.

*

Ako odrasli to čine, to nije samo iz vlastitog interesa, niti zato što zaista veruju da je mladost vrednost: to je zato što su zavedeni ideologijom mladosti. Ta ideologija prožima naše društvo. Ali ta ideologija nije izolovani plod, nije se sama stvorila, već počiva na dubljim slojevima verovanja: ona je aspekt Mita o progresu, o društvu koje napreduje, o progresu koji je jedan od dva ili tri velika mita našeg vremena, tako da mladost očigledno crpi svoju vrednost iz toga (što ne znači da je reč o nekoj vrednosti) jer progres nužno pretpostavlja da će sutra biti bolje od danas, i da mladi predstavljaju sutrašnjicu: upravo oni su nosioci i garanti te budućnosti, nužno uspešne. „Oni će stoga postići ono što mi nismo mogli.“ Ta ideologija mladosti je paralelna ideologiji „rasta-razvoja“, koja se takođe zasniva na Mitu o progresu. Mladost ima težinu, značaj, upravo u meri u kojoj je praktično odgovorna za obezbeđivanje rasta i društveno-ekonomskog razvoja. Ako te dve ideologije stavljam u vezu, to je zato da bih podsetio da je u očima odraslih potpuno očigledno da se ta mladost mora strogo integrisati u društvo, da mora ispuniti ulogu koja joj je dodeljena, bez koje nema nikakvu vrednost: mladost koja odbija da podrži vrednosti rasta i razvoja može biti dobra samo za otpad.

Itd.

U godini Belzebuba, Gospodara muva

Uvodni komentar

Neka kao mali uvod posluži poruka, ovde slobodno proširena, iz prepiske s Nenadom, prevodiocem Elilove Tehnike, koji je prvi video ovaj prevod. Elilov tekst je toliko snažan da mami na bujicu komentara, ali koje ne bi trebalo samo izneti u nekoj prigodnoj formi, recimo, u nekom predgovoru, i ostati na tome, nego ih razmenjivati i u drugim prilikama, budući da je reč o kritičnim stvarima.

Tekst se preporučuje za debate još više nego onaj koji su od nas preuzimali u skoro svakom studentskom protestu, s nama (kao 2011, ali kada nije bilo podrške medija, profesora, političkih partija, pevaljki, glumaca, umetnika-aktivista… ) ili bez nas (kao sada, i to izričito, osim što sam na dva fakulteta poslao literaturu za njihove čitalačke kružoke, ali samo kao podršku tim pojedincima koji su se javili, u njihovom pokušaju da se tamo nešto i promisli, a ne kao „podršku mladima“ uopšte, samo zato što su mladi): Beda studentskog života, koji i Elil ovde navodi kao „značajnu analizu“. Taj situacionistički pamflet donosi bespoštednu kritiku studentskog miljea, s mnogo dalekometnih uvida, ali ipak s tanjom sociologijom i uz zadržavanje nekih starih iluzija. I pored toga, ima odličan polemički naboj, koji se i dalje dobro drži, tako da ostaje važan. Ali sada imamo i nešto bolje:

Na početku sam izdvojio neke odlomke, koji će u bukletu ići na unutrašnjim koricama i predlistu, zbog naglaska na IDEOLOGIJI MLADOSTI, što Elil tu zapravo kritikuje, dakle produkt odraslih, a ne „mlade“. To je tek delić onoga što bi vredelo izdvojiti, ali ako to pokušaš, ostaje ti samo da preneseš ceo tekst... Njihov položaj analizira sociološki, u pravoj lekciji iz te propale discipline (ako pogledaš čime se danas bave naši profesori i profesorke sociologije), ali pravi predmet je kritika ovog društva, tehničkog društva, sveta rada, proizvodnje, potrošnje, u koji bi mladi trebalo da se integrišu. Ali ne priznaje ih kao klasu, već samo kao sociološku činjenicu, koja se upravo zbog njenih karakteristika (videćemo kakvih) ne može uzimati kao neki stabilni ili čak plemeniti politički faktor – zbog njene „čistote“, „spontanosti“, „hrabrosti“, „dobre energije“, itd., što sugeriše, ako ne veliko znanje i iskustvo, onda neku briljantnu intuiciju, po uzoru na dečaka iz Carevog novog odela… U stvarnosti smo, ovde kod nas, imali prizore iz Goldingovog Gospodara muva: šta biva kad mladi, formirani u kulturi dominacije, osete krv, dakle moć... Ili, što je isto, „politički značaj“, ali od kojeg ne bi bilo ništa bez podrške njihovih autoriteta: profesora, političkih partija (u našem slučaju, u toj užasnoj inverziji svega, isključivo liberalnih) i medija. Dakle, starijih.

Sve „njihove“ političke ideje i forme protesta potiču od starijih – kao i toliko toga drugog, cela „njihova stvarnost“, kako ovde kaže Elil, budući da sve sadržaje za mlade kreiraju stariji. Prirodni aspekt formiranja i učenja, mimeza, oponašanje – naravno da je sve što smo od malih nogu čitali i upijali poticalo od starijih – kao sastavni deo prilagođavanja (dakle, „konformiranja“) datoj kulturi, lako postaje morbidan kada ta kultura ima tako redukovane ciljeve, odnosno „vrednosti“, kao ova naša; u kampanjama političkih reketa dolazi do dalje redukcije, što danas probija tačku imbecilnosti i ponire još dublje (prvo kod starijih, razume se). Ovde kod nas, stariji su im i doslovno zadali temu i vodili ih za ruku. Samo u tim okvirima mogli su da, ponegde, pokažu malo samostalnosti, mada i dalje ni trunku originalnosti, kamoli kreativnosti (budući da znaju za samo jednu formu, „protest“).

Ovo je iz 1968, a opet, uz sve nove momente, koji se moraju imati u vidu – pre svega, današnji nivo procesiranosti mladih robama i uslugama, na čemu Elil takođe insistira, pri nivou procesiranosti koji je njemu, prepotopske 1968, izgledao ekstreman – obrasci koji se ponavljaju sa svakom novom generacijom, ne samo kod nas, naravno...

(13. IX 2025)

...

Jacques Ellul - Fašizam kao potomak liberalizma

Wed, 10 Sep 2025 22:09:38 +0100

Autor: Jacques Ellul
Naslov: Fašizam kao potomak liberalizma
Datum: 1937.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2025, https://anarhija-blok45.net
Izvor: Jacques Ellul, „Le fascisme, fils du libéralisme“ (1936), Esprit, v. 5, n. 53, 1. II 1937, 761–797.

Kao buklet anarhije/ blok 45, 13,5 x 20 cm, 56 str. Na koricama: George Grosz, Herald Square, New York, 1932.

Iz teksta

Pošto je proglasilo slobodu misli, liberalno društvo se oslobodilo misli. Misao izložena pritisku uvek je opasna sila; kada se prepusti svim vetrovima, troši se uzalud. Kao rezultat toga, vidimo kako se teorije množe, a da društvo ne skreće sa svoje putanje.

(...)

Čim postoji razdvajanje između misli i njenih posledica, normalna kočnica koja je služila za klasifikaciju vrednosti između misli nestaje. Nema više direktnih posledica emitovane misli. Nema više ograničenja za emitovanje misli. Sve što se smisli biće odmah emitovano.

(...)

Drugi razlog za to umnožavanje: ekonomski razvoj epohe. Materijalni svet teži da se organizuje na osnovama apsolutno nezavisnim od bilo kakvog napora misli. Moderni svet se... uređuje prema novom principu: prema industrijskoj tehnici, uvedenoj u sve ljudske domene i koja teži da isključi sve što bi moglo da poremeti strogu igru njenih pravila, njenih zakona; u ovom slučaju, misao.

(...)

Fašizam se... nikada ne pojavljuje, kao što se ponekad dešava s grubom silom, uslovljen mišlju. On se ne pojavljuje iznenada u stvarnosti, posle dugog sazrevanja i pripreme. On se obraća osećanjima, a ne inteligenciji; to nije težnja ka stvarnom poretku, već ka fiktivnom poretku stvarnosti. Prethodi mu cela struja fašističkih tendencija…

(...)

Prefašistički mentalitet se stvara sam od sebe, pod uticajem epohe…To se dešava postepeno, jer svi slušamo isti govor, jer svi razmišljamo o nekom nemogućem bekstvu iz sveta u kojem živimo, jer se svi hranimo mitovima i idealima, jer tražimo bolju ravnotežu tako što žrtvujemo sve što nas u tome ometa, jer želimo da se odreknemo svoje stvarne odgovornosti, svojih pravih rizika, svog pravog razmišljanja u korist neke proklamacije odgovornosti, spremnosti za preuzimanje rizika, privida zajedničke misli – sve to s ciljem da se sakriju nedostaci i praznine: tada smo spremni da prihvatimo vođu.

(...)

Liberalizam je doveo do društvene amorfnosti verovatno bez presedana u istoriji. Omogućio je stvaranje tih apstraktnih masa o kojima sam ranije govorio, tog života u masama i samo u masama, u kojima se ljudski život preklapa s nizom ukrštenih krugova koji potpuno apsorbuju pojedinca. Grupa iz kafea ili kluba, sportska grupa i profesionalna grupa. Osoba poprima jedan lik na jednom mestu, a drugi lik u nekom drugom miljeu. Ona više nije ona sama, ona je u suštini društveni čovek, dobijen preventivnim sredstvima, onaj od koga društvo više nema zbog čega da se plaši; naprotiv, on ga može samo stabilizovati, i to će se sigurno dogoditi.

(...)

Socijalni liberalizam vodi ka stvaranju... klase bogatih ili imućnih radnika: to je američki ideal. I to je Bernštajnov reformizam, koji je protivrečio marksističkoj teoriji ne na činjenici stvaranja proletarijata, već na činjenici da taj novi proletarijat, iako ima potpuno iste karakteristike kao i onaj stari, ne može biti revolucionaran, jer nema želju da bude nezavisan. Staru sitnu buržoaziju zamenjuje ta nova klasa sastavljena isključivo od podređenog osoblja, zavisna od viših klasa, ali koja dobrovoljno prihvata zavisnost, jer joj ona nudi materijalne prednosti koje inače ne bi imala... (Na) psihološkom nivou, sigurno je da većina fašističkih mitova lako ostvaruje uticaj na tu klasu, koja u osnovi, samim načinom na koji je nastala, nosi sa sobom određeni štetan duh – jeftinu avanturu, anonimne društvene dužnosti, odsustvo ideje vodilje, akcije, itd. Ako ta klasa... i nije aktivni element fašističke činjenice, onda je makar pasivni element, spreman da se potčini.

(...)

Ali moramo ići dalje, ući u opštiji politički domen: tvrdim da danas, u praksi, u okolnostima koje smo opisali, to da li je neka država autoritarna i fašistička ili neautoritarna i „liberalna“ ima samo relativni značaj, iako može imati i neki apstraktni, pravni ili drugi značaj, ako time treba udovoljiti profesorima javnog prava. Centralizujuća liberalna država i fašistička država služe se istom tehnikom.

Uvodna napomena

Elilova napomena, uz prvo objavljivanje eseja u časopisu Esprit, 1937:

„Ovaj esej se prvi put pojavio, otkucan, u internom biltenu naše grupe iz Bordoa.“

Taj bilten je bio „Journal du Groupe personnaliste de Bordeaux“ („Časopis personalističke grupe iz Bordoa“), koji su oko 1935. pokrenuli Žak Elil i njegov najbliži prijatelj i saradnik Bernar Šarbono (Bernard Charbonneau (1910–1996), a njihova neformalna grupa, sastavljena uglavnom od protestantskih kritičkih mislilaca, i koja je izgleda, kao i njihov bilten, pomalo varirala svoj naziv, zvala se „Groupe personaliste du Sud-Ouest“ (Jugozapadna personalistička grupa, kako ju je prvobitno nazvao Šarbono).

Jacques Ellul (1912–1994), u svojim ranim dvadesetim. Preuzeto iz The Ellul Forum, n. 39, 2007.

Elil je ovaj tekst napisao s dvadeset četiri godine (!), kao tek diplomirani doktor prava. Da to ne znamo, mogli bismo ga slobodno smestiti u bilo koju tačku iz perioda u kojem je nastala njegova udarna sociološka trilogija, koju u svakom njenom delu i najavljuje: Tehnika (1954), Propaganda (1962) i Politička iluzija (1965); toliko je zreo i siguran u svojoj glavnoj orijentaciji, da to prosto mora da nas zapanji.

...

Lewis Mumford - O utopijama i gradovima

Mon, 18 Aug 2025 15:36:06 +0100

Autor: Lewis Mumford
Naslov: O utopijama i gradovima
Datum: 2025.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2021, 2025.
http://anarhija-blok45.net
Izvor: Svi izvori su navedeni uz tekstove.

U ovom fajlu, koji odgovara bukletu anarhije/ blok 45, sakupljena su tri Mamfordova teksta: jedan iz zbirke koju sam 2021. priredio za Gradac, „Utopija, grad i mašina“ (kod nas prvi put objavljen još 1985, samo u drugom prevodu) i dva koja nisu ušla u zbirku, iako im je tu svakako bilo mesto, „Promene utopijskih moda“ (ranije unet u Anarhističku biblioteku, sada s nekim dodacima) i „Kultura grada“. Mala, otvorena celina, koja povezuje neke važne niti Mamfordovih razmišljanja o utopijama i gradovima. (AG, 2025)

Na koricama bukleta: Martin Lewis, „Taking a sunbath on a Depression-era city roof“ ili samo „Sun Bath“ (detalj), 1935.

Poželjno je imati u vidu...

Uvodna napomena

Lewis Mumford, autoportret, 1921.

„U svojoj novoj knjizi (The Pentagon of Power, 1970) imam jedno poduže poglavlje o utopijama i naučnoj fantastici (VIII), i možda će vam biti zanimljivo da vidite da na utopije sada gledam kao na uputstvo ’Šta NE raditi’ ili ’Šta treba izbegavati’, budući da su sve klasične utopije statične i autoritarne!“ (L. Mumford, 1971)

„Danas, kada se suočavamo s masivnim i impozantnim projektima, koji se sprovode svuda, često previše obimnim, previše grandioznim, previše naglim, previše nemilosrdnim, previše rušilačkim, imam drugačiji savet. To može zvučati kao opšte mesto, kao najslabija generalizacija, ali to je opet suma mojih saznanja o kulturi gradova.

Ako razmišljate o kulturi gradova, zaboravite proklete automobile i planirajte grad u ljudskim razmerama, za ljubavnike i prijatelje. Ako prvo mislite na njih, kultura će doći sama od sebe; a na kraju će čak i taj automobil u njoj pronaći svoje mesto.“ (1961)

Kritika utopijskih projekcija – sveobuhvatnih planova i programa, pripremljenih za nametanje odozgo – nije kritika „utopijskog impulsa“, dakle, poriva za prevazilaženjem ove naše kulturne klopke. Projekcija je, do neke tačke, normalna misaona operacija: pokušavamo da sagledamo neke probleme i mogućnosti; to se može razviti i u poetsku igru, kao kod Vilijama Morisa (Vesti iz Nigdine, 1890) ili Ivana Ščeglova (Pravila novog urbanizma, 1953), koja pokazuje kakve sve mogućnosti ostaju blokirane postojećim poretkom stvari. U stvari, mnoge utopije bile su književna dela, očigledne fikcije, čiji autori, makar neki, nisu ni očekivali da ih drugi shvate doslovno; bilo je i onih koji su svoje ideje, ponekad i dalje hegemonističke (uz druge probleme), pokušavali da sprovedu u delo nehegemonistički, u malim, komunalnim eksperimentima (Oven, neki sen-simonovci i furijeovci). Ali oduvek su tu bili i oni „ozbiljniji“ planeri, usrećitelji ljudskog roda, sa svojim univerzalnim rešenjima i despotskim očekivanjima.

Uglavnom, kada „utopije“ pređu ravan kritičkog promišljanja, sa projekcijom kao pomoćnim sredstvom za demonstraciju nekih mogućnosti, i postanu politički programi, koji podrazumevaju opštu i doslovnu primenu, što opet podrazumeva akumulaciju ogromne političke moći ili paktiranje s onima koji poseduju tu moć, neophodnu za njihovo nametanje ili „uvođenje“, dobijamo košmare u kojima živimo. U tom smislu, „utopijski“ su svi planeri-tehničari, od arhitekata i urbanista do makroekonomista i političara. To važi čak i za večite političke kibicere, koji u svojim jalovim buncanjima reprodukuju iste autoritarne manire.

Nasuprot tome, prave kulture, kao i sve druge žive forme, niču odozdo: između samih ljudi, kroz njihovu svakodnevnu interakciju: kroz njihova slaganja i neslaganja, simpatije i antipatije, zajedničke probleme i posebne strasti ili težnje. Ili bi tako trebalo da bude, između nas, kada nema drugih ambicija osim da se afirmiše i razvija ono što podupire sam život. Tako nastaje kultura kao društveno tkivo – a ne kao sistem odvojenih i nadređenih institucija – koje povezuje ljude, sa svim njihovim razlikama, umesto da ih, podeljene i sukobljene, upreže u svoje radne armije, zbog apsurdnog gomilanja moći. U tom kretanju odozdo, nema u projekciji ničeg idealnog i savršenog, jer toga u ljudskom svetu inače nema, niti se bilo šta odlaže za sutra. Kao što je govorio Debor: „Očigledno nije stvar u revolucionarnom prevazilaženju tuge ili smrti, već u suočavanju s njima u drugim uslovima“ (Correspondance, III, 24. XII 1966). Stvaranje tih drugih uslova počinje odmah, kroz naše drugačije ponašanje, pokušaje, nove oblike življenja, izražavanja, saradnje. Ne znamo kuda i koliko daleko to vodi, znamo samo da su prepreke velike, uslovi skoro nemogući, ali samo to iskustvo nas obnavlja kao ljudska bića – i samim tim stvara neku novu situaciju.

Za Mamforda bi se moglo reći da je bio i ostao planer, ali nije svaki planer Mamford. Kako se rukovodio drugačijim vrednostima, među kojima nije bilo mesta za bila šta odvojeno od ljudskog procvata, čak i iz te perspektive – ili u tom stalnom kolebanju, između odozdo i odozgo – imao je da kaže mnogo toga poučnog i podsticajnog.

To je ono što je poželjno imati u vidu u čitanju ovih kritičkih razmatranja.

AG, 2025.

Utopija, grad i mašina

Mamfordova napomena iz antologije Interpretations and Forecasts (1973):

„Iako se nijedno poglavlje knjige Priča o utopijama (1922) nije moglo uklopiti u plan ove knjige, ovaj tekst ne samo da obuhvata njen vitalni ostatak već i osvetljava značajne probleme koje su klasični utopijski pisci previđali. Za dalju potvrdu videti Pentagon moći (1970), naročito Osmo poglavlje, ’Progres kao naučna fantastika’.“

Ovaj esej je prvi put objavljen 1965, u izvoru navedenom na kraju teksta, a iste godine je dobio i nagradu Kaufmann International Design Award, koju je dodeljivao Institute of International Education iz Njujorka. (AG)

...

Erik Satie - Poglavlja ispreturana u svakom pogledu

Sun, 08 Jun 2025 20:17:05 +0100

Autor: Erik Satie
Naslov: Poglavlja ispreturana u svakom pogledu
Podnaslov: Izbor tekstova
Datum: 2025.
Napomene: Prevod, komentari i priprema: Aleksa Golijanin, 2013, 2024–2025, https://anarhija-blok45.net
Korekcije i sugestije: Marko Paunović, iz Radionice muzičkog nameštaja „Paunović“, 2024–2025, https://markopaunovic.bandcamp.com
Izvor: Svi izvori su navedeni uz tekstove.

Muzička kutija: Erik Sati

Uvodna napomena iz štampanog izdanja

391 str., 14 x 20,5 cm, meki povez, ilustrovano. Prvi put izloženo na našem štandu u kafeu Meduza (Drug-Jevremova 6, Beograd) 16. septembra 2025 (ovde na mom radnom stolu).

https://anarhija-blok45.net/tekstovi/Erik-Satie-Izbor-tekstova-2025-web.pdf

Ovaj uvod, za verziju koja se i dalje može smatrati radnom, iako se sada pojavljuje u privilegovanom formatu „knjige“, pripremljen je za žurnal anarhije/ blok 45, od 10. juna 2025, i objavljen u Anarhističkoj biblioteci. Tu je sve još bilo „fajl“, koji je trebalo da nam pomogne da dođemo do ovog štampanog izdanja; ali kako i ove knjige radimo u malim serijama, sve je i dalje otvoreno za ispravke, izmene, sugestije, proširenja. Ako ništa drugo, u toj najavi možemo videti kako je ovaj izbor nastao i zašto ova radna, ili bolje, otvorena verzija već sada može početi da kruži okolo i u ovom obliku.

AG, septembar 2025.

Uvod za radnu verziju, pripremljen za žurnal anarhije/ blok 45

Éric Alfred Leslie Satie, 1866–1925; od 1884, Erik Satie.

Ovih dana dešava mi se nešto zaista neobično: optužuju me da sam dopustio da me smatraju za ludaka – iako sam razuman kao i vi ili ja.

Uvek sam govorio – i nastaviću da to ponavljam još dugo posle svoje smrti – da nema nikakve umetničke Istine (samo jedne Istine, naime)… (iz članka o Stravinskom, 1922)

Znamo da univerzitetske diplome ne igraju nikakvu ulogu u stvaranju čoveka od pera; izgleda da mu se ne bi zamerilo čak ni kada ne bi znao da čita.

Opet bi bio pisac, samo nepismen, to je sve.

Kod muzičara je to drugačije…

KAO SLAVUJ SA ZUBOBOLJOM.

(Instrukcija za izvođače, iz kompozicije „Osušeni embrioni“, 1913)

Budimo umetnici, a da to i ne pokušavamo.

Ideja može i bez umetnosti.

Budimo oprezni prema umetnosti: to je često samo virtuoznost.

Jedan od Satijevih monograma.

Boško, evo Satija, konačno!

Doduše, i dalje u radnoj verziji. Ali da krenemo s tim.

Boško D. je, naime, jedini koji me je unazad deset godina, otkad sam objavio jedan Satijev tekst, u svakom susretu, uvek tako obzirno, ali neizostavno, pitao: „A kad će...“ – mala pauza, ja kao ne znam šta će da me pita, tako je išao ritual – „... Sati?“ Mislio je na nastavak, koji sam tada najavio. Sada je kucnuo čas i za to.

U ovoj i svakoj drugoj verziji, ovaj izbor je posvećen mojoj kumi iz Vankuvera-Beograda, Vladislavi Pepsi Mars, koja mi je otkrila Satija – za koga sam znao, jer se njegovo ime stalno provlačilo kroz literaturu o dadi i nadrealizmu, ali koga nisam slušao (osim jedne varijacije iz filma „Diva“, iz 1981) – i mom najboljem drugu Goranu Pegli Marsu (1963–2025), koji je prvi video ovu radnu verziju, tada u mnogo grubljem, ali opet dovoljno preglednom izdanju.

Beograd, leto 1992, „Plaža parti“, kod Pepsi na gajbi, u Internacionalnih brigada. Pepsi svira Pegli Satija, iz Petersovog izdanja Satijevih partitura (Leipzig, C. F. Peters, 1986–1989, i kasnija izdanja). Mora da sam i ja to tada čuo, makar iz druge sobe, ali bila je žurka, devojke u letnjim haljinama (rat u punom jeku, itd.), nisam registrovao da je to „Sati“. Pegla jeste.

Nisam na to ni pomišljao, kada mi je Paunović, iz Radionice muzičkog nameštaja „Paunović“, negde u jesen ili zimu 2024, skrenuo pažnju da se 2025. navršava 100 godina od Satijeve smrti (17. V 1866. – 1. VII 1925). To se već uveliko obeležava (širom sveta, ovde slabo, makar za sada). Ovo radimo nezavisno od toga, ali ta podudarnost nam sigurno ne smeta. Naprotiv, biće nam drago ako nekome ko namerava da uradi nešto u tom pogledu – u nekom dobrom duhu, nadamo se – ovi tekstovi budu od koristi

Započeo sam ili skoro završio još dosta toga. Ali, pošto su praktično svi glavni tekstovi već prevedeni, i to u povećem broju, zašto da to i dalje stoji, dok se sve ne zaokruži? Posebno što se, kao izbor, i ne može čestito „zaokružiti“, s obzirom na obilje i raznovrsnost materijala. U svakom trenutku možemo doći u iskušenje da ubacimo još nešto. Tome onda ne bi bilo kraja, dok ne objavimo sve – a to nas ipak prevazilazi…

Ono što se još može menjati su prateći podaci, moji komentari i pomalo sam izbor, ali ne i sami prevodi, osim u hodu, zbog grešaka koje budemo primećivali. A konačan oblik tih pratećih podataka i komentara zavisi i od toga da li ću uspeti da nabavim neke bitne knjige koje mi i dalje izmiču.

Uglavnom, ovaj fajl priređen za Anarhističku biblioteku trebalo bi da mi pomogne da vidim kako ovaj izbor diše, odnosno, kako ga najbolje prilagoditi štampanom izdanju – verovatno, za prvo vreme, u formi „kompleta“, to jest kutije s nekoliko bukleta; kao Pazolini ili Arp. To bi dakle bila treća kutija, ovog puta „muzička“. Samo da još vidimo kako da je spakujemo! Naime, ovo je, koliko za sada vidim, po obimu prevazišlo sva slična izdanja… Videćemo, kada se ubace sve ilustracije, ali nisam to očekivao, išao sam na „izbor“, ipak manji, ali onda je to samo tražilo još.

Počeo sam, dakle, mnogo ranije, još 2013, nešto posle jednog Vladislavinog malog koncerta za prijatelje i familiju, u njenoj staroj muzičkoj školi (mislim da beše „Slavenski“, ali možda je bio i „Mokranjac“), na kojem je svirala i Satija (i Kejdža, pored nekoliko svojih kompozicija). Preveo sam i objavio Satijevu „Depešu“, kao minijaturni buklet, u okviru naše dadaističke rubrike, a onda uradio još dvadesetak kraćih tekstova. Ali to još nije bila nikakva celina. Godinama, celu deceniju, nisam znao kako da se snađem u tom tako nesrećno rasutom materijalu, pored onoga što je bilo tako izluđujuće nedostupno (na te teškoće osvrnuću se kada se približimo konačnoj verziji). Naravno, radio sam i druge stvari, ali Sati me je uporno kopkao. Onda mi je negde prošle jeseni sinulo. I to je od tada počelo da se naglo proširuje.

...

Roger Shattuck - Klod Mone: Približavanje ponoru

Fri, 21 Mar 2025 23:50:46 +0100

Autor: Roger Shattuck
Naslov: Klod Mone: Približavanje ponoru
Datum: 1982.
Napomene: Preveo i priredio Aleksa Golijanin, 2025, https://anarhija-blok45.net.
Izvor: Roger Shattuck, „Approaching the Abyss: Monet’s Era“, Artforum, Vol. 20, No. 7, March 1982, 35–42. Ponovo objavljeno u R. Shattuck, The Innocent Eye: On Modern Literature and the Arts, „Claude Monet: Approaching the Abyss“, Farrar, Straus and Giroux, New York, 1984, 221–239.

Klod Mone, na japanskom mostu u svojoj bašti u Živerniju, 1925. Foto: George Rinhart.

„Šta mislite o njima (lokvanjima)? Ne znam ni sam. Nemam jasnu ideju. Ne spavam više zbog njih. Noću me stalno proganja šta uopšte pokušavam da postignem. Svakog jutra ustajem slomljen, umoran. Svitanje mi daje hrabrost, ali strepnja se brzo vraća, čim krenem u atelje. Ne znam ni sam. Slikanje je tako teško i mučiteljsko. Jesenas sam spalio šest platna, zajedno sa suvim lišćem iz moje bašte. To je dovoljno da čovek izgubi nadu. Ipak, ne bih voleo da umrem, a da nisam rekao sve što sam imao da kažem – ili makar pokušao da kažem. A moji dani su odbrojani... Sutra, možda...“

Klod Mone, u razgovoru 1924, navedeno u René Delange, „Claude Monet“, L’Illustration, Vol. 169, No. 4378, 15. I 1927, 54.

„Svako baštovanstvo je pejzažno slikarstvo.“ Te reči pripisuju se Aleksandru Poupu, vladajućem princu engleskih pesnika iz 18. veka. Godine 1719, u svojoj trideset prvoj godini, Poup se preselio tridesetak kilometara zapadno od Londona, na imanje na obali Temze zvano Tvikenam, i tamo proveo preostalih dvadeset pet godina života. Dok je prokopavao zamršen tunel optočen školjkama, ispod glavnog puta Hampton Kort, koji je njegovo imanje od pet jutara presecao na dva dela, dizajnirao je i izgradio baštu koja nije bila ona uobičajena, po uzoru na Versaj, već nešto u novom stilu engleskog „romantičnog“ vrta. Takva vizija pejzaža može se na različite načine pratiti od Miltonovih opisa Rajskog vrta iz Izgubljenog raja (1667), do eseja Templa, Šaftsberija i Adisona. I sam Poup bio je jedan od njenih glavnih inicijatora i teoretičara. Prema nepravilnom, ali opet pažljivo osmišljenom nacrtu, napravio je pešačke staze, vidikovce, uzvišenja (ili brdašca s kojih se pružao pogled), žbunove, skulpture, guste šumarke i baštensku kuhinju. U maniru Horacija, pisao je:

„Zadovoljan s ovo malo što grabuckam ovde,
na brokoliju i ovčetini preko cele godine…“[1]

Sve to nije bila puka dokolica; bio je to deo njegovog suštinskog pogleda na svet:

„Dok gradite, sadite, šta god da nameravate...
U svemu tome, nikada prirodu ne zaboravljajte
Najviše dobija onaj ko ume da zbuni,
Iznenadi, varira i sakriva Granice.
U svemu, posavetujte se s Duhom mesta
Koji govori vodi kad da se digne ili povuče...
Koji čas prekida, čas usmerava nameravane linije,
i boji dok sadite, oblikuje dok radite.“[2]

Poup je dizajnirao pejzaž u kojem je želeo da živi, a zatim je (pored toga što je sam napravio skice za njega) indirektno govorio o njemu u pesmi za pesmom. U svoj pećinski tunel ugradio je čak i jednu optičku spravu dragu umetnicima još od renesanse, i opisao ga upadljivo proročkim izrazima u pismu Edvardu Blantu (Blount): „Kada zatvorite dveri ove pećine, ona u trenutku postaje, iz osvetljene prostorije, camera obscura, na čijim zidovima sve figure reke, brda, drveća i čamaca, u svom vidljivom zračenju, formiraju jednu pokretnu sliku“ (2. VI 1725). Glavni proizvod Poupovog vrta u Tvikenamu bio je stalni stimulans koji je pružao njegovoj mašti, svojim promenljivim vidicima, raspoloženjima i godišnjim dobima. Mesto je ispunjavao genij [duh] dostojan njegovog.

Deceniju posle Poupove smrti (1744), njegov slavni prijatelj napustio je Ženevu, da bi se preselio s francuske strane granice, na imanje od 200 hektara, u Ferneu.[3] I on je odmah počeo da redizajnira svoje izabrano okruženje. Volter, koji je 1760. imao šezdeset šest godina, preobrazio je siromašno mestašce, s četrdeset devet seljaka, u prosperitetnu zajednicu od nekih 1.200 žitelja, koji su se bavili proizvodnjom satova, svile i čipke. Princ tog malog kraljevstva nije samo postao „evropski gostioničar“, koji je tamo primao reku pozvanih i nepozvanih gostiju[4], već je i glavne linije svog razmišljanja primenio na svoje okruženje. To razmišljanje bilo je formalnije i sveobuhvatnije od Poupovog. I dok njegova neverovatna književna produkcija nije nimalo posustajala, veseli stari pas se starao da održi neprekidan niz pozorišnih predstava, balova, svečanih povorki, banketa i zabava s projekcijama čarobne lampe. U toj seoskoj zajednici, livrejisani lakeji s napuderisanim perikama najavljivali su goste pri ulasku u salon. Volterov biograf Džon Hersi opisuje komplementarnu stranu života u Ferneu: „Sve do 1772, kada je napunio sedamdeset osam godina, postojala je jedna njiva koju niko drugi nije smeo da takne, i koju je sam Volter orao i sejao.“[5] On je, na kraju krajeva, sastavio čuvenu rečenicu na kraju Kandida, „... moramo obrađivati svoj vrt“. Poup i Volter dali su novu rezonancu izrazu „Duh mesta“.

Mone se preselio u Živerni na Seni (Giverny) u svojoj četrdeset drugoj godini i tamo proveo naredne četrdeset tri godine. Nije se povlačio iz aktivnog rada, ništa više nego Poup i Volter. Čak i više od njih, iako s daleko manje filozofske i društvene ideologije koja bi ga usmeravala, počeo je da transformiše svoje golo i gotovo jalovo imanje – koje je, kao i Poupovo, presecao put, ali i železnička pruga – u svoj lični domen, u sam pašnjak svog uma. Postepeno je prestao s mesečnim odlascima u Pariz i večerama u kafeu „Riš“ s drugim slikarima. Kako je vreme odmicalo, prestao je i s čestim putovanjima u London i Bretanju, a kasnije i u Veneciju. Sve više, i pre smrti njegove žene 1911[6], život u Živerniju sastojao se od dobrog jela, dobrog spavanja, celodnevnog slikanja, s kojim je počinjao pre izlaska sunca, i baštovanstva. Ova poslednja odgovornost rasla je s veličinom imanja, s veličinom njegovog osoblja (šest stalno zaposlenih baštovana u poslednjih dvadesetak godina), i s Moneovim ambicioznim planovima za preusmeravanje potoka, izgradnju jezeraca i mostova, i sadnju cveća u unapred aranžiranim kombinacijama boja. Što je Mone bio stariji, to su njegove slike imale veće cene na tržištu, a što su njegovi pejzažni planovi postajali ambiciozniji, činilo se da sama priroda sve više preuzima vlast. Cvetne leje, jezerca, čak i kuća, nestali su pod velikim bujanjem vinove loze, zelenila, obraslih lukova i baštenskih rešetki. Mone je izgleda uživao u tome da bude preplavljen sopstvenim stvaralaštvom, a njegove poslednje slike postaju himne u slavu njegovih zasada i njihovi produžeci.

...

David Harvey - Pravo na grad

Sat, 28 Dec 2024 10:54:56 +0100

Autor: David Harvey
Naslov: Pravo na grad
Datum: 2003.
Napomene: Preveo Aleksa Golijanin, 2024, za nezavisnu ediciju Tri Jegulje, za njihovu kritičku publikaciju Knjiga Sajam, Beograd, oktobar, 2024.
Izvor: David Harvey, „The Right to the City“, International Journal of Urban and Regional Research, Volume 27, Issue 4, 17. XII 2003, 939–941.

Grad je, kako je jednom napisao poznati urbani sociolog Robert Park,

„čovekov najdosledniji i u celini gledano najuspešniji pokušaj da svet u kojem živi izgradi ponovo, bliže željama svog srca. Ali ako je grad svet koji je čovek stvorio, to je i svet u kojem je od sada osuđen da živi. Tako je, posredno, bez ikakve jasne predstave o prirodi svog zadatka, u stvaranju grada čovek ponovo stvarao sebe.“[1]

Pravo na grad nije samo pravo pristupa onome što već postoji, već pravo da to postojeće promenimo po želji svog srca. Moramo biti sigurni da možemo živeti sa sopstvenim kreacijama (problem za svakog planera, arhitektu i utopijskog mislioca). Ali pravo da ponovo stvorimo sebe, kroz stvaranje kvalitativno drugačije urbane društvenosti, jedno je od najdragocenijih ljudskih prava. Sam tempo i haotični oblici urbanizacije širom sveta otežali su razmišljanje o prirodi tog zadatka. Napravljeni smo i bili prepravljani, a da nismo tačno znali zašto, kako, zbog čega i s kojim ciljem. Kako onda možemo bolje ostvariti svoje pravo na grad?

Grad nikada nije bio harmonično mesto, pošteđeno konfuzije, sukoba, nasilja. Pogledajmo samo istoriju Pariske komune 1871, ili Skorsezeov fiktivni opis grada iz filma „Bande Njujorka“ („Gangs of New York“, 2002), i upitajmo se dokle smo stigli. Pomislimo onda na nasilje koje je podelilo Belfast, uništilo Bejrut i Sarajevo, potreslo Bombaj i dotaklo čak i „Grad anđela“. Mir i uljudnost u urbanoj istoriji su pre izuzetak, nego pravilo. Jedino interesantno pitanje jeste da li su ishodi kreativni ili destruktivni. Obično su oboje: grad je istorijsko mesto kreativne destrukcije. Ipak, grad se pokazao i kao izuzetno otporna, izdržljiva i inovativna društvena forma.

Ali čija prava i čiji grad? Komunari iz 1871. verovali su da imaju pravo da preotmu „svoj“ Pariz od buržoazije i carskih lakeja. Monarhisti koji su ih pobili smatrali su da su u pravu što su grad ponovo osvojili u ime Boga i privatnog vlasništva. I katolici i protestanti smatrali su da imaju pravo na Belfast, kao i partija Šiv Sena iz Bombaja, kada je nasilno napala muslimane.[2] Nisu li svi oni podjednako koristili svoje pravo na grad? „Između jednakih prava“, kaže Marks u jednoj čuvenoj rečenici, „odlučuje sila“.[3] I da li je to onda „pravo na grad“? Pravo da se borimo za svoju želju i likvidiramo svakog ko nam se nađe na putu? To izgleda prilično daleko od univerzalnih načela Deklaracije UN o ljudskim pravima. Ili možda nije?

Marks je, kao i Park, smatrao da menjamo sebe tako što menjamo svoj svet – i obrnuto. Taj dijalektički odnos leži u korenu celokupnog ljudskog rada. Mašta i želja igraju u tome svoju ulogu. Ono po čemu se najgore arhitekte razlikuju od najboljih pčela, tvrdio je, jeste to što arhitekta podiže strukturu u mašti pre nego što je materijalizuje na tlu.[4] Mi smo, svi mi, svojevrsne arhitekte. Individualno i kolektivno stvaramo grad svojim svakodnevnim delovanjem i svojim političkim, intelektualnim i ekonomskim angažmanom. Ali sa svoje strane, i grad oblikuje nas. Da li mogu da živim u Los Anđelesu, a da ne postanem frustrirani vozač?

Možemo sanjati i razmišljati o alternativnim urbanim svetovima. Uz dovoljno istrajnosti i moći, možemo se čak ponadati da ćemo ih i izgraditi. Ali utopije su danas na lošem glasu, jer kada se ostvare s njima je često teško živeti. Šta to krene po zlu? Da li nam nedostaje ispravan moralni i etički kompas koji bi vodio naša razmišljanja? Zar ne bismo mogli izgraditi socijalno pravedan grad?

Ali šta je socijalna pravda? U Platonovoj Državi, Trasimah tvrdi da „svaki oblik vladavine“ donosi „zakone zarad sopstvene koristi“, tako da je „pravedno svuda isto, korist jačeg“.[5] Platon to odbacuje u korist pravde kao ideala. Ali opet, ima mnogo formulacija idealnog. Možemo biti egalitaristi, ili utilitaristi poput Bentama (najveće dobro najvećeg broja ljudi), možemo se zalagati za društveni ugovor, kao Ruso (s njegovim idealom neotuđivih ljudskih prava) ili Džon Rols (John Rawls), možemo biti kosmopolite u Kantovom stilu (što je nepravedno prema jednom, nepravedno je prema svima), ili prosto čisti hobsovci, koji insistiraju da država (Levijatan) nametne pravdu bezobzirnim privatnim interesima, kako bi sprečila da društveni život bude „nasilan, brutalan i kratak“. Neki se čak zalažu za lokalne ideale pravde, osetljive na kulturne razlike. Frustrirano gledamo u ogledalo i pitamo se: „Koja je od svih tih teorija pravde najpravednija?“ U praksi, sumnjamo da je Trasimah bio u pravu: pravda je prosto ono što se vladajućoj klasi prohte da proglasi pravednim.

Ipak, ne možemo bez utopijskih planova i ideala pravde. Oni su neophodni i za motivaciju i za akciju. Gnev zbog nepravde i alternativne ideje dugo su podsticali potragu za društvenim promenama. Ne možemo ih ni cinično odbaciti. Ali možemo i moramo ih kontekstualizovati. Svaki ideal prava krije u sebi pretpostavke o društvenim procesima. S druge strane, društveni procesi uključuju određena shvatanja prava. Osporiti ta prava znači osporiti društveni proces i obrnuto. Da to sada ilustrujem.

...

Lewis Mumford - Promene utopijskih moda

Mon, 09 Sep 2024 08:11:05 +0100

Autor: Lewis Mumford
Naslov: Promene utopijskih moda
Datum: 1926.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin. 2024 (2021), https://anarhija-blok45.net
Izvor: Lewis Mumford, „Fashions Change in Utopia“, The New Republic, vol. 47, no. 602, 16. VI 1926, 114–115; Findings and Keepings: Analects for an Autobiography, 1975, 158–160.

Mali prilog Mamfordovim kritičkim razmatranjima utopijskog fenomena, napisan i objavljen još 1926, koji je sam Mamford iskopao iz davno zaboravljenih publikacija i objavio u svojoj autobiografskoj antologiji Findings and Keepings, iz 1975. Može se posmatrati i kao satirični postskriptum uz knjige i tekstove kao što su Priča o utopijama (1922), „Utopija, grad i mašina“ (1965) i „Život je bolji od utopije“ (1940). Ovaj poslednji naslov se kao fraza provlači i kroz druge Mamfordove tekstove i prepisku, počevši od 1930 (članak „U šta verujem“, pismo Catherine Krouse Bauer iz jula 1930, itd.), sve do tako poznih istupa kao što je predavanje „Zovite me Jona“, iz 1972. Ovaj prevod, sad već ne znam zašto, nije ušao u izbor priređen 2021. za Gradac – iako sam ga uradio još tada. Mali korak za Mamforda, i moj veliki propust. To ovako delimično ispravljam. (AG, 2024)

1760.

Utopija se sastoji od prostranih livada, oivičenih potkresanim stablima kestena; u daljini se vidi hram, po mogućstvu u ruševinama; u blizini, na dohvat ruke, nalazi se nekoliko krava, uvezenih iz Arkadije. Obični ljudi, osim kada se treba postarati za krave, nalaze se u pozadini, van vidnog polja; mesto naseljavaju filozofi i nimfe. Filozofi su se vratili Prirodi; nimfe su se vratile filozofima. Dani su dugi i opušteni; bogate trpeze rasprostiru se po svežim travnjacima kao nekom čarolijom; a kada se ispružimo na travu, nema kamenčića koji bi nam žuljali vrat ili kičmu. Kada bi versajski vrtovi mogli da se postaraju sami za sebe, tako da baštovani ne moraju da zagaze u scenu svojim prostačkim stopalima ili da proviruju nosevima iz žbunova – da, to bi onda bila Utopija.

1790.

Utopija je sada ulični ugao na kojem ljudi iz srednje klase mogu do mile volje da pričaju o onome što im leži na srcu, a da se pri tom ne osećaju postiđeno ili glupo. Mogu i da se voze kočijama, ako imaju dovoljno petlje da izbace vlasnike; mogu i da giljotiniraju te prefinjene bitange oba pola ako nisu na vreme izmirile svoje račune. Sunce izgleda drugačije ako promenite nazive dana; godišnja doba su prijatnija ako im promenite imena; u stvari, sve se menja, ako mu samo promenite ime. To je velika tajna Utopije iz 1789: promeni ime, i ako zaista veruješ u snagu reči, promeniće se i sve ostalo. Pogledaj samo sva ta klasična zdanja: zar ona nisu još plemenitija i lepša sada kada su im na pročeljima ispisane reči Sloboda, Jednakost i Bratstvo? I uopšte, zar život nije skoro previše lep – za reči?

1830.

Utopija je mesto na kojem gvozdene krave rađaju zlatnu telad. Veterinarstvo se zove industrijalizam. Obilje dobro uhranjene siročadi smešteno je odmah uz fabrike, u cilju efikasnosti; male izreke koje mladim i nežnim dušama govore da je Bog ljubav takođe promovišu efikasnost; a suština Utopije sastoji se u tome da se napravi još mašina tako da još više siročadi može naučiti izreke o istinama religije i opasnostima greha. Svrha ove Utopije je podsticanje evangelističkog protestantizma i širenje pronalazaštva; te dve stvari su skoro jedno te isto. Kada se Utopija usavrši, deca će se i rađati u fabrici, čime će se izbeći nepotrebni troškovi transporta. Ljudi žive u gvozdenim kućama; spavaju u gvozdenim posteljama; dodaju gvožđe čak i u vino i govedinu, da bi se osećali još srećnije i zdravije. Kada se embrioni pobune protiv rađanja u takvoj Utopiji – do te mere kod onih najmlađih izostaje svaki religiozni osećaj – izvlače ih na svet gvozdenim kleštima.

1890.

Utopija je konačno stigla. Ona uključuje sve; čak se i kapitalisti uprežu u posao kao plaćene sluge države. Sve je bilo tako prosto. Najzad, Utopija je skoro bila tu: zar ljudi nisu imali više hrane nego ikada pre, više izuma, više načina za sticanje kulture? Da bismo ostvarili Utopiju samo je trebalo da skrenemo tok zlata iz džepova kapitalista u džep zajednice. Korporacije su nam pokazale put: „Ako je to dobro za Rokija, dobro je i za mene.“[1] Umesto neke male korporacije, kao što je Standard Oil, imaćemo jednu veliku, koja uključuje sve. Država je Veliki kombinat koji obuhvata sve male kombinate. Jednog dana, na redovnim izborima, koji će se na lep, pristojan način održati u skladu s Ustavom, glasaćemo za Veliki kombinat. Edvard Belami je pokazao kako bi se to moglo izvesti.[2] Samo treba sačekati sledeće izbore.

Postskriptum (trideset godina kasnije): I dalje čekamo.

1910.

Utopija je zvezda nastala iz sudara dve planete zvane Vladajuća klasa i Proletarijat. Proleteri su celu večnost samo išli nizbrdo: njihov položaj je postajao sve gori i gori; a onda – bup! – mora da su konačno lupili o dno. Tada će ugledati zvezdu i znaće da se sada nalaze u novom svetu. Kakvom svetu? Dobro, u novom svetu, lepom svetu. Sve je novo: telegraf je nov; fabrike su nove; električna energija je nova. Novo i dobro je jedno te isto. Utopija je nezamisliva zato što je vrlo, vrlo nova. Utopija će imati Novog Čoveka; imaće i Novu Ženu; proizvešće Novi Brak, koji ne treba brkati sa starom vezom; stvoriće Novi Rad, koji neće trajati duže od četiri sata; uživaće u Novoj Umetnosti; učiće Novu Istoriju; razumeće se u Novu Nauku. Biće mesta za sve što je novo, osim za nove bogataše (skorojeviće) i Novu Republiku.[3]

...

Lewis Mumford - Jeretik iz Nazareta

Wed, 04 Sep 2024 10:17:19 +0100

Autor: Lewis Mumford
Naslov: Jeretik iz Nazareta
Podnaslov: ili Prvenstvo ličnosti
Datum: 1944.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2024, https://anarhija-blok45.net
Izvor: Lewis Mumford, The Condition of Man, 1944, ch. II, „The Primacy of the Person“, 52–75.

Kompletno drugo poglavlje knjige Lewis Mumford, The Condition of Man, 1944, ch. II, „The Primacy of the Person“, 52–75.

Iz teksta:

„... Isus se onda povukao u gola brda, gde je postio i hranio svoje vizije. Samog u pustinji, iskušavali su ga snovi o moći: o moći da kontroliše fizički svet, zajedničkoj magiji i nauci; o moći da upravlja političkim sudbinama ljudskih masa, vulgarnoj ambiciji careva i tirana; sve te puteve svetovnih stremljenja ostavio je za sobom. Isus je težio iskupljenju same čovekove ljudskosti, stalnom obnavljanju i ponovnom posvećivanju živih zadatku samorazvijanja: nastojao je da unutrašnje i spoljašnje aspekte ličnosti dovede u organsku ravnotežu odbacivanjem prisila, stega, automatizma. Niko drugi nije govorio o moralnom životu s tako malo negacija ili s toliko mnogo pozitivnih izraza snage i radosti. Njegova misija nije bila da upravlja ljudima, već da ih oslobađa.“

„Ako je Mojsije bio moralista, higijeničar, organizator, Isus je bio mistik i psiholog. Prvi je radio na umu kroz telo, a na ličnosti kroz zajednicu. Drugi je obrnuo taj proces: božansko u čoveku mora se hraniti čak i ako se svaki drugi zakon i dužnost gurnu u stranu; a božansko je bilo ono što je podsticalo procese rasta i omogućavalo čoveku da skine svoje mrtvo Ja, kao što zmija odbacuje svoju staru kožu. Isus je uvideo da nikakvo šire, strože poštovanje zakona ne može životu povratiti slobodu i energiju koje je izgubio u samom savršenstvu ljudskih institucija...“

„Ono što je bilo potrebno bila je radikalna promena stava: ideja o prvenstvu ličnosti i prelazak sa spoljašnjih okolnosti na unutrašnje vrednosti.“

„Dok su izveštaji o nekim Isusovim čudima neverovatni, ako se o njima sudi po njihovom stvarnom sadržaju, većina njih je u skladu s njegovom celokupnom vizijom života, ako se o njima sudi po njihovom usmerenju i nameri. Vraćanje vida slepima, govora nemima, nogu invalidima, izgon neurotičnih ’đavola’ i povratak zdravom razumu – ishod čuda uvek je normalno zdravlje, sposobnost da se nastavi sa životom. Oni koje je Isus obratio u svoju veru nisu stekli nikakve natčovečanske moći: nisu bili obdareni uvidom u budućnost ili detaljnim sećanjem na prošlost; astrološka dostignuća ili vidovitost nisu bili za njih. Nisu bili obdareni ni posebnim znanjem o fizičkom svetu, koje bi posramilo nauku Aleksandrije; oni ne mogu naterati sunce da stane ili se diviti lepoti Jelene Trojanske. Doktor Faust bi se nezadovoljan okrenuo od Isusa – i zaključio pogodbu s Mefistom.

Ishod Isusovih tipičnih čuda jeste da pacijent ponovo postaje celovit: život ide dalje. Povratak u život se ne odlaže do dana Vaskrsenja...“

„Karl Marks je jednom rekao za sebe da nije marksista; za Isusa se, bez bojazni, može reći da nije bio hrišćanin. Naime, mali ljudi, koji su čuvali sećanje na Isusa, uzeli su ga, isušili dragocenu životnu krv njegovog duha, mumificirali njegovo telo, a ono što je ostalo umotali u razne, njemu tuđe omotače. Nad tim ostacima podigli su džinovsku grobnicu. Ta grobnica bila je hrišćanska crkva. Figura koju čuva je i veća i manja od čoveka koji je hodao i govorio obalama Galileje: to je nesumnjivo više bio tradicionalni bog, a manje izvesno, prosvetljeni čovek. Ali koja figura ukazuje na čudesnije istorijsko ispunjenje? Bez oklevanja mogu da kažem: čovek.“

1. Obris stvari koje dolaze

Život Isusa iz Nazareta bio je u isti mah uvećan i umanjen rastom hrišćanske crkve. Njegovu poruku progutao je mit o njemu; njegova ličnost bila je obavijena posebnim božanskim atributima koji su joj se pripisivali; njegovo ljudsko prisustvo izgubljeno je u čudesnim Blagovestima i božanskom Preobraženju. Ali mit je očigledno bio kolektivna projekcija ljudi koji su ga formulisali i ulepšali; a iz onoga što je u Novom zavetu ostalo od Isusovih nepogrešivih uvida, mora se pretpostaviti da je veliki deo njegovog pravog učenja, možda i deo samog jezgra, bio pogrešno shvaćen ili odbačen među njegovim prostodušnim zapisivačima. Suviše često vidimo lik Isusa i čujemo samo Pavlove reči. Bledi, ali vidljiviji satelit delimično pomračuje sunce.

Šta je bio razlog Isusovog jedinstvenog trijumfa? Objašnjenje hrišćanske teologije je jednostavno: bio je Sin Božji, a njegovo ovaploćenje, njegovo stradanje i smrt, bili su deo božanskog plana po kojem je on, preuzevši na sebe čovekove grehe, doneo čovečanstvu novu dispenzaciju [„raspodelu“, božanski zakon]. Zašto je nešto tako svemoćno ostavilo tako nesavršen zapis o tom događaju, obavilo ga tako dubokom tamom, i uradilo to tako kasno u istoriji, manje su važna pitanja u odnosu na ogromnost misterije koju vera prihvata.

Ali istorijska misterija se povećava, a ne umanjuje, ako se Isus posmatra isključivo u njegovom ljudskom aspektu. U tim okvirima, njegova moć je poput one sićušnog zrna gorušice: dokaz apsolutne težine ljudske ličnosti u suočavanju sa institucijama i materijalnim okolnostima koje kao da su predodređene da je nadvladaju i izbrišu.

„Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama. Jer moj je jaram blag i moje je breme lako… Znate da vladari naroda gospodare nad njima i velikaši ih tlače. Među vama da ne bude tako; nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, i koji hoće da bude među vama prvi, neka vam bude sluga“ (Matej, 11: 28–30, 20: 25–28).

...

Jacques Camatte i Gianni Collu - O organizaciji

Mon, 26 Aug 2024 13:51:45 +0100

Autor: Jacques Camatte i Gianni Collu
Naslov: O organizaciji
Datum: 1969.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2024, https://anarhija-blok45.net/
Izvor: Jacques Camatte, Gianni Collu, „De l’organisation“ (1969), Invariance, série II, n° 2, 1972, str. 49–59, http://www.revueinvariance.net/organisation.html

Tekst kojim počinje Kamatov „raskid s prošlošću“. Napisan je i distribuiran 1969, kao interni dokument, odnosno pismo, a prvi put je objavljen 1972, u Kamatovom časopisu Invariance. (AG)

Uvod (Kamat, 1972)

Pismo koje objavljujemo u nastavku (od 4. IX 1969) vodilo je ka raspuštanju grupe koja je počinjala da se formira na pozicijama iznetim u časopisu Invariance; ono je pokrenulo značajnu debatu-refleksiju, koja se od tada nastavila i čiji su se određeni zaključci materijalizovali u tekstu „Prelaz“, iz br. 8 treće [sic, prve] serije istog časopisa.[1]

Iako su neka pitanja otvorena tim pismom bila delimično razmotrena, neka druga bila su jedva dotaknuta. Odatle i potreba – s obzirom na hitnost što jasnijeg raskidanja s prošlošću – za njegovim objavljivanjem. Čitalac će tako moći da bolje shvati evoluciju onoga što je urađeno, kao i ono što se još mora uraditi.

Kao prelomna (i otuda krajnja) tačka, ali u isto vreme i kao polazište, to pismo je imalo određeni broj nepreciznosti, klicu mogućih grešaka. Na one najvažnije osvrnućemo se u napomeni. S druge strane, budući da ne možemo reći šta „konkretno“ znači biti revolucionar kada se grupna praksa jednom odbaci, to ostavlja prostor za tumačenje po kojem odbacivanje forme malih grupa znači povratak na individualizam, manje ili više štirnerovski. Kao da jedina garancija od sada može biti samo subjektivnost kultivisana u svakom revolucionaru! Daleko od toga. Pre svega je bilo nužno odbaciti određenu percepciju društvene stvarnosti i s njom povezanu praksu, koji su služili kao polazna tačka u procesu reketizacije [političke, partijske, „ćelijske“]. Ako smo se, dakle, potpuno povukli iz pokreta malih grupa, to je istovremeno bilo zato da bismo mogli da stupimo u kontakt s drugim revolucionarima koji su takođe napravili sličan raskid. Pokušali smo da istaknemo fenomen konvergencije [uzajamnog približavanja]. Sada postoji direktna proizvodnja revolucionara koji gotovo odmah prelaze tačku u kojoj smo morali da raskinemo s realnošću tog miljea. Postoji, dakle, potencijalni „savez“, koji bi došao u pitanje kada raskid s političkom vizurom ne bismo nosili u dubini naše individualne svesti. Suština politike u osnovi je predstavljanje, što znači da grupe uvek nastoje da svoju sliku postave na društveni ekran. One uvek žele da objasne način na koji predstavljaju sebe, da bi bile prepoznate kao avangarda za predstavljanje drugih, odnosno klase. To se otkriva u čuvenom „šta nas odlikuje“ raznih malih grupa u potrazi za priznanjem. Svako razgraničenje je ograničenje i to često dovodi do toga da se razgraničenje vrlo brzo, skoro kao šarginska koža, svede na nekoliko reprezentacijskih slogana reketaškog marketinga. Svako političko predstavljanje je ekran, dakle prepreka povezivanju snaga. Ono se može pojaviti kako na nivou grupe, tako i na nivou pojedinca; vraćanje na ovo drugo značilo bi povratak u prošlost.

Žak Kamat, 1972.

O organizaciji

„Obojica uopšte ne držimo do popularnosti [Marks govori o sebi i Engelsu]. Dokaz, na primjer, to što iz gađenja prema svakom kultu ličnosti nikada nisam dopuštao da mnogobrojni pokušaji priznanja, koji su mi u vrijeme Internacionale stizali iz mnogih zemalja, prodru u područje publiciteta, nikada nisam na to ni odgovarao, jedino tu i tamo s prijekorom. Do prvog Engelsova i mog stupanja u tajno komunističko društvo došlo je jedino uz uvjet da se iz statuta ukloni sve što podržava praznovjericu u autoritete.“

Marks, pismo Wilhelmu Blosu, 10. XI 1877, Dela, tom 41, 278.

„Da li se u građanskom ophođenju ili u trade-u može izbeći prljavština? Ona je ovde na svom prirodnom tlu…

Poštena podlost ili podlo poštenje platežnog morala … po meni ne vredi ni paru više od nedostojne podlosti, od koje nisu mogle da se odbrane ni prve hrišćanske zajednice, ni jakobinski klub, niti naš pokojni ’Savez’. Samo, čovek se navikne da u građanskom ophođenju izgubi smisao za dostojnu podlost ili za podlo dostojanstvo.“

Marks, pismo Ferdinand Freiligrathu [Frajligrat], 29. II 1860, Dela, tom 37, 433–434 (malo izmenjen prevod).

S konstituisanjem kapitala kao materijalnog bića, i samim tim kao društvene zajednice, dolazi i do nestanka kapitaliste kao tradicionalnog karaktera, kao i do relativnog i ponekad apsolutnog smanjivanja proletarijata i rasta nove srednje klase. Svaka ljudska zajednica, pa i najmanja, uslovljena je načinom postojanja materijalne zajednice. Taj način postojanja proizilazi iz činjenice da kapital može da valorizuje sebe, dakle da postoji, da razvija svoje biće, samo ako se njegova čestica, postavši autonomna, suoči s društvenom celinom i postavi u odnosu na ukupni socijalizovani ekvivalent, kapital. Njemu je potrebna ta konfrontacija (konkurencija, oponašanje) jer postoji samo kroz diferencijaciju. Tako se formira društveno tkivo zasnovano na nadmetanju rivalskih „organizacija“ (reketa).

„U izvesnim oblastima ta protivrečnost [’ukidanje kapitalističkog načina proizvodnje u okviru samog kapitalističkog načina proizvodnje’] uspostavlja monopol i stoga izaziva mešanje države. Ona reprodukuje jednu novu finansijsku aristokrati ju, novu vrstu parazita u vidu projektanata, osnivača [Gründer] i čisto nominalnih direktora; čitav sistem podvaljivanja i prevare u pogledu osnivanja, izdavanja akcija i trgovine sa akcijama. To je privatna proizvodnja bez kontrole privatne svojine“ (Kapital, III, Dela, tom 23, V odeljak, 27 glava, „Uloga kredita, itd.“, 372).

„Ova je eksproprijacija polazna tačka kapitalističkog načina proizvodnje; njeno sprovođenje je njegova svrha, i to u krajnjoj instanci eksproprijacija svih pojedinaca od sredstava za proizvodnju, koja s razvitkom društvene proizvodnje prestaju biti sredstva privatne proizvodnje i proizvodi privatne proizvodnje, i koja mogu biti još samo sredstva za proizvodnju u rukama udruženih proizvođača, stoga njihova društvena svojina, kao što su njihov društveni proizvod. Ali ta eksproprijacija u okviru samog kapitalističkog sistema predstavlja se u obliku suprotnosti, kao prisvajanje društvene svojine od strane malog broja ljudi; a kredit daje toj šaci ljudi sve više karakter čistih pustolova“ (ibid., 373).

...

Guy Debord - Ideologija dijaloga i pisma Branku Vučićeviću

Fri, 10 May 2024 10:32:42 +0100

Autor: Guy Debord
Naslov: Ideologija dijaloga i pisma Branku Vučićeviću
Datum: 1966.
Napomene: Preveo i priredio : Aleksa Golijanin, septembar 2019.
http://anarhija-blok45.net
Izvor: L’ideologie du dialogue“, Internationale Situationniste br. 10, mart 1966, str. 68–70. Guy Debord, Correspondance (1951–1994), „0“–7 (osam tomova), Librairie Arthème Fayard, Paris, 1999–2010,
ed. Alice Debord, volumes 2, 3, 4.

Prolog

„To očigledno nije pitanje revolucionarnog prevazilaženja tuge ili smrti već suočavanja s njima u drugim uslovima“ (Debor, pismo od 24. XII 1966).

„Ono što odbacujemo kada nekog isključimo u skladu s pravilima igre koje je ta osoba prihvatila ili se pretvarala da prihvata, jeste naša vlastita rezignacija“ (Debor, Ideologija dijaloga, mart 1966).

„… da li bi trebalo da budem ono što nazivate ’istinskim umetnikom’? S jedne strane, ako se ima u vidu stav Situacionističke internacionale (SI) o nemogućnosti daljeg postojanja stare uloge umetnika, odgovor je očigledno ne (čak i ako je ta teza istorijski pogrešna, ja je uzimam za ozbiljno i zato je ona za mene objektivan faktor). S druge strane, ako govorimo o određenim sposobnostima, koje su se nekada koristile u umetnosti i koje mi svakako želimo da vratimo u igru, sigurno nije na meni da vas uveravam bez dokaza“ (Debor, pismo od 24. XII 1966).

„Ako neki jugoslovenski istraživački pokušaji o kojima govorite osuđuju samoupravljanje koje zvanično postoji u toj zemlji, onda je to možda iz istog razloga zbog kojeg SI osuđuje avangardnog filmskog stvaraoca Godara (omiljeni autor BV): zato što to nije samoupravljanje, zato što to nije avangardni filmski stvaralac“ (Debor, pismo od 24. XII 1966).

*

Iz pisama Gija Debora Mustafi Kajatiju, od 21. avgusta i 15. decembra 1965:

„Dragi Mustafa… Istoričar moderne umetnosti i njene ’društvene uloge’, koji nam je pisao iz Praga, javio mi je da je bez teškoća dobio tri velika paketa s prilično kompletnom situacionističkom dokumentacijom. Dobra vest.“

„Dragi Mustafa… Šaljem ti kopiju mog pisma jednom intelektualcu iz Praga, koji dobrim delom odobrava naša istraživanja, ali koga zabrinjava naša strogost (isključenja, snažno zagovarana doktrina kao kod Bretona, itd.). Zar ne bismo mogli da objavimo deo toga u SI br. 10, o pitanju isključenja, što bi bilo dobro razjasniti kako se naši kontakti proširuju?“

O prepisci između Gija Debora i Branka Vučićevića, ili o jednom podsticajnom nesporazumu

Pisma Branka Vučićevića nisu sačuvana ili pronađena. Zato u naslovu ne stoji „Prepiska“ već samo „Pisma (Gija Debora)“.

Deborova pisma ovde su preneta onako kako su objavljena u izdanju njegove prepiske (Correspondance, 1951–1994, „0“–7). Branka nikada ne spominje po imenu i prezimenu, čak ni u prepisci s drugim osobama (spominje ga tek u jednom kasnijem pismu, iz 1969, koje nema veze sa ovom prepiskom), a kao njegovo mesto boravka navodi Prag. Branko u to vreme sigurno nije živeo, studirao ili boravio u Pragu. Ne znam da li je to neki nesporazum ili bezbednosni manevar ili je prepiska išla preko neke praške adrese. Možda će objavljivanje ovih pisama podstaći nekog da to razjasni.

Prepisku je pratila obimna „situacionistička dokumentacija“, kako to kaže Debor (svi brojevi časopisa SI do kraja 1966, uz još neke brošure i letke, u nekoliko odvojenih pošiljki). Međutim, Brankovo zanimanje za SI nije išlo dotle da bi te materijale zadržao, pominjao ili na bilo koji način predstavio u sredini u kojoj se kretao (znamo da je s mnogo entuzijazma širio neke druge stvari, pre svega materijale Fluksusa ili one o „ruskoj avangardi“). Kako mi je sam rekao (oko 2005), sve to je prosledio jednom beogradskom prijatelju, koji takođe nije pokazao nikakvo interesovanje, tako da se tim pošiljkama gubi svaki trag.

Ali posledica je ipak bilo. Branko se makar raspitao, i to direktno, o nečemu što mu je izgledalo kao još jedan izdanak „evropske avangarde“ (kao da je očekivao nešto slično Fluksusu ili neki oblik podgrejanog nadrealizma), o kojem se sredinom šezdesetih sve više širio glas, što je i pored vrlo uopštenih i proizvoljnih prigovora koje je uputio Deboru, ovoga navelo da dođe do nekih dobrih formulacija – uz najmanje jednu dalekometnu, s kojom počinje i ovaj prikaz – i tu prepisku razvije u jedan „zvaničan“ tekst, objavljen u desetom broju časopisa SI. Skoro potpuno nerazumevanje koje provejava i iz ovako krnje prepiske, za Debora je očigledno bilo podsticajno. Kao što je pisao svom saborcu Mustafi Kajatiju, vredelo je razraditi neke formulacije koje bi poslužile kao odgovor na slične prigovore, često prilično olake, koji su stizali s raznih strana (zbog prakse „isključivanja“, odnosa prema umetnosti, itd.).

Tako sam prvi put i čuo za njihovu prepisku, iako tada nisam mogao steći predstavu o njenom obimu i sadržaju. Neočekivani susret s Brankom, na maloj matine-proslavi kod jednog beogradskog izdavača, kojem inače dugujem svoj prvi prevodilački „posao“; nisam sprovodio nikakvo istraživanje, sam je počeo da mi priča o tome, kada nas je neko od prisutnih upoznao i kada je moje ime povezao sa onim našim prvim izdanjima SI. Ali to je spomenuo samo kao neku davnu, uzgrednu anegdotu i na način koji nije vodio u dalji razgovor (iako uz neke slikovite pojedinosti: sjajne korice časopisa, neke još sveže, toliko da su doslovno zaudarale na farbu, što se osećalo u celom stanu); a iz drugih razloga, ovog puta mojih – svakome njegova „uverenja i ukusi“ – nije usledio ni neki nastavak. U tom trenutku, međutim, jednostavno sam mislio da ne vredi da gnjavim čoveka o nečemu što ga očigledno ne zanima previše.

...

Guy Debord - Evo jednog pisma kakva se više ne pišu

Sun, 21 Apr 2024 11:44:50 +0100

Autor: Guy Debord
Naslov: Evo jednog pisma kakva se više ne pišu
Datum: 1953.
Napomene: Preveo i priredio : Aleksa Golijanin, jul 2017. http://anarhija-blok45.net
Izvor: Guy Debord, „Voilà une lettre comme on n’en fait plus“, Lettre à Ivan Chtcheglov, (23) novembre 1953, Oeuvres, Gallimard, Paris, 2006, str. 113–118.

Deborovo pismo Ivanu Ščeglovu (Ivan Chtcheglov, Gilles Ivain), od 23. novembra 1953.

Prvi list

Ponedeljak

Dragi Ivane,

Primio tvoje poslednje radne beleške i naročito predivnu razglednicu. (Pitam se kako te stvari uopšte „idu“. Pošte su lepo uređene i bedno plaćene.) Odgovaram ti naširoko, ali to je ipak zamorno, za razliku od dobrog razgovora-prolaska, posle dvadesetog malog ruma. Ovako ćemo očigledno više upamtiti... možda (u ovom pismu ti šaljem najmanje dva prikaza – objašnjenje i iskorišćavanje prvih otkrića). Ali, kad pomislim na Žaka Vašea, čija su lepa pisma bila opširno obrazloženje beskorisnosti pisanja. Što je tačno, a opet, kad pogledaš, kakav loš kraj...

U redu. Sve sam više uveren da su nadrealističke ambicije samo jedan pokušaj da se ostvari deo onoga što želimo.

cf. (uporedi): moć koju su pridavali poeziji, njihova očekivanja, izbledeli okultizam njihove senilnosti, njihovo potpuno nepoznavanje političke ekonomije, njihovo duboko nerazumevanje evolucije umetnosti – u kojoj su inače tako briljantno učestvovali. Ali, simptomatično je da Breton ne misli ništa, ne zna ništa, nema šta da kaže o romanu – o pozorištu – o muzici (i sasvim malo o filmu). U tim disciplinama, on ignoriše Džojsa, ignoriše Pirandela, ignoriše čak i Erika Satija, čiji ga je život morao dotaći.[1] Nikada nije bio u stanju da interveniše u tim umetnostima, osim moralnim osudama na osnovu ličnosti autora, što je idiotski (grubo se slažem s moralnim stavom nadrealizma, ali ne i s konfuznim načinom na koji ga je primenjivao u kritici umetnosti). Na primer, jedan od najvećih filmskih stvaralaca, Grifit (David Wark Griffith), bio je rasista. To je tip koji treba streljati na licu mesta, ali Rođenje nacije (The Birth of a Nation, 1915), iako slavi Kju Kluks Klan, jedan je od deset najvećih filmova ikada snimljenih.

Ista nemoć navela je i grupu mlađih nadrealista da nedavno (1951) napadnu Bresona (jedinog reditelja koji se jedva usudio da predvidi prvenstvo reči nad slikom) zato što je našao da napravi film od Dnevnika jednog seoskog sveštenika.[2] Branili smo Bresona prilično žestoko, iako lično mislim da mu je film dosadan kao kiša, pored toga što zaista mrzim kada se pravi film o popovima. Razumeš?

Sve to (inače uključeno u moj članak, kao KRITIKA REVOLUCIJE)[3] govori da tu prezrivu distancu prema estetici, s kojom se nadrealizam poigravao, nismo uopšte preuzeli od njega već od DADE.

Dada je, a ne nadrealizam, ta koja se smeje pesničkim izvorima i koja je pokrenula to stanje duha – i dalje delotvorno – koje danas deli prvi kreten koji naiđe: večito glupiranje Menziona (Jean-Michel Mension), Lebe (René Leibé) koji raskida s pretposlednjim konformizmom, samo zato da bi se valjao u onom poslednjem (iz ovoga nećemo izaći živi... voleti ili ne voleti nekog muškarca ili ženu...).[4]

Potpuno se slažem s poslednjim vestima iz tvog pisma. To će biti zabavno. Šta? Kako? ODMAH!

→ O morfologiji – slučaj Ivič[5] možda takođe spada u taj domen (možda posebno?).

Ne može se biti Ivič i imati lokne. — Zar ne?

Zašto nas privlače određene forme?

Ako pođemo samo od lica devojaka, tu se javljaju izbori koji s logičkog stanovišta mogu biti samo potpuno zapanjujući.

Iskreno, nijedna „kraljica lepote“, i skoro nijedna filmska glumica, meni ne izgleda lepo, niti čak poželjno, u najjačem smislu te reči.

S druge strane, skoro sve devojke kojima sam bio privržen, po pravilu su, možda, izgledale obično.

„Lepo izvajane“, da, ali, šta osim toga?

(Kada je jednom odgovarao na upitnik „Frans soara“ o „idealnoj ženi“, Volman je izdvojio glas, kao glavnu crtu njenog šarma. Sutradan, kada su ga opet pitali kako vidi idealnu ženu, opredelio za tip ćutljive nevinosti. I šta sad?)

Kada se Bido (Georges Bidault) srušio mrtav pijan u Predstavničkom domu (20. III 1953), to je stvarno bilo smešno. Moja baka je valjda jedina žena u Francuskoj koja veruje da je to bilo zbog „preopterećenosti“. Rekao sam joj: ja se tako „preopteretim“ svake noći.

Drugi list

Nekoliko beleški za lično uživanje Ž. I. (Žila Ivena)
(koje još čekaju na širu publiku)

NACRT LETRISTRIČKOG EKONOMSKOG STATUTA O OSNOVNIM ŽIVOTNIM POTREBAMA

(Projet de statut économique du lettriste de base)

1 – Nacrt teksta, najverovatnije za časopis (u okviru pregleda letrističkih aktivnosti, gde bi komotno bilo rečeno kako su nas razvijanje i razmatranje tog projekta zaokupljali punih šest meseci – neverovatno! – što objašnjava kašnjenje broja i nedostatak vesti o zbivanjima tokom jeseni).

Ukupna minimalna lična potrošnja, prilagođena rastu cena standardnih artikala, biće određena po nahođenju zainteresovanih.

NA PETOGODIŠNJEM NIVOU

Produkcija jednog dugometražnog filma 35 mm
Produkcija dva kratkometražna filma 35 mm
Iskorišćavanje 10000 m filmske trake od 16 mm
Prolazak preko kontinenta

NA GODIŠNJEM NIVOU

900 litara običnog vina
3 kilograma narkotika
5000 km pređenih vozom
1000 km pređenih taksijem
Platna i boje za 150 m2 slika

NA MESEČNOM NIOVU

1 hotelska soba (sa tekućom vodom)
4 broja „Libertera“ (Le Monde libertaire)[6]
10 odlazaka u bioskop
30 kuskusa (bez mesa), u ulici K. Priva (Rue Xavier-Privas)
30 kafa sa šlagom, u kafeu „Dipon-Latin“
30 sendviča u baru „Tonal“

Ovaj statut je ratifikovao letristički Prezidijum, dana...

Odbijeni su amandmani G. E. Debora (o izgradnji jednog arhitektonskog kompleksa svakih pet godina) i G. Langlea (o uvozu najmanje jedne Kineskinje godišnje).[7] Većina je glasala i protiv plana G. Langlea, koji nije uključivao potrošnju hašiša, u okviru godišnjeg minimuma od 3 kg narkotika.

...

Aleksa Golijanin - Socijalizam, komunizam, anarhija, na jeziku vrabaca

Fri, 08 Mar 2024 11:33:40 +0100

Autor: Aleksa Golijanin
Naslov: Socijalizam, komunizam, anarhija, na jeziku vrabaca
Podnaslov: Ж003/ 2024
Datum: 2024.
Napomene: Napisao i priredio: AGG, februar-mart, 2024. Korekcije, sugestije, dalja razrada: Slavica M. i M. Paunović.
https://anarhija-blok45.net/
Izvor: Žurnal anarhije/ blok 45, Ж003/ 2024, februar-mart 2024.

Ovaj broj Žurnala je zbog svog obima priređen u knjiškom formatu (12 x 20 cm, 90 str.), ali i dalje ima status publikacije iz edicije Ж. Štampano izdanje sadrži i tekst „Distribucija, podrška, dalja razrada“, s još par ilustracija, inače stalno istaknut na našoj stranici i uključen u Ж001/ 2024. https://anarhija-blok45.net

Posveta. — To nema ime. — Kako se menjao jezik vrabaca. — Šta smo onda? — Poslednji bauk, anarhija. — Bezuslovno. — Zid, nekoliko njih. — Ipak prvo duh. — Kulturni režimi su dugotrajni, mi smo kratkotrajni. — Izlazak. — Naše novo prisustvo u modernom svetu.

Edward Burne-Jones, crtež za vitraž, sa figurom njegovog najboljeg drugara, Williama Morrisa, oko 1870.

Iako sam u prvi mah samo seo i počeo da pišem, da bih video vodi li to nekud, bez ideje o nekoj posebnoj „posveti“, usput sam osetio da bi se ova mala improvizacija mogla posvetiti svima vama koje je Makova priča „Komunisti, napred!“ (1961)[1], o mladom akcijašu i komunisti Piljagi, neočekivano, možda u prvom trenutku i neobjašnjivo (sigurno ne zbog „druga Tita“!), ponela do ushićenja, neke i do suza. To je ono što su mi neki od vas rekli. I naravno tebi, dobri naš Piljaga, koji si znao da se zapovedati može samo sebi.

To je ujedno i jedina veza ovoga što sledi s današnjom stvarnošću. Inače nema nikakve veze. Tu je samo jaz, provalija, koju ovako nisam hteo da premostim nego da još više naglasim. Sve treba da bude ne bliže nego još udaljenije od ovakve stvarnosti. Treba poći od toga da ovakva razmatranja danas ne zanimaju nikog – uz izuzetak vas nekoliko, uvek, ne samo zbog priče o Piljagi, koliko je to moglo dopreti do mene, i uz ono što ne znam: sve to sigurno nailazi na dobar odjek još ponegde. Negde se uvek nešto krčka. Ali inače, ono što sledi danas ne zanima čak ni one koji se naokolo predstavljaju kao levičari ili anarhisti, dakle one koji bi trebalo da prednjače u tom neodložnom ljudskom zadatku, prevazilaženju ovog neljudskog stanja. Umesto toga, nema ih nigde (ovde kod nas sigurno). O stanju u drugim taborima ne vredi ni govoriti. Svi stari pristupi su iscrpljeni, pošto su se pokazali ne toliko poraženim koliko samoporažavajućim, doprinosi žive misli ostali su neprepoznati ili su zaboravljeni, novih pomaka nije bilo, društvena kritika je prešla u oblik društvene razonode, sve je odavno stalo.

Samim tim, možemo slobodno da zasučemo rukave, pljunemo u šake, pobodemo svoj barjak i nastavimo sa onim što zanima nas.

AGG, 2024.

Najvažnije je shvatiti da to nema ime. Ta čežnja, taj poriv da se život dovede ili vrati u neki oblik vredan življenja, da se odbaci jedna pogubna kulturna orijentacija. Koji naziv, koji izam prišiti toj žudnji da život bude Čudo, a ne samo užas, rmbanje i patnja? To ne postoji. Možemo se, doduše, igrati s time, može nam odnekud doći neka luda reč – kao što je jednom davno reč dada srećno banula na ovaj svet – ali to nema ime.

„Otpor je jedina ljudska komponenta celokupne pisane istorije. Sve ostalo bilo je napredovanje Levijatana. Za mene se podrazumeva da je otpor jedini prirodni ljudski odgovor na dehumanizaciju; tu nema šta da se pravda i objašnjava“ (Fredi Perlman, Protiv Levijatana, protiv njegove priče, 1983).

Tu nema šta da se pravda, bilo kome, ali naravno da ima o čemu da se razmišlja – čak i uz pomoć nekih izraza koji se često vezuju za taj otpor degradaciji, uprkos svemu što je pokušavalo ili i dalje pokušava da ih izbaci iz upotrebe.

Za nesrećnu sudbinu tih pojmova dobrim delom odgovorni su sami socijalisti, komunisti, anarhisti, kakvi su često znali da budu. Autoritarni (da, često i anarhisti), zadrti, beskrupulozni, brutalni, najzad – u stvari, pre svega – nedovoljno inteligentni, lucidni, maštoviti. Plamen su održavali neki drugačije sazdani duhovi, s te iste strane, sigurno ne takvi. Na neke razloge za neuspeh tih struja kada su pokušavale da stvari promene odozgo, kao vlast, kao i na razloge zašto je to odozgo uvek klopka, osvrćemo se u nastavku. Sada ćemo prvo prošetati kroz tu zbrku pojmova, koji u nama i dalje, pored zbrke, bude i neke dobre odjeke, bez ikakvog utemeljenja ili podrške u današnjoj stvarnosti, ali opet, makar za neke, neodoljivo.

Pogledajmo to prvo ovako:

Vilijam Moris je sebe naizmenično nazivao socijalistom i komunistom, naspram nekih anarhista svog vremena, s kojima je jedno vreme delio i uredništvo socijalističkog časopisa Commonweal, uglavnom vrlo zadrtih anarhoindividualista. Ako je takav individualizam dobar stav – koji se stalno busa u grudi svojim odbijanjem „svakog autoriteta“, s pozicija apstraktno autonomne individue, skoro bez dalje elaboracije bilo čega (osim spekulacija o „egzemplarnom revolucionarom nasilju“ i nekih žalosnih pokušaja u tom pravcu) – kako ćemo postići zajedništvo? A opet, rezonovao je i ponašao se anarhistički: bio je izričito protiv „državnog socijalizma“, vlasti kao odnosa, itd.

Anarhista Landauer je sebe naizmenično nazivao socijalistom i anarhistom, kao i neki drugi anarhisti iz istog ili nešto ranijeg perioda (recimo Mučenici iz Čikaga, iz 1886, anarhisti, sebe su nazivali socijalistima).

...

Anarhistička internacionalna - Antiratni manifest

Tue, 20 Feb 2024 10:29:48 +0100

Autor: Anarhistička internacionalna
Naslov: Antiratni manifest
Datum: 1915
Izvor: https://theanarchistlibrary.org/library/various-authors-the-anarchist-international-and-war

Evropa je u plamenu, deseci milijuna muškaraca uvučeni su u jednu od najstrašnijih klaonica zabilježenih u povijesti. Stotine milijuna žena i djece u suzama, privredni, intelektualni i moralni aspekt života sedam velikih zajednica je zaustavljen, dok svakodnevno prijete daljnje vojne komplikace. Takva je, već pet mjeseci, beznadna, tužna i zla predstava koju je postavio civilizirani svijet.

Međutim, takva predstava je bila očekivana, pogotovo su takvo što očekivali anarhisti.

Nikad nije bilo sumnje, što današnji strašni događaji samo potvrđuju, da se rat uvijek razvija u postojećem društvenom uređenju i da je oružani sukob, ovaj trenutni ili bilo koji drugi, u kolonijama ili Evropi, prirodna posljedica i nužda, neizbježna sudbina režima koji počiva na ekonomskoj nejednakosti stanovništva, a koji se oslanja na nepremostiv sukob interesa i smješta svijet rada pod usku i bolnu upravu parazitske manjine u čijim rukama se nalazi sva politička i ekonomska moć. Rat je bio neizbježan. S koje god strane, morao se dogoditi. Nije se bez razloga pola prošlog stoljeća pripremalo ogromno naoružanje, a svaki dan smo gledali porast budžeta smrti. Stalna proizvodnja ratnog materijala, svaki um i volja upregnuti u stvaranje sve bolje organizacije vojne mašinerije, teško mogu predstavljati način da se radi na izgradnji mira.

Naivno je i neozbiljno, jednom kad su se uzroci i niz povoda toliko namnožili, pokušati odrediti razinu odgovornosti ove ili one vlade za rat. Nije moguće odrediti ni razliku između agresivnog ili obrambenog rata. U trenutnom sukobu, vlade u Berlinu i Beču opravdavaju same sebe nizom dokumenata autentičnih koliko su to i oni koje objavljuju vlade u Parizu, Londonu i Petrogradu. Sve to kako bi se jedna strana kroz neosporne i najrječitije dokumente prikazala dobrom, nevinim braniteljima prava i slobode, vitezom civilizacije.

Civilizacija? Tko je predstavlja u ovom trenutku? Da li je to njemačka država sa svojim razvijenim militarizmom, toliko snažnim da je uništila i svaku naznaku pobune? Ili ruska država, čije jedine metode uvjeravanja su bič, vješala i Sibir? Ili francuska država sa svojim Hiribijem, svojim krvavim osvajanjima Tonkina, Madagaskara, Maroka i prisilnom mobilizacijom crnačkog stanovništva? Francuska u čijim zatvorima već godinama borave drugovi čiji jedini zločin je bio to što su pisali i govorili protiv rata? Ili Engleska, koja iskorištava, dijeli, izgladnjuje i tlači narode svog ogromnog kolonijalnog carstva?

Ne. Nitko od uključenih u rat ne može nikako polagati pravo na civilizaciju, baš kao što nitko od njih ne može tvrditi da je riječ samo o legitimnoj samoobrani.

Činjenica je da korijen ratova, kao i rata koji trenutno natapa krvlju polja Evrope, baš poput onih koji su se odvijali u prošlosti, leži u isključivo u samom postojanju države, koja je politički okvir privilegija.

Država se rađa iz vojne moći, razvila se iz upotrebe vojne sile, iz čega logično proizlazi da se mora nastaviti oslanjati na vojnu moć kako bi opstala. Koji god oblik imala, država je samo organizirana opresija za što veću korist privilegirane manjine. Trenutni sukob pruža nevjerojatno dobar primjer toga: svi oblici države su uključeni u rat, Rusija predstavlja apsolutizam, Njemačka apsolutizam u kombinaciji s parlamentarizmom, Austrija predstavlja državu koja vlada jako različitim narodima, Engleska ustavnu demokraciju, Francuska demokratski republikanski sistem.

Nesreća ljudi koji su snažno zastupali mir je u tome da su vjerovali državi i njenim diplomatskim poslovima, demokraciji i političkim strankama (čak i onim opozicijskim, poput parlamentarnih socijalista), da će izbjeći rat. To povjerenje je namjerno iskorišteno i dalje se iskorištava kad te vlade, uz široku pomoć svoje štampe, uvjeravaju ljude kojima vladaju da je ovaj rat oslobodilački.

Ustrajni smo u protivljenju svakom ratu među narodima, a u neutralnim državama, poput Italije, gdje vlada opet pokušava ugurati još više ljudi u pakao rata, naši drugovi su se protivili, protive se i uvijek će se protiviti ratu, do zadnje trunke energije.

Bez obzira gdje se nalazili, anarhistička uloga u trenutnoj tragediji je nastaviti promovirati jedini rat za oslobođenje: rat koji se vodi u svim zemljama između potlačenih i njihovih tlačitelja, iskorištavanih protiv onih koji ih iskorištavaju. Naš zadatak je pozvati robove da ustanu protiv svojih gospodara.

Anarhistička propaganda i akcije moraju biti usmjerene, na svaki mogući način, na podrivanje i uništavanje država, šireći pobunjenički duh i djelujući poput babica u rađanju nezadovoljstva među ljudima i vojskama.

Svim vojnicima iz svih zemalja, uvjerenim da se bore za pravdu i slobodu, moramo objasniti da njihovo herojstvo i hrabrost služe samo tome da se nastavi mržnja, tiranija i bijeda.

Industrijskim radnicima moramo biti podsjetnik da su puške koje sad drže u svojim rukama oružje koje je inače upereno u njih tokom štrajkova i legitimnih pobuna, i kako će opet biti korišteno protiv njih da ih se pokori poslodavcima i iskorištavanju.

...

John Berger - Crvena tenda iz Bolonje

Fri, 16 Feb 2024 08:34:08 +0100

Autor: John Berger
Naslov: Crvena tenda iz Bolonje
Datum: 2007.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, februar 2024. https://anarhija-blok45.net
Izvor: John Berger, The Red Tenda of Bologna, Drawbridge Books, London, 2007, sa ilustracijama Paula Davisa; drugo izdanje, Penguin & Random House UK, Penguin Modern, 2018 (bez ilustracija).

John Berger (London, 1926. – Antony, Paris, 2017). Foto: Jean Mohr, 1999.

Na početku bi trebalo da kažem kako sam ga voleo, na koji način, do koje mere, koliko mi je bio nepojmljiv.

Edgar je bio najstariji brat mog oca, rođen osamdesetih godina devetnaestog veka, u vreme kada je kraljica Viktorija postala carica Indije. Kada je prvi put došao da živi s nama, imao sam oko deset godina, a on je bio u svojim srednjim pedesetim. Ipak, smatrao sam ga bezvremenim. Ne nepromenljivim i sigurno ne besmrtnim već bezvremenim, zato što nije bio usidren u bilo koji period, prošli ili budući. I tako sam, kao dete, mogao da ga volim kao nekog sebi ravnog. I tako sam ga i voleo.

Prema standardima po kojima su tada počinjali da me vaspitavaju, bio je neuspešan. Oskudevao je u novcu, bio je neoženjen, neugledan, očigledno bez ambicija. Vodio je vrlo skromnu agenciju za zapošljavanje u Južnom Krojdonu. Njegova najveća strast bila je pisanje (i dobijanje) pisama. Pisao je svojim dopisnim prijateljima, dalekim članovima porodice, strancima i ljudima koje je sreo samo jednom na svojim putovanjima. Na njegovoj natkasni uvek je stajala sveska s poštanskim markama. Ono što je znao ili mislio o svetu me je fasciniralo. A kao mladić voleo sam njegovu alternativnu viziju, njegovu razbarušenu i kraljevsku nepopustljivost.

On i ja smo se retko grlili ili dodirivali, a naš najprisniji kontakt odvijao se preko poklona. Tokom tri decenije naši pokloni sledili su isto prećutno, nepisano pravilo: svaki poklon morao je biti mali, neobičan i namenjen nekom posebnom apetitu za koji smo znali da ga onaj drugi ima.

Evo nasumičnog spiska nekih poklona koje smo razmenili.

Nož za otvaranje koverata.
Pakovanje bretonskih galeta.
Karta Islanda.
Par motociklističkih naočara.
Meko izdanje Spinozine Etike.
Tuce i po ostriga iz Vitstebla [Whitstable].
Dikensova biografija.
Kutija šibica puna egipatskog peska.
Flaša tekile, eau de vie [vode života] iz meksičke pustinje.

I (dok je umirao u bolnici) jedna kitnjasta, široka svilena kravata, koju sam mu vezao oko kragne prugaste flanelske pidžame i smejao se, da ne bih počeo da jaučem. I on je znao zašto se smejem.

Voleo sam ga i zbog njegove nepokolebljivosti. Uopšteno i u principu, verovao je da ono najbolje tek dolazi. Verovanje teško održivo u dvadesetom veku, osim zatvorenih očiju. I svuda je sa sobom nosio tri para naočara – svaki par s drugačijom dioptrijom. Sve je zagledao. Umro je 1972.

Da li je on bio najpopustljiviji čovek koga sam ikada upoznao ili najistrajniji i najnezavisniji? Možda je bio i jedno i drugo. Nikada nije bio tamo gde biste ga očekivali.

Upražnjavao je pelmanizam[1] i esperanto, i bio pacifista. Išao je okolo na čvrstom, gradskom biciklu, s korpom za prtljag pozadi, za koju je vezivao knjige koje je vraćao ili donosio kući iz Javne biblioteke u Istočnom Krojdonu. Imao je tri članske karte za tu biblioteku, tako da je u svakom trenutku mogao da uzme najmanje deset knjiga.

Pre nego što bi seo na bicikl, prikačio bi par biciklističkih štipaljki za pantalone i one bi mu zadigle nogavice tik iznad članaka. Tako je poprimao pomalo indijski izgled, iako mu je koža bila bleda i za jednog muškarca neobično mekana – podsećala je na ono što Francuzi zovu le pain au lait [mlečni hleb]. Nije imao vozačku dozvolu, iako je tokom dve godine, kada mu je bilo trideset, vozio ambulantna kola na Zapadnom frontu, za vreme Prvog svetskog rata.

Kad god sam stajao kraj njega – u figurativnom ili fizičkom smislu – osećao bih se sigurno. Vreme će pokazati, imao je običaj da kaže, i to je govorio tako da sam pretpostavljao kako će vreme pokazati ono što bismo obojica voleli da najzad vidimo.

Pored pisanja pisama, njegova druga strast bila su putovanja. U to vreme, mnogo ljudi je putovalo, ali turizam kao takav još nije postojao. Putnici, bogati ili skromni, planirali su svoja putovanja. On je bio skroman, ali istrajan putnik. Verovao je da putovanja proširuju duh. Jedna od mnogih biografija za koju se sećam da ju je čitao bila je ona Tomasa Kuka [Thomas Cook], osnivača prve turističke agencije. Druga je bila Berliozova, čija je muzika, prema mom stricu, bila muzika putovanja par excellence. Bien sûr [naravno]. Osmehivao se pomalo ponosno kada bi koristio francuske fraze i – nešto ređe – italijanske.

Posle rane večere u našoj trpezariji, odlazio je na sprat i čitao u svojoj maloj spavaćoj sobi, često do ranih jutarnjih sati. Soba je bila jedva duplo veća od kupea u spavaćim kolima. U njoj je imao radio i pisaću mašinu, na kojoj je s dva prsta kucao pisma i svoja razmišljanja. Kao dečak i mladić, skoro svake večeri išao sam da mu poželim laku noć i često sam imao utisak da nas je u sobi, sa samo jednom stolicom, najmanje troje (uvek sam sedeo na krevetu kad bismo pričali). Treća osoba bila je ili pisac knjige koju je čitao ili neki njegov omiljeni lik iz knjige. U toj skučenoj sobi naučio sam kako čitanje štampane reči može da prizove fizičko prisustvo.

Dobar deo onoga što je moj stric čitao odnosilo se na sledeće putovanje koje je planirao ili na ono s kojeg se upravo vratio. Godine su prolazile i on je putovao na Island, u Norvešku, Rusiju, Dansku, Indiju. (Možda preterujem. Možda su jedno ili dva od tih putovanja bila samo planirana, u poverljivim razgovorima koje smo vodili u njegovoj kancelariji u Južnom Krojdonu.) Ali sigurno je išao u Egipat, na Grenland i u Italiju.

...

Aleksa Golijanin - La vida es sueño

Sat, 03 Feb 2024 10:06:08 +0100

Autor: Aleksa Golijanin
Naslov: La vida es sueño
Podnaslov: Ж002/ 2024
Datum: 2024.
Napomene: Napisao i priredio: AG, januar-februar 2024, anarhija-blok45.net
Izvor: Svi izvori su navedeni uz tekstove.

„Moji mladi ljudi neće nikada raditi. Ljudi koji rade ne sanjaju, a mudrost se objavljuje u snovima.“ — Smohala, oko 1890 (narod Vanapam, današnja država Vašington)[1]

13,5 x 20 cm, 32 str. Na koricama: Slawomir Chrystow, „Kołysanka dla D (Uspavanka za D.)“, 2007.

Glavno povezano izdanje: Teodor V. Adorno, Snovi: Protokoli 1934–1969, anarhija/ blok 45, 2015 (kao buklet), 2022 (kao knjiga, edicija Gargojlo predstavlja), odnosno tekst „Kastor Dvopek i Glava koja govori: Adornov onirički dnevnik“ (AG).
https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-snovi

San naš nasušni

Stojim sa M. na Savskom nasipu, iznad keja, ovde u blokovima, u savršeno bistroj, zvezdanoj noći. Ona mi pokazuje rukom ka nebu i kaže: „Sazvežđe Četiri firme.“

Sve je i dalje tako mirno, spokojno. Lepo mi je s njom, iako samo stojimo jedno pored drugog, kao i u stvarnosti, na distanci. (U stvarnosti smo miroljubivi antipodi. Ona je zaista uvek u nekom „biznisu“.)

*

Ulazim u pekaru preko puta supermarketa i kažem: „Jednu kiflu s pogledom.“

*

Samo reči, savršeno razgovetne, u snu: „Kada telo stane, senka ide dalje.“

Ovo poslednje možda ima veze s nečim što sam čitao tih dana, ali ne znam s čim. (Možda s Pesoom?) Možda i nema, nego samo tako zvuči, kao neka „literatura“.

Nekoliko starih beleški, iz vremena kada nisam ni slutio da bi se jednog dana mogla pojaviti knjiga Adornovih snova. Njegovo zanimanje za snove nije nikakva novost; treba samo pogledati Minima moralia ili neke njegove eseje o književnosti. Ali ta knjiga je ipak bila iznenađenje. Ništa napabirčeno od nekog sa strane, nego izbor snova koji je napravio sam Adorno, s namerom da o tome napiše i jedan esej. Ali, nije stigao: poslednji zabeleženi san je onaj od 12. aprila 1969, a Adorno je umro 6. avgusta iste godine. Ipak, iako nedovršena, knjiga je pravi mali biser. Zanimljiva je iz mnogo razloga, o čemu sam napisao i poseban tekst za naše izdanje, ali njen možda najveći kvalitet je to što vas poziva da i sami obratite malo više pažnje na taj deo svog života – prilično veliki, ali s kojim su skoro sve veze pokidane.

Kao što kaže jedna talmudska izreka, svaki neprotumačen san je kao neotvoreno pismo. Ali ne nužno i doslovno „protumačen“, na neki usiljen, čisto cerebralan način. Nekada obavimo i to, u hodu, ponekad i malo rigoroznije, kao što se osvrćemo i na svako drugo iskustvo koje nas dovoljno zaokupi. Kako nismo formirani u kulturi u kojoj se bavljenje snovima podrazumeva, zato što je tako očigledno reč o vitalnom delu stvarnosti, onda pomaže makar samostalni laički trening – čitanje Frojda i drugih (Tumačenje snova, pre svega, gde vas samo čitanje, nezavisno od toga da li je dr Frojd baš u svemu u pravu, uvlači u „proces“, u intenzivnije snevanje, odnosno, u nešto lakše prisećanje onoga što ste sanjali). Uviđate veze, ako ne uvek i ceo lanac značenja, opet se suočavate s nečim, bilo to prijatno, neprijatno ili razdiruće. Misao prosto teče dalje („Kada telo stane…“). Naučite i da se ne plašite svojih misli, himera, poriva – svojih ponora. Ali stvar je u boljem dosluhu sa snom, sa samim sobom, sa stvarnošću kao celinom. Dosluh, to je ovde prava reč. To mora da radi stalno.

Ali kako, s toliko ometanja, distrakcija, prisila, zurenja u ekran? Pored svih spoljašnjih pritisaka, sami prezasićujemo sve ulazne pore, doslovno smo začepljeni.

Ne znam da li je za to potrebna neka stručna potvrda, ali iskustveno se redovno pokazuje sledeće: kada zbog ilustracije za neku knjigu ili buklet, do kasno noću, uporno prelistavam beskrajne arhive slika, pošto sam prethodno po folderima tražio neku za koju mislim da je imam i da bi bila savršena, ali koju nikako ne mogu da nađem, kada se sve, dakle, svede na besomučno izlaganje nasumičnom i nepreglednom vizuelnom sadržaju, to za ishod skoro uvek ima košmar. „Košmar“ inače ne mora uvek da bude nešto previše strašno; a čak i kada vas nešto malo namuči, ako dakle ostavimo po strani one najgore delirijume, posle toga se budite kao i posle nekog dobrog sna. To vas može uznemiriti, ali više u smislu da iziskuje napregnutiju pažnju, nego što vas dovodi u loše raspoloženje. Naprotiv, ne možete da se načudite nekim figurama iz sna ili vas one čak i nasmeju, neočekivano obodre svojom slobodom, u odnosu na ceo budni režim mišljenja i izražavanja, čak i kada vam san zapara neku staru, duboku ranu (sinoć me je nemilice provlačio kroz jedan davni ljubavni brodolom, ali to je, u nekim malim detaljima, bilo urnebesno). Ali sada ne mogu da nađem neku drugu reč za tu zbrku koja u ovom slučaju ne znači ništa, koja ti ništa ne govori, koja ti se ničim ne obraća. Začepio si sve pore, nešto drugo ne može da prostruji, potisnuo si suviše duboko nešto što te se i dalje tiče, ali ne može da dođe do reči, do izraza, do vazduha. Budiš se kao prebijen. Dok se to ne provetri, prođe još jedan dan, često ni u čemu.[2]

Radio si na nečemu „svom“, nešto „kreativno“, što si sam izabrao, bez spoljašnje prisile, ali opet si se prezasitio nečim sporednim ili potpuno nepovezanim, zatrpao sve ulaze (nisi samo tražio slike koje bi ti odgovarale, nego, klik po klik, odlutao još dalje, toliko daleko da si i zaboravio zašto još sediš za kompjuterom). Isto kao da si ceo dan proveo u najgorem radnom režimu i svemu što ide uz to. Ovo drugo je dugo bila i moja sudbina, kojoj sam se donekle oteo; samo donekle, tek toliko da bih sada mogao da pišem i ovako nešto. Većina nadničara ili nema nikakve šanse da se makar malo otme ili na to i ne pomišlja. Ishod? Gubitak svakog dodira sa samim sobom, sa sopstvenim iskustvom – koje bi valjda trebalo da bude nekakva avantura, potraga za sopstvenim oblikom, izrazom, putem, a ne samo rmbanje… Nastavljamo da plivamo, neki, spolja gledano, vrlo sigurno, ali samo uz pomoć klišea, opštih mesta, bespogovornog konformizma (ponašanje, izgled, fraze koje izgovaramo, „ukus“ ili „stavovi“ koje imamo, itd.). Ishod je naizgled beskrajno raznoliko mnoštvo ljudskih gestova i mnjenja, ali kulturološki poslušno i lojalno, koje sledi manje-više istu predstavu o životu. S takvima, s pozicija vlasti ili onih koji pretenduju na vlast, možete da radite šta hoćete. Ukalupljeni, klišeizirani umovi podložni su svakoj vrsti manipulacije, često vrlo nesuptilne – pri čemu, kao što upozorava Elil, mislim baš u Propagandi (ostajem dužan tu referencu), najpodložniji manipulaciji nisu „nepismeni“, nego upravo oni „pismeni“, što znači konvencionalno obrazovani, koji inače gutaju medijske sadržaje i koji, najviše baš zbog tog svog „obrazovanja“, umišljaju da su kvalifikovani da „misle svojom glavom“! Istina, to danas obuhvata praktično sve društvene slojeve, budući da skoro svako ima neko obrazovanje, mada stepen i vrsta zainteresovanosti za medijske sadržaje drastično variraju.

...

Jacques Ellul i Jan van Boeckel - Tehnička obmana

Wed, 24 Jan 2024 09:09:45 +0100

Autor: Jacques Ellul i Jan van Boeckel
Naslov: Tehnička obmana
Podnaslov: Portret Žaka Elila
Datum: 1992.
Napomene: Preveo i priredio Aleksa Golijanin, 2009 (2017, 2024), http://anarhija-blok45.net
Izvor: Jan van Boeckel, The Betrayal by Technology: A Portrait of Jacques Ellul, documentary, ReRun Produkties, 1992, 54 min.

Sve ovo što sam rekao, naravno,
ne zvuči mnogo efikasno.
Kada se suprotstavljamo nečemu što je suviše efikasno,
moramo nastojati da NE budemo još efikasniji.
Naime, pokazaće se da to nije najefikasniji način...
(Tehnička obmana, 1992)

Napomena

U ovom transkriptu, izraz „tehnologija“ iz engleskog prevoda svuda je zamenjen sa „tehnika“, kao što Elil i govori. Tehnologija (mašine, uređaji, „hardver“) samo je jedan aspekt tehnike, kao vrste pristupa ili orijentacije, u svim oblastima života u masovnom društvu (ekonomija, proizvodnja, uprava, nauka, obrazovanje, propaganda, vojska, itd.), koja kao isključivi kriterijum nameće efikasnost, u ostvarivanju apsolutizovanih materijalističkih ciljeva i održavanju odnosa moći, u principu nezavisno od svih etičkih preokupacija, vrednosti i obzira. To je distinkcija na kojoj je Elil jasno insistirao, ali koja se u engleskim prevodima njegovih tekstova redovno gubila ili navodila samo u posebnim napomenama (odatle i naslov The Technological Society za njegovu knjigu Tehnika, koji od početka pravi pometnju u engleskom izdanju). Ovde je to i u duhu izvornog, holandskog naslova filma („Het Verraad Van De Techniek“). Engleski titl inače verno prenosi Elilove reči, uz svega nekoliko propuštenih detalja, uglavnom zanemarljivih.

AG, 2017.

UVOD

ŽAK ELIL: Tehnika, s velikim T, je…

(U sobi nestaje struje.)

SNIMATELJI: Sačekajte malo, sad će doći!

ŽAK ELIL: Ah...

Žak Elil, u svojoj kući u Pesaku (Pessac), nadomak Bordoa, za vreme snimanja dokumentarca Tehnička obmana, 1990 (1992).

PRVI DEO

ŽAK ELIL (kao i sav ostali tekst): Jedan od mojih najboljih prijatelja je… bio je veoma stručan hirurg. U jednoj raspravi o tehnici i progresu, u kojoj je učestvovao, neko mu je rekao: „Vi, kao hirurg, sigurno znate sve o tehničkom napretku u hirurgiji?“

Kao i uvek, odgovorio je na duhovit način: „Naravno da sam svestan napretka u oblasti medicine. Ali samo se upitajte sledeće: danas izvodimo transplantacije srca, jetre, bubrega. Ali odakle ti bubrezi, srca i pluća u stvari dolaze? To moraju biti zdravi organi. Nenačeti nekim oboljenjem ili nečim sličnim. Povrh svega, moraju biti sveži. U stvari, postoji samo jedan izvor: saobraćajne nesreće. Znači, da bismo obavili više operacija, potrebno nam je više saobraćajnih nesreća. Ako saobraćaj učinimo bezbednijim, nećemo moći da obavljamo toliki broj tih čudesnih operacija.“

Naravno, svi su bili prilično zapanjeni i donekle šokirani. To je zaista bilo duhovito, ali je bilo i pravo pitanje.

PANO: „Tehnika s velikim T nije konkretna kao neka mašina ili elektricitet. Tehnički fenomen postoji nezavisno od mašine.“ — Žak Elil

ŽAK ELIL: Jedna od iluzija koje neki danas nameću ljudima jeste ona koja treba da ih navede da poveruju kako ih tehnika čini slobodnijim. Ako koristite dovoljno tehničkih pomagala bićete slobodniji. Slobodni da radite… šta? Slobodni da jedete fine stvari. To je tačno, ako imate novca, naravno. Slobodni da kupite kola da biste mogli putovati. Možete otići na drugi kraj sveta, na Tahiti. Eto: tehnika donosi slobodu. Možemo prikupiti znanja iz svih delova sveta. To je fantastično. Prema tome, svet slobode je otvoren za nas.

Da navedem samo jedan primer, u vezi s korišćenjem automobila: čim počnu praznici, tri miliona Parižana, potpuno slobodno, nezavisno jedni od drugih, odlučuje da kolima krene ka mediteranskoj obali. Tri miliona ljudi slobodno odlučuje da uradi istu stvar. I onda se pitam da li nam automobil zaista donosi toliku slobodu… Svi ti ljudi ni za trenutak ne pomišljaju da su zapravo određeni tehnikom, kao i životi koje vode; da zapravo čine masu, koherentnu celinu.

U društvu kao što je naše, za neku osobu je skoro nemoguće da bude odgovorna. Jedan prost primer: negde je izgrađena brana, ali je onda popustila. Ko je odgovoran? Na njoj su radili geolozi; oni su ispitali teren. Inženjeri su napravili projekat. Radnici su je izgradili. A političari su odlučili da će brana biti na tom mestu. Ko je odgovoran? Niko. Nikada niko nije odgovoran. Nigde. U celom našem tehničkom društvu rad je toliko fragmentiran, razbijen na sitne delove, da niko nije odgovoran. Ali zato nije ni slobodan. Svako ima svoj određeni zadatak. I to je sve što mora da uradi.

Pogledajte samo ovaj užasavajući primer. To je jedna od najstrašnijih stvari koje sam čuo u životu. Osobu zaduženu za koncentracioni logor Bergen-Belzen, pitali su, u procesu oko Aušvica… u Nirnberškom procesu, povodom Aušvica i Bergen-Belzena: „Zar ne mislite da je to užasno? Svi ti leševi?“ Odgovorio je: „Šta sam mogao da uradim? Kapacitet mojih krematorijuma bio je tako mali. Nisam mogao da obradim sva ta tela. To mi je pravilo velike probleme. Nisam imao kad da mislim na te ljude. Bio sam suviše zaokupljen tehničkim problemom mojih krematorijuma.“

To je klasičan primer potpuno neodgovorne osobe. Ona obavlja svoj tehnički zadatak i ne zanima je ništa osim toga.

DRUGI DEO

U takozvanim tradicionalnim društvima, kao što je, na primer, bilo i zapadno društvo srednjeg veka, tehnika je bila kontrolisana određenim pravilima. Na primer, religioznim. Tako je u nekim civilizacijama bilo zabranjeno obrađivati zemlju gvozdenim oruđem. Zemlja je bila smatrana majkom i niste je smeli povrediti nekim tvrdim oruđem. To je bilo pravilo. Iz sličnog razloga, Egipćani nisu koristili točak. Hiksi[1] su odavno znali za točak. Znali su i Egipćani. Ali nisu ga koristili jer je izgledao kao Zodijak. A smrtnicima nije bilo dopušteno da koriste Zodijak u materijalne svrhe.

...

Aleksa Golijanin - Na put se mora poći

Thu, 18 Jan 2024 12:31:20 +0100

Autor: Aleksa Golijanin
Naslov: Na put se mora poći
Podnaslov: Izbor iz žurnala anarhije/ blok 45: jesen 2023. – zima 2024.
Datum: 2024.
Napomene: Priredio AG, januar 2024, https://anarhija-blok45.net
Izvor: Žurnali anarhije/ blok 45, http://groups.google.com/group/blok45

„… Ipak, nešto je jasno. Svako ko prestane da se igra ’politike’, ko razveže svoja očekivanja od sfere moći, ko odoli tom strahovitom pritisku režimskog ili antirežimskog konformizma (u Beogradu ne možete opstati u najširem ’kulturnjačkom’ miljeu ako se prethodno ne legitimišete nekom antirežimskom doskočicom, s liberalnih, dakle malograđanskih pozicija, naravno; i dalje možete biti svinja, đubre, najgori oportunista i šićardžija, ali takvo legitimisanje vas razrešava svih grehova), svako ko odbaci oportunistički rezon i pređe na odlučno etički i urkomunistički stav – zajedništvo, kvalitet naših odnosa, a ne opsednutost ’materijalnim uslovima’, ne ekonomska ucena i vlast (sve suprotno marksističkim levičarima, koji ostaju u rupi opsesivnog materijalizma) – unosi u taj delirijum nešto istinski subjektivno, dakle ljudsko, čime i nehotično drži taj prolaz otvorenim za još nekog, ko se u ovom trenutku još koleba ili misli sve suprotno. Ne mora se biti Debor, ne mora se biti neki licencirani ’autor’, treba samo svakodnevno svedočiti taj etos. Prilika ima bezbroj. I to nas onda vodi dalje, budi drugačije raspoloženje, stvara nove situacije i konstelacije, otvara neki novi prostor. Nije da nemamo šta da radimo.“

— „O nekim društvenim ritualima ili Nikada ne glasaj“, 2023.

13,5 x 20 cm, 48 str.

Naši „Žurnali“

Ovo probno izdanje treba samo da dočara još jednu formu u kojoj se izražavamo: pored knjiga i bukleta, povremeno emitujemo i „Žurnale“. Praktično, to je email-lista ili „bilten“ (kako se to nekada i zvalo; na anglobalkanskom, „njuzleter“), na koju svako može da se prijavi ili da je, preko arhive, prati i ako nije član liste:

http://groups.google.com/group/blok45

Lista je jednosmerna, nije diskusiona, zato što bismo se tako još više udaljili od onoga što i dalje najkritičnije izostaje: od redovnije neposredne razmene.

Žurnali nemaju nikakvu satnicu, emituju se kad ima nešto novo, recimo, neko novo izdanje, ili kada najavljujemo neki događaj, bilo neko naše ukazivanje u stvarnosti ili nešto što rade drugi. Ta forma služi i kao radna površina za isprobavanje nekih ideja. Preko nje idu i izveštaji o tome kako stojimo s resursima – uvek u komotnom rasponu od tankih do nikakvih – što je onda, u nekim kritičnim trenucima, vodilo u akcije nabavke opreme neophodne za lakši rad, kao i u druge oblike podrške.

Sama forma je nastala u iznudici, u nedostatku drugih kanala, na primer, nekog štampanog glasila (opet, ne u uobičajenom žurnalističkom smislu, već kao platforme ili foruma za razvijanje ideja) i učestalije žive razmene – bez koje ni neki list ne bi imao mnogo smisla. Taj nedostatak kontinuiranog dijaloga i „dalje razrade“ treba zamisliti kao reči uvek ispisane najalarmantnije crveno i to je u ovom izboru žurnala glavna vezivna nit. Najveći i najuporniji paradoks celog ovog iskustva je u sledećem: interesovanje se nastavlja, glas se stalno širi, naša izdanja se uvek iznova otkrivaju (i zato je važno da sve bude dostupno i slobodno), očigledno je da najrazličitiji ljudi u tome nalaze nešto za njih važno i uzbudljivo, komplimenata i dobrih utisaka za tri života, itd., ali drevni običaj peripatetičkog dijaloga (dođe tako čoveku, da zvizne neki takav izraz) – u hodu, u Velikoj potrazi za izlazom iz ove naše kulturne klopke – kao da nikada nije ni postojao. Meni je to neverovatno. I potpuno neprihvatljivo, naravno.

Sami tekstovi nisu ni eseji, ni članci, niti neka druga uobičajena književna ili žurnalistika forma, već prosto javljanje, koje se, često i neplanirano – mada nikad slučajno – razvija u komentare i razmišljanja o stvarima koje nas najviše zaokupljaju. U osnovi, kad se sve to prati iole duže, ili kad se ovako osvrnem, vidi se da ne pokušavamo toliko da dođemo do nekih „odgovora“ – mada verujem da ima i toga, dovoljno dobrih, za pomak s mrtve tačke – koliko da se uopšte vidi koja su prava pitanja.

Kao primer, mogli su se navesti i neki drugi žurnali, ali ovde prenosim nekoliko poslednjih (od kraja 2023. do samog početka 2024), koji se dotiču nekih upornih neuralgičnih pitanja, u kombinaciji s najavama nekih događaja ili naših novih izdanja, čiji sadržaj potpuno nadilazi ovu sve strašniju i skučeniju stvarnost, što i jeste manevar kojem najupornije težimo. Ipak, ponekad se morate osvrnuti i na taj glib u kojem se batrgamo, reklo bi se, sve beznadežnije. Kako nemamo nameru da u tom sportu provedemo svoje dane na ovoj planeti, uzvraćamo novim uvidima i predlozima, idemo dalje, daleko izvan i iznad svega toga, kako znamo i umemo.

U ovom obliku, žurnali su donekle prilagođeni, ispravljeni u nekim stinijim greškama i, tu i tamo, prošireni s još nekim objašnjenima ili zapažanjima.

Na kraju, jedna od najvažnijih stalnih poruka s naše stranice: DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA.

AG, januar, 2024.

MEKANI BRODOVI: dokumentarni film o Kugla glumištu (2022)

Ponedeljak, 30. oktobar 2023, 9:49

U ovom žurnalu:

1. MEKANI BRODOVI ponovo u Beogradu
2. Vredelo je biti Kugla
3. Odjavna špica

MEKANI BRODOVI su jedna od prvih velikih Kuglinih predstava, još iz 1977. U Beogradu je prvi put izvedena 1978, na 12. Bitefu. Sada nam stižu kao dokumentarac o Kugla glumištu, od početka do danas.

...

Jean Hans Arp - Dadaland

Mon, 01 Jan 2024 10:12:45 +0100

Autor: Jean Hans Arp
Naslov: Dadaland
Podnaslov: Poezija, osvrti, razgovori, 1912–1966.
Datum: 2013, 2023.
Napomene: Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2013, 2023,
uz veliku pomoć Nenada iz Erevona, Milovana Novakovića, Milana M. (Berlin), Slavice M. i sestre Bobe (nemački).
https://anarhija-blok45.net/
Izvor: Svi izvori su navedeni uz tekstove.

Arp, Weggis (Švajcarska), 1910.

Iz teksta

„... ja pumpam prirodu. ti pumpaš umetnost.“ (1931)

„ići brže, zakoračiti dalje, skočiti više, udariti jače, to je ono za šta je čovek spreman da plati najveću cenu. male folklorne pesme vremena i prostora izbrisane su cerebralnim sunđerom. da li je ikada bilo veće svinje od čoveka koji je smislio izreku vreme je novac.“ (1932)

„Neki od nas su živeli u sivim ćelijama, a naše parče zemaljske radosti bilo je sićušno. Ali zato su nas posećivali anđeli. Anđeli nisu ekonomisti. Oni veličanstveno rasipaju svoju svetlost.“ (1949)

„Hteo sam da pronađem drugi poredak, drugu vrednost za čoveka unutar prirode. On više nije mera svih stvari, on ne može više da sve svodi na svoju meru; naprotiv, i čovek i sve druge stvari treba da budu kao priroda, bez mere. Hteo sam da stvorim nove pojave, da iz čoveka izvučem nove oblike.“ (1948)

„Slučaj mi je otvorio vrata percepcije, neposrednog duhovnog uvida. Intuicija me je navela da duboko poštujem slučaj kao najviši i najdublji od svih zakona, kao zakon koji izvire iz samih temelja... Cepajući komad hartije ili neki crtež, otvaramo put koji vodi ka samoj suštini života i smrti... ’Zakon slučaja’, koji sažima sve ostale zakone i prevazilazi našu moć poimanja (kao prvobitni izvor iz kojeg potiče sav život) može se iskusiti samo potpunim prepuštanjem nesvesnom. Smatrao sam da će svako ko sledi taj zakon stvoriti čist život.“ (1951; 1955; 1948)

„dada je protiv smisla. to ne znači da je za besmislice. dada je bez smisla, kao što su to i priroda i život. dada je za prirodu, a protiv umetnosti. dada je direktna kao priroda i želi da svakoj stvari dodeli njeno suštinsko mesto. dada je moralna kao i priroda. dada je za beskonačni smisao i ograničena sredstva.“ (1927; 1932)

„Dada je revolt nevernika protiv neverovanja.“ (Dada sinod, 1957)

„Dada se gnušala rezignacije. Govoriti samo o onoj haotičnoj nerealnosti dade i ne prodreti do njene transcendentne realnosti, znači ograničiti se na bezvredni komadić dade. Dada nije bila farsa.“ (1949)

Schnurrhut

„ŠNAJDER: Šta je, po vama, uloga umetnosti?

ARP: Da ojača ono suštinsko, duhovni život. Da se bori protiv racionalizacije i mehanizacije – protiv dehumanizacije čoveka.(...)

ŠNAJDER: Da li je na vas uticao nadrealizam?

ARP: Da. Mnogo sam se oslanjao na san, na poetsko tumačenje stvari. Kod nadrealizma me je privlačila ta poetska strana. Elijar mi je bio najdraži.

ŠNAJDER: A Breton?

ARP: Zanimala me je njegova poezija, a ne njegovi teoretski tekstovi. Nađa (1928), L’Air de l’eau (1934).

ŠNAJDER: Da li ste posle raskinuli s nadrealistima?

ARP: Nisam nikada raskinuo ni sa kim.“ (1958)

Schnurruhr

ARP

ŽAN ARP (Jean ili Hans Arp, 1886–1966), član originalne dadaističke grupe, osnovane u Cirihu 1916, i njen najveći inovator. U doslovno svemu što je radio – poeziji, slikarstvu, kolažima i naročito vajarstvu – ostavio je tako snažan trag, da ga srećemo kao polaznu tačku u celom nizu kasnijih avangardnih pokušaja, od nadrealističke poezije i slikarstva do apstraktnog ekspresionizma, Kejdžove muzike i Living Teatra. Uticao je i nas neumetnike, u smislu, na one koji se ne odriču svoje misli i izraza, ali ne hrle ni u jednu specijalizaciju – to je ugao iz kojeg ovde jedino i možemo (ili marimo) da ga predstavimo. Taj uticaj se nije prenosio samo pojavnošću onoga što je radio, osim možda u vajarstvu, gde bi se moglo reći da sve što je kasnije u XX veku bilo oblo, nežno, razigrano, spokojno i tajanstveno – svakakvo, samo ne i ćoškasto – potiče od Arpa. Presudna su bila načela koja je sledio i uporno afirmisao. Sa Arpom, slučaj i nesvesno prestaju da budu ispad, smetnja ili samoposluga fantastičnih slika: to su sada naše oči, naše mačje antene, naši najpouzdaniji vodiči. Na to ćemo se još vratiti.

Arp, „Svestan njene lepote“, 1947.

„Arp je Tojber i Tojber je Arp“, kaže ovde na jednom mestu Hilzenbek. Najveći deo svojih ideja i postupaka Arp je razvio u saradnji sa Sofi Tojber-Arp (Sophie Taeuber-Arp, 1889–1943), umetnicom koja će svojim radovima u „geometrijskoj apstrakciji“[1], tapiseriji, kostimu i drugim medijima, stvoriti sopstveno mesto među najvažnjim predstavnicima avangarde iz prve polovine XX veka. „Apstrakcija“, naročito geometrijska, obično se doživljava kao nešto „hladno“; Sofi je postigla da kod nje sve uvek bude toplo, vedro i živo, samo što je u svakom od tih atributa bilo i tako onostrano. To vas odmah uvlači u sebe, ne znate tačno gde, ne umete to ni da izrazite, ali šta god to bilo, odatle vam se više ne vraća. To je nemoguće dočarati, ali treba samo pogledati; jedinstvena pojava u svetu nefiguracije (mada je Sofi znala i za slobodne izlete u svet figuracije; tu nije bilo sputavanja). Iako ovde nema njenih tekstova, podrazumeva se da je ova zbirka svedočanstvo i o njoj.

Sophie Taeuber-Arp, „Dada-Kopf (Dada glava)“, Zürich, novembar 1920. Foto: Nic Aluf.

Arp je za sobom ostavio i veliko književno delo. Ovaj izbor samo donekle dočarava njegovu razuđenost: poezija, automatski tekstovi – i stalni upadi „automatizma“ (u nedostatku boljeg izraza) čak i u ona „normalna“ izlaganja – osvrti na istoriju dade i razvoj ličnog pristupa, priče (ovde istina zanemarene), refleksije o stanju sveta i umetnosti, sećanja na Sofi.[2]

...