CocoRosie su dve lude sestre iz Amerike koje su se ponovo srele u Francuskoj i pre 7 godina snimile prvi album, u stanu u kojem su živele. Lemonade je singl sa njihovog ovogodišnjeg, četvrtog albuma, koji se, kao i obično, kreće u širokom rasponu od eksperimenata sa svim vrstama muzike (od čarlstona do hip-hopa) do pomerenih art-folk-pop pesama, ali sve vreme sa prizvukom neke ozbiljne mentalne bolesti, posebno oličenog u čarobnoj psihotičnosti vokala.
Ako pođemo od toga da se klanjam iskonskoj jednostavnosti, recimo, jednih Ramones-a i da me u životu, baš kao i u muzici, odbija insistiranje na neobičnosti po svaku cenu, ovaj opis Cocorosie deluje kao nešto što bi ljudi poput mene zaobilazili. Ipak, ko ne rizikuje, taj biva uskraćen za dragocena iskustva. A barem pola opusta ovog benda to jeste jer je kao da ne pripada ovom svetu.
Bajkovita pesma koju prilažemo možda će jasnije opisati kako je u ovoj muzici moguće uživati bez rezerve i nahraniti sve nervne završetke.

Teško da ijedan bend nastao posle 2000. godine više može da se nazove 'velikim', u najsuštinskijem smislu te reči. I u muzici, kao i u filmovima, književnosti, hrani i međuljudskim odnosima, sve je prisutniji taj prizvuk fastfud prolaznosti, sve kao da je stvar trenutka, nešto kao uan najt stend - nekom je možda dobro, ali zapravo ne znači ništa. Možda jedini 'mlađi' bend za koji bih danas mogla da kažem veliki je upravo Interpol. Niko nije toliko svečan, dramatičan, moćan. Lights je najavni singl za njihov 4. album i moram da priznam, veoma čudan, nesingličan izbor. A spot...Pa, kao što neki ljudi misle da je Paulo Koeljo strava pisac, tako će biti tih koji će ovaj spot doživeti kao slojevitu umetnost. Za mene je ovo nepotrebno pretenciozno i kvaziprovokativno umetničarenje. A i ne znam koja je to fora da u spotu nema Pola Benksa (pevača). Ova pesma svakako nije njihov vrhunac, želim da verujem da na albumu imaju bolje i nadam se da činjenica da su postali slavniji nego sto mi se to sviđa (kao da mene neko pita) nece uticati na predivni, duboki, intimni mrak njihove dosadašnje muzike.

Best Coast je losanđeleski trio koji zvuči kao da low-fi garažni bend obradjuje pop klasike. Nešto kao distorzirani Beach Boys na drugoj vrsti droga od uobičajenih. Ovo je singl sa njihovog prvog albuma "Crazy for You" koji je naložena muzička štampa poprilično ishajpovala, a premeden sajko-luking kosooki iz benda je inače bio bejbisiter simpaticnoj pevacici Betani. Ja mislim da bi svako želeo ovakvog bejbisitera. Za sad ne vidim neku istorijsku vrednost ovog benda, ali taj antikul fazon, spontanost i zarazna melodija čine ovu pesmu savršenim saundtrak za leto. Naizgled ne baš dubokoumni tekst se savršeno uklapa u celu sliku, pošto zaljubljenost i pamet ionako ne idu zajedno. Kad ste zaljubljeni, zabole vas za sve drugo, pa sve i da je predmet vase ljubavi stivenkingovski spuki klovn.

Verovatno će se negde oko Nove godine ispostaviti da je Total Life Forever, drugi album oksfordske petorke Foals, jedan od boljih albuma iz 2010. Iako me je njihov polugik-poluhipster izgled podosta odbijao i tako bojio njihovu muziku, sad sam im sve oprostila. Ovo je jedan od najlepših spotova ove godine, poslednje decenije, ikad, a Yannis Philippakis po prvi put izgleda kao super frajer. I još pusti suzu. Seksi.

Ne o isfrustriranim ženama. Mada ima i toga.

Radnja je smeštena u naizgled šarmantno mesto Visterija Lejn (igra reči je funkcionalna), a vizuelni identitet serije podseća na mešavinu visokoestetizovane treš sapunice, reklame, i nečije dobro promišljene ideje.

Pratimo živote četiri najbolje prijateljice (i komšinice) koje su u kasnim tridesetim godinama, počevši od događaja koji je uzdrmao celo mesto - samoubistva pete drugarice iz njihove ekipe (inače naratorke glasa koji deluje kao sedativ). Razlozi za ovu tragediju su nepoznati i upravo je ta misterija inicijalna kapisla psihodeličnog i dosta napetog zapleta. Poštujući zlatna pravila dramaturgije četrdesetominutnih serija, autori serije su u osnovni zaplet vešto upleli brojne podzaplete koji doprinose dinamici, zabavnosti, ali posebno boljem upoznavanju sa likovima. Kroz epizode postajemo bliskiji sa manama i vrlinama ove četiri sasvim različite žene, sagledavajući njihove međusobne i porodične odnose, kao i njihov unutrašnji svet. Kao konačni proizvod dobijamo bogatu sliku – sliku na oko savršene američke porodice pune tajni, niskih strasti, socipatologije, mraka, zapravo, ironičnu sliku naličja društva,...ali istovremeno i sliku punu toplih boja, dirljivih prijateljstava, velikih ljubavi.

Glavne junakinje su neodoljive u svojim pojedinačnim frustracijama koje su ishiperbolisane, karikirane do koske, i gledaoca dovode do suza, nekad od smeha, nekad od razneženosti. Ipak, uprkos nemilosrdnom podsmevanju taštini, samoljublju, pohlepi, sujeti, gluposti, osuđivanje je izostalo, već je svako prepušten sam sebi da se bori sa tim, da postane bolji čovek ili ne. Jasno je da je teška identifikacija sa glavnim junacima, ali gledati glumce koji su tako dobro shvatili svoj zadatak je zaista uživanje. Pored duhovitih i inteligentnih dijaloga, fascinira hiljadu malih detalja s pažnjom urađenih, od primećivanja i veličanja nekih naizgled nevažnih pojava do kostima (naročito boja!) koji za sekund kažu više cele scene.

Ako za deset ili dvadeset godina pokušamo da se setimo ove serije, vrlo je verovatno da ćemo shvatiti da ju je vreme pojelo. Ipak, kada serija ima nabrojane kvalitete, ne smeta ni štancovanje radnje, banalni zapleti, očekivano zadovoljenje ni manipulacija gledaocem. DHW je surova i jako humana, ali suštinski, sve što autori žele jeste da vas zabave. Ako imate zdravu distancu i cenite lucidnu, duhovitu zabavu, onda napravite mesta u životu za ovu seriju.

Volim kad je muzika ozbiljna i kad svi pate, ali Pavement je jedan od retkih bendova čija me duhovitost i vedrina zabavljaju. Valjda jer prave opasno dobru muziku, obožavajući da zvuče raštimovano.

Svako ko je ikad otišao na veče indie muzike u neki klub, teško da je ovaj američki bend mogao da ga zaobiđe (možda samo nije znao da je to to). Iako su harali indie srcima devedesetih, posle 5 albuma objavili razlaz i dugo ih nije bilo, čini se da nikad nisu bili zaboravljeni. Ova retrospektiva-kompilacija me je spasila, pošto sam do sada morala sama da pravim izbor pesama za prijatelje koji bi da se upute u opus ovog benda. Kolekcija broji 23 pesme za je čije remasterovanje bio zadužen tip koji je producirao OK Computer Radiohead-a, ako to ikome nešto znači, a recimo da bi trebalo.

Ne znati za Pavement je šteta. Stiven Malkmus, lider benda, koji je u međuvremenu imao svoje solo albume gde je njegovo zezanje dobilo razmere lakrdije, jedan je super i presladak tip, posebno zbog te ležernosti koja se oseća kako i u tekstovima, tako i u pevanju. Neretko su ekstatični kritičari išli dotle da Pavement proglašavaju najvećim indie rok bendom na svetu, što svakako ne može da bude sve dok postoje, recimo, Pixies, ali ovo sam pomenula čisto da bolje ilustruje mesto koje su zauzeli ovi momci. Iz malog, namerno raštimovanog (bukvalno) low-fi indie koledž benda (kada su mi bili i najbolji) odraslog na Dinosaur Jr. ili Sonic Youth, tokom godina je izrastao veoma uticajan, zeznut sastav koji je ove godine odjednom vaskrsnuo i najavio svetsku turneju i uspeo da rasproda većinu koncerata u rekordnom roku. Dakle, Pavement su lektira, ali ne i opšte mesto.

Moji dugogodišnji favoriti su legendarne pesme Summer Babe, Here, In the Mouth A Desert, kao i predstavnici svake relevantne indie večeri, pitoma i svedena Shady Lane ili raspala Range Life (obratite pažnju na stih u kojem pominju Smashing Pumpkins), koje čine da se osećam odlično, ali to nije tema. Tema je da vi nađete svoje favorite.

Skoro da bez ikakve griže savesti mogu da kažem da je My So-Called Life najbolja tinejdž serija za koju znam. To što joj je ABC otkazao gostoprimstvo posle 19 epizoda, izazivajući burno negodovanje potresenih fanova, samo govori da je kvalitet proizvoda najčešće obrnuto proporcionalan gledanosti. Ako uzmete u obzir da je serija snimana negde u postgrandž eri (njeno emitovanje je krenulo 1994. godine, samo par meseci posle smrti Kurta Kobejna), da glavni junaci nose ogromne karirane košulje i da slušaju poprilično kvalitetnu muziku, otprilike možete da shvatite koja je njena ciljna grupa. 'Inteligentni' i samosvesni tinejdžeri prvenstveno, oni koje su serije poput 'Beverli Hilsa' vređale, konačno su našli svoje ogledalo i ne čudi da serija danas ima kultni status i brojne mlade fanove.

Anđela Čejs (predivna Claire Danes) je petnaestogodišnjakinja koja živi u relativno funkcionalnoj porodici (sa naglaskom na 'relativno'), i bori se sa odrastanjem. Najbolji prijatelji su joj besprizorna ali zabavna vršnjakinja Rajen, koja lagano razvija sklonost ka psihoaktivnim supstancama, i Riki, hipersenziblni gej. Logično, počinje da izbegava društvo svoje stare ankul drugarice Šeron, dosadne čirlidersice, iako među njima i dalje postoji ta osnovnoškolska naklonost. Anđela je ludo zaljubljena u Džordana Katalana (Jared Leto), najboljeg frajera u školi. On je neodoljiv, ima bend, puši pljuge, ne voli školu, ćutljiv, ali neobrazovan i poprilično ograničen. Mada, ako ste lepi, u ovom svetu to nije tako bitno, naravno. I sasvim je nedodirljiv. U Anđelu je, pak, smrtno i celog života zaljubljen njen komšija i drug iz razreda Brajan, prepametni džemperaš i hardkor štreber koji samo vozi bajs ispred gajbe (a još više ispred njene), ali - kojem ništa nije teško da učini za nju, što ona svakako zna da iskoristi... To je negde i glavni zaplet, ali pratiti njen rasplet, to su muke u kojima uživate, budući da scenaristi pribegavaju zaobilaženja predvidljivih rešenja, ali istovremeno pazeći da se ne udalje od onog što bi nekako bilo realno.

Ono što ovu seriju razlikuje od većine lobotomiranih tinejdž serija, dakle, nisu teme nego je tretman istih, sumorna i tiha duhovitost (počevši od naziva serije), iznijansiranost odnosa između likova, kao i briljantni dijalozi, a posebno Anđelina razmišljanja koja čujemo iz off-a.

Kler Dejns u ulozi neprilagođene crvenokose sa divnim osmehom ubedljiva je kao da ne glumi (šteta što je njen talenat ostao neiskorišćen u kasnijim ulogama). Kad joj zadrhti brada pre nego što zaplače, gutate knedle. Najveći kvalitet serije su upravo te bolno realne scene i njihova dirljiva poetika. Neponovljivo i uvek aktuelno.