Beograd, 21. septembar 2026. godine – Direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović izjavio je u Jutarnjem programu RTS-a da je masovni ulazak desetina hiljada ljudi u špansku enklavu Seutu krajem jula razotkrio ozbiljne slabosti evropskog sistema upravljanja migracijama i da „takav priliv ne može biti spontan“.
Prema njegovim rečima, nakon prvog ulaska masovnog broja ljudi, u Seuti je ostalo 10.000 do 12.000 ljudi, dok su španske vlasti obezbedile 8.300 smeštajnih mesta. Oko 2000 do 4000 migranata i dalje borave na ulicama i plažama, uprkos uklanjanju improvizovanih kampova. „Džaba sila, ako vi ne možete nigde da ih smestite“, rekao je Đurović, ukazujući na logističke limite španske administracije.

Đurović je ocenio da je situacija u Seuti prvi test novog Pakta o azilu i migraciji, usvojenog 12. juna, ali da se njegova primena odvija sporo i neujednačeno. Španija je u roku od sedam dana morala da sprovede trijažu svih pristiglih, što je, kako kaže, bilo „gotovo nemoguće“. U proces je ušlo nešto više od 2.000 ljudi, dok se najveći broj sam vratio u Maroko.
Trijaža, koja obuhvata identifikaciju, registraciju, uzimanje otisaka prstiju i procenu ranjivosti, može da traje i do 12 nedelja, a Seuta, kao mala teritorija, nema kapacitete da postupak sprovede u predviđenim rokovima. Španija je 28. avgusta tražila od Evropske unije operativnu podršku da bi ubrzala postupak trijaže. Đurović je posebno istakao da je oko 2.000 maloletnika zaštićeno, da im je postavljen staratelj i da ne smeju biti u detenciji niti deportovani dok se ne utvrde sve okolnosti.

Direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila je naglasio da dolazak „60.000 do 80.000 ljudi u jednom danu iznenadno na jednom teritoriju“ ukazuje na organizovanu aktivnost. „To nije nešto što je sigurno spontano“, rekao je, dodajući da incident može biti „test fleksibilnosti i sposobnosti EU da odgovori na ovakve izazove“.
On je naveo da Španija raspolaže značajnim kapacitetima u kontinentalnom delu zemlje, ali zbog ograničenosti prostora u Seuti nije mogla brzo da ih prebaci na teritoriju enklave. Zatražila je i finansijsku pomoć EU, koju je dobila tek 9. septembra, gotovo mesec dana nakon incidenta. Suštinski, Španija ne želi da dodatno naruši već krhke odnose unutar Evropske unije. Iako je mogla da deo ljudi izmesti u kontinentalnu Španiju i tamo ubrza procesuiranje, izgleda da to nije učinjeno kako bi se izbegle nove kritike, tenzije i eventualno slabljenje evropske solidarnosti po ovom pitanju.

Đurović je upozorio da se na društvenim mrežama u Maroku ponovo šire pozivi za novi masovni prelazak u Seuti 23. septembra, što smatra „zabrinjavajućim momentom“. Odnosi između Španije i Maroka, kao i šire saradnje EU sa zemljama Severne Afrike, ocenjuje kao kompleksne.

Govoreći o rastu ekstremno desnih stranaka u Evropi, posebno u Nemačkoj, Đurović je rekao da je „neuspela integracija glavni okidač“ za promenu stavova građana. Podsetio je da je Nemačka od 2015. primila više od 1,5 miliona izbeglica, a zatim i najmanje 2 miliona Ukrajinaca. Istakao je da Nemačka tehnički nije mogla da primi u kratkom vremenskom periodu toliko ljudi i da ih istovremeno uspešno integriše.

“Potpuno je objektivno da nema Evrope bez migracije, kao što nema ni Srbije. To je realnost. Bez intenzivne migracije, naša zemlja do 2050. godine ne bi mogla da funkcioniše: od privrede, preko penzionog sistema, do ukupnog društvenog razvoja. Dolazak ljudi, dakle, nije nešto od čega treba bežati; izazov je u integraciji, uključivanju i stvaranju uslova da ti ljudi postanu deo društva.
Međutim, kada postoje kulturološke, religijske i druge prepreke, kao i antagonizovano stanovništvo koje u svom okruženju vidi da stvari ne funkcionišu, javlja se strah. Građani misle: ako dolaze stranci, oni neće biti kao mi, neće usvojiti naše vrednosti, pa se moramo braniti. Ako se pojavi politička elita koja taj strah iskoristi i poruči da će „rešiti stvar“ tako što niko više neće dolaziti, ljudi bez iskustva u ovoj oblasti mogu poverovati da je to rešenje. Ali to je zabluda. Zaustavljanje migracije značilo bi gašenje sopstvenih društava.
Mnoge zemlje nisu dovoljno jasne u komunikaciji prema javnosti. Treba im radna snaga, a istovremeno zagovaraju ograde. Građanima nisu objašnjeni ni benefiti ni rizici, niti šta se može prihvatiti, a šta ne. Zato se koriste jednostavne poruke, jer je ljudima lakše da stvari posmatraju pojednostavljeno. Ali ono što je zaista potrebno jeste migracija i uspešna integracija, uz obezbeđivanje adekvatne bezbednosti i uključivanje ljudi u društvo“ zaključuje Đurović.

Celu emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=G-eYuOrdkEk&t=901s

The post Kako migracione i krize u integraciji menjaju odgovor Evrope i njenih političara first appeared on AzilSrbija.

The post Kako migracione i krize u integraciji menjaju odgovor Evrope i njenih političara appeared first on AzilSrbija.

Radoš Đurović, Direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, je u izjavama mnogim medijima povodom humanitarne krize i incidenta u španskoj enklavi Seuti (30. jul 2026.), izneo mišljenje da je teško moguće da je masovni priliv ljudi u Seutu bio spontan, te da je samo pitanje ko je organizator ove krize i iz kog interesa, kao i da je pitanje kada se ovakav incident može ponoviti u skorije vreme. On je izneo mišljenje da je očaj i težak položaj ljudi, koji su bili izmanipulisani i pokušali da se iz Maroka domognu španske enklave Seute, učinio da ovaj incident dobije ozbiljne i tragične srazmere, te dovede do smrti više od 70 ljudi.

Đurović je rekao da su uznemirijući snimci migranata koji su iz Maroka preplavili Seutu, a da je presuda španskog Vrhovnog suda (u sporu o tome kako ljudi mogu da traže azil u eksklavama Seuta i Melilja) poslužila samo kao povod, ali ne i kao glavni pokretač masovnog i iznenadnog priliva više od 60.000 ljudi. Dok glavni inspirator ovog događaja ostaje nepoznat do danas, mnogi govore o krijumčarima, ali da li bi krijumčari organizovali ovakve poduhvate ako ne mogu na njima da zarade, jer su se ljudi na kraju sami domogli Seute plivanjem i ušli u nju? Drugi govore o društvenim mrežama, ali da li one mogu da okupe i prevezu ogroman broj ljudi u manje od 24h iz unutrašnjosti Maroka do Seute koja se nalazi na samom roku Afrike prema Gilbrataru?

„Ove stvari se ne dešavaju preko noći. Ne možete, posle presude jednog španskog suda, da kroz socijalne mreže mobilšete ovoliki broj ljudi da prođu sve barijere, marokansku policiju i da u 24 časa dođe 60.000 ljudi ispred ograđene i utvrđene teritorije zemlje članice EU. Poređenja radi, u piku izbegličke krize 2015. godine, u našu zemlju je ulazilo do 10.000 ljudi dnevno, a mi smo to unapred znali i očekivali od zemalja koje su bile pre nas na migrantskoj ruti ”.

Đurović se osvrnuo i na istoriju ovakvih incidentata u vezi španskih afričkih teritorija Seute i Melilje i rekao da se slična kriza u Seuti dogodila 2021. godine kada su marokanske vlasti propustile 10.000 ljudi preko granice ka Seuti čime tada poslata politička poruka Španiji.
„Španija je tada primila i pružila medicinsku pomoć jednom od političkih lidera u Zapadnoj Sahari, regionu koji Maroko prisvaja, a koji mu se odupire. Španija je prihvatajući tog lidera, indirektno poslala poruku podrške otporu u Zapadnoj Sahari, te je kriza bila svojevrsna poruka da, ukoliko se neko zameri Maroku, može da očekuje ovakve scenarije”, rekao je Đurović.
Prema njegovim rečima, marokanske vlasti su nečinjenjem dopustile da se dogodi aktuelni incident u Seuti, navodeći da Maroko ima redovne policijske snage oko Seute, ali da one nisu bile prisutne tokom najnovijeg incidenta.

Đurović je ukazao i da se migrantska kriza može posmatrati i kroz percepciju novih dešavanja u oblasti energetike u tom delu Afrike, te da je indikativno da se ovakav incident desi u nešto više od mesec dana nakon što je Španija intenzivirala saradnju sa Alžirom, glavnim rivalom Maroka, u pogledu gasnog aranžmana i 20. juna 2026. godine zaključila gasni sporazum sa Alžirom.

Komentarišući to što su članice EU izrazile solidarnost sa Španijom na hitnom onlajn sastanku ministara unutrašnjih poslova EU, Đurović je rekao da su reakcije pre tog sastanka bile suprotne konceptu solidarnosti i dodao da mnoge zemlje koriste ovu situaciju u političke svrhe poput Italije koja je, kako kaže, zatvorila granice sa Španijom iz populističkih razloga.
„Italija i Španija se ne graniče teritorijalno, a Italija jedino može da kontroliše letove ili brodove koji dolaze iz Španije. Niko ko uđe u Seutu ne može da dođe do Španije ni do evropskog tla bez granične kontrole, jer Seuta nije u Šengenu. Ta mera je neefikasna, ali je poslužila italijanskoj premijerki za političke poene”, rekao je Đurović.
Dodao je da većina zemalja posmatra šta se dešava i kritikuje Španiju, ali da ništa ne preduzima da se kriza razreši upozorivši da je scenario iz Španije mogao da se dogodi u bilo kojoj zemlji, kao i da je EU pokazala ranjivost.
„Dovoljno je da Maroko ne preduzme ništa i da se ovo desi. Ali, to može da se desi i u Turskoj, na Kipru, Malti… Gde god postoje spoljne granice EU jedan ovakav incident, uz podršku susedne zemlje koja nije članica, može lako da se izvede i onda ceo koncept borbe protiv iregularne migracije EU pada u vodu”, rekao je Đurović.
On je rekao da EU od migrantske krize 2015. godine ulaže ogromna finansijska sredstva i menja propise kako bi rešila pitanje iregularnih migracija, ali da rešenje nije u podizanju fizičkih barijera i ograda već u stvaranju uslova za normalan život onih koji pokušavaju da dođu u Evropu u susedstvu Evrope, duž Mediterana i Bliskog istoka. Suština je u pomoći zemljama u susedstvu da se izgrade u stabilna i uspešna društva koja su u stanju da se i sama nose sa problemima koje donosi migracija izazvana sukobima u Africi i Aziji ali i nestabilnim i nesigurnim životom.
Cilj evropske politike bi možda trebao da bude „Da se stvore uslovi gde bi ugroženi ljudi ostali, a da ne ulaze nužno u EU, odnosno da se podrže zemlje mediteranskog basena, pre svega Severne Afrike i Bliskog Istoka, da se izgrade u stabilna društva koja mogu prihvate one koji dolaze iz drugih zemalja, da im omoguće minimalne uslove za pristojan i siguran život”, rekao je Đurović.

Naglasio je da je Srbija potpuno bezbedna u ovom trenutku, a da situacija u pogledu priliva izbeglih u Srbiji može da se eventualno zakomplikuje ukoliko u Ukrajini dođe do eskalacije rata i velikih razaranja.
On je izrazio sumnju da je slučaj u Seuti zapravo i vrsta testa za Evropu i ukazao na slična dešavanja pre početka rata u Ukrajini kada su preko Rusije i Belorusije u Poljsku stizale izbeglice iz Iraka i Sirije.
„Poljske vlasti su zaustavile taj proces i nisu dopustile da izbegli ljudi uđu u velikom broju. Mi smo se pitali zašto su ljudi migrirali preko Belorusije u EU, ko organizuje taj put, šta je iza toga da bi 2022.godine, više od osam miliona ljudi za mesec dana napustilo Ukrajinu, tada nam je bilo jasno da je moguće koristiti izbegle i kao instrument u različitim geopolitičkim igrama“, rekao je Đurović.
Ukazao je i da je EU razvila plan za iregularne migracije i da se od 12. juna ove godine na snazi Pakt o azilu i migraciji, ali da u slučaju Seute nije primenjen uz ocenu da mnoge EU države još nemaju kapaciteta ili volje da ga sprovedu u ovom trenutku.
„Tu postoji mnogo regulativa, imali su period pripreme od godinu i po, ali primena tog pakta nije u potpunosti funkcionalna”, kazao je Đurović.
Pojasnio je da ta regulativa predviđa da Evropska komisija ili zemlja koja je pogođena migrantskom krizom pokrene to pitanje u Savetu EU, i da se nakon toga preduzmaju konkretne mere koje su za sada izostale.

The post Kriza u Seuti ukazala na instrumentalizaciju ljudskog očaja ali pokazala i ranjivost Evrope first appeared on AzilSrbija.

The post Kriza u Seuti ukazala na instrumentalizaciju ljudskog očaja ali pokazala i ranjivost Evrope appeared first on AzilSrbija.

Ovakve priče upravo sa sobom nose sledeći fudbaleri:

• Alfonso Boajl Dejvis (igrač fudbalskog kluba Bajern Minhen i reprezentacije Kanade) – Rođen u izbegličkom kampu u Gani, u porodici liberijskih izbeglica koje su pobegle od građanskog rata u svojoj zemlji, Alfonso Dejvis iz ličnog iskustva zna šta znači biti izbeglica.
  Alfonso i njegova porodica preselili su se u Kanadu kada je imao pet godina. Uprkos teškom početku života, zahvaljujući posvećenosti i disciplini postao je profesionalni fudbaler sa samo 15 godina. Samo godinu dana kasnije debitovao je za reprezentaciju Kanade i postao njen najmlađi igrač u istoriji.
• Antonio Ridiger (igrač fudbalskog kluba Real Madrid i reprezentacije Nemačke) – Rođen u Berlinu, nakon što je njegova porodica pobegla od građanskog rata u Sijera Leoneu i pronašla utočište u Nemačkoj. Bežeći od sukoba, članovi njegove porodice pešačili su stotinama kilometara do Fritauna, a kako bi zaštitili decu od pobunjenika koji su ih prisilno regrutovali u oružane grupe, skrivali su ih u džakovima pirinča i ponekad se pretvarali da su mrtvi kako bi izbegli otmicu ili smrt. Ridiger je odrastao u berlinskoj četvrti Neukeln, u zajednici u kojoj su živeli brojni migranti i izbeglice. Kako često ističe, upravo ga je to iskustvo naučilo solidarnosti, upornosti i važnosti pružanja prilike ljudima koji su bili primorani da napuste svoje domove. Danas je jedan od najboljih nemačkih fudbalera i dvostruki osvajač Lige šampiona, a svoju popularnost i uticaj koristi da govori o iskustvu izbeglica i važnosti pružanja sigurnosti i prilike ljudima koji su bili primorani da napuste svoje domove.
• Ali Al-Hamadi (igrač fudbalskog kluba Ispvič Taun i reprezentacije Iraka) – Rođen u Maysanu, na jugoistoku Iraka. Al-Hamadi je imao samo godinu dana kada je na početku rata u Iraku 2003. godine sa majkom Asil napustio zemlju i preko Jordana stigao u Ujedinjeno Kraljevstvo. U Britaniji su se ponovo spojili sa njegovim ocem Ibrahimom, koji je ranije bio prinuđen da ode u izgnanstvo nakon što je bio zatvoren od strane režima Sadama Huseina. Njegov otac je učestvovao u mirnim protestima protiv diktature i zbog toga bio uhapšen. Nakon izlaska iz zatvora, Ibrahim je dobio izbeglički status u Ujedinjenom Kraljevstvu i počeo da živi u Liverpulu, gde mu se kasnije pridružila porodica. Al-Hamadi je odrastao u Toksitu, jednom od najsiromašnijih delova Liverpula, gde je fudbal postao njegov beg od teških životnih okolnosti. Fudbalsku karijeru gradio je kroz omladinske klubove Tranmere Rovers i Svonsi, a napredak u karijeri je postigao u AFC Wimbledon-u, gde je ostvario 27 golova. Dobre partije donele su mu prelazak u Ipsvič Taun, gde je postao prvi Iračanin koji je zaigrao u Premijer ligi engleskog muškog fudbala.
• Eduardo Kamavinga (igrač fudbalskog kluba Real Madrid i bivši igrač reprezentacije Francuske) – Rođen je u izbegličkom kampu u Angoli, u porodici koja je pobegla od rata u Demokratskoj Republici Kongo. Njegovi roditelji, Celestin i Sofija, napustili su zemlju zbog oružanog sukoba i pre njegovog rođenja našli se u kampu u Micongeu. Kada je imao dve godine, porodica se preselila u Francusku, gde su započeli novi život, najpre u Lilu, a zatim u Fužeru u Bretanji. Detinjstvo mu je obeleženo brojnim teškoćama. Kao i mnoge porodice migranata, njegovi roditelji su se borili da ponovo izgrade stabilan život, dok je Kamavinga odrastao u skromnim uslovima. Prve uspone u fudbalskoj karijeri napravio je u lokalnom klubu Drapeau-Fužer. Sa 16 godina debitovao je za Renu u Ligi 1, a ubrzo je postao jedan od najmlađih i najistaknutijih igrača francuskog prvenstva. Godine 2021. prešao je u Real Madrid, gde je nastavio brz uspon i osvojio brojne trofeje, uključujući špansko prvenstvo i Ligu šampiona. Paralelno je postao i reprezentativac Francuske, za koju je debitovao kao tinejdžer i sa kojom je igrao finale Svetskog prvenstva 2022. godine. Kamavinga je danas prepoznat kao jedan od najtalentovanijih veznih igrača svoje generacije, ali i kao primer sportiste čije je odrastanje u izbegličkoj porodici oblikovalo njegovu otpornost, disciplinu i pogled na život.
• Muhamed Ture (igrač fudbalskog kluba Norič Siti i reprezentacije Australije) – Sa porodicom je proveo 14 godina kao izbeglica u Gvineji nakon što su pobegli od rata u Liberiji. Rođen je u glavnom gradu Gvineje, Konakriju, gde je porodica godinama živela uz podršku UNHCR-a, pre nego što su dobili mogućnost preseljenja u Australiju i gde su započeli novi život. Muhamed je zajedno sa braćom Al Hasanom i Musom odrastao igrajući fudbal sa drugom decom iz izbegličkih porodica u Adelajdu, među kojima su bili i Nestori Irankunda i Aver Mabil.
• Nestori Irankunda (igrač fudbalskog kluba Votford i reprezentacije Australije) – Rođen je u Tanzaniji, u porodici izbeglica iz Burundija koje su pobegle od građanskih nemira. Odrastao je u Adelajdu. Njegov talenat za fudbal brzo je došao do izražaja, pa je 2021. godine potpisao stipendijski ugovor sa klubom Adelajd Junajted, čime je započeo svoj put ka profesionalnom fudbalu. Debitovao je za reprezentaciju Australije 2024. godine, a ubrzo je postao jedan od najmlađih strelaca u istoriji „Sokerusa“. Od tada njegova karijera beleži stalan uspon, a danas se smatra jednim od najtalentovanijih mladih fudbalera Australije.
• Aver Mabil (igrač fudbalskog kluba Kasteljon i reprezentacije Australije) – Rođen je u Keniji nakon što su njegovi roditelji pobegli od građanskog rata u Sudanu. Rano detinjstvo proveo je u izbegličkom kampu Kakuma, gde je i prvi put zavoleo fudbal. Kao i mnoga deca u kampu, igrao je loptom napravljenom od smotanih čarapa i plastičnih kesa. Nakon dolaska sa porodicom u Adelajd 2006. godine, nastavio je da trenira fudbal u lokalnim klubovima, pre nego što je potpisao ugovor sa Adelajd Junajted i postao jedan od najmlađih debitanta u istoriji kluba. Kasnije je nastupao za reprezentaciju Australije na Svetskom prvenstvu u Kataru, a na Svetskom prvenstvu 2026. godine ponovo je deo „Sokerusa“ kao napadač. Van terena, Mabil je posvećen radu u zajednici. Godine 2023. proglašen je za mladog Australijanca godine zbog svog humanitarnog angažmana.
• Bernard Kamungo (igrač fudbalskog kluba Dalas i reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država) – Rođen je u izbegličkom kampu Njarugusu u Tanzaniji, gde su njegovi roditelji živeli nakon izbeglištva iz Demokratske Republike Kongo. U kampu je proveo detinjstvo, u uslovima bez osnovne infrastrukture, obeleženim neizvesnošću i ograničenim pristupom osnovnim životnim potrebama. Godine 2016, uz podršku Međunarodnog komiteta za spasavanje (International Rescue Committee), Kamungo i njegova porodica, roditelji i petoro braće i sestara, preselili su se u Sjedinjene Američke Države i nastanili u Abilenu u Teksasu. Nakon godina nesigurnosti, prvi put su dobili stabilan dom, pristup obrazovanju i dovoljno hrane. Dolazak u SAD označio je prekretnicu u njegovom životu. Iako u početku nije govorio engleski jezik i prilagođavao se novom okruženju, fudbal je ostao njegova konstanta i prostor u kojem se razvijao i pronalazio stabilnost. Prelomni trenutak u njegovoj karijeri dogodio se kada je dobio priliku da igra za North Texas SC, razvojni tim FC Dalasa.
• Ermedin Demirović (igrač fudbalskog kluba Štutgart i reprezentacije Bosne i Hercegovine) – Rođen je u Hamburgu u porodici poreklom iz Bosne i Hercegovine. Iako nije direktno doživeo rat, u intervjuima ističe da je Bosna i Hercegovina kroz porodična sećanja i posete ostavila snažan trag u njegovom identitetu. Tokom boravaka u Bosni i Hercegovini kao dete, prvi put je video posledice sukoba. Ratna prošlost porodice i iskustva iz Bosne i Hercegovine oblikovali su njegov odnos prema poreklu i odgovornosti koju oseća kada nosi dres reprezentacije. Fudbalsku karijeru je gradio u Nemačkoj, kroz Hamburger SV i RB Lajpciga, kao i u Španiji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Nakon nastupa za mlađe selekcije Nemačke, od 2021. godine igra za reprezentaciju Bosne i Hercegovine.

Ove priče svedoče o tome kako je sigurno utočište stvorilo priliku za bezbedan život i uspešan razvoj, omogućivši deci izbeglicama da razvijaju svoje talente i promene tok života na bolje. Ujedno podsećaju na izazove sa kojima se suočavaju milioni dece primoranih da napuste svoje domove zbog rata i progona.

The post Izbegličke priče među fudbalerima koji nastupaju na Svetskom prvenstvu 2026. first appeared on AzilSrbija.

The post Izbegličke priče među fudbalerima koji nastupaju na Svetskom prvenstvu 2026. appeared first on AzilSrbija.

21. april 2026. godine – Novi zakon o bezbednosti u Italiji izazvao je oštre kritike advokata, sudija i opozicije. Tačnije, predlog italijanske premijerke Đorđe Meloni da plaća advokatima 615 evra ako ubede i pošalju imigrante kući. “Divlji zapad – nagrada za glavu“, samo je jedna od izjava koja se mogla ovih dana čuti u italijanskoj javnosti. Rasprava u donjem domu parlamenta zakazana je za ovu nedelju. Tim povodom, Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, gostovao je u Jutarnjem programu RTS.

Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, naglašava da italijanska vlada ima velike probleme sa sprovođenjem brzih povrataka u sudskoj proceduri. Pravo je do sada predstavljalo najčešću barijeru svim naporima Italije uključujući pokušaje premeštanja migranata u Albaniju i organizovanje brzih povrataka. On ističe da sudstvo igra značajnu ulogu u celom tom sistemu i da je upravo najveća brana brzopletosti sud.

Đurović ističe da je pitanje prava i pravde suštinsko pitanje. On ocenjuje da je predlog duboko kontroverzan jer uloga pravnog zastupnika je da zaštiti stranku od brzopletosti, bez obzira da li je u pitanju migrant ili neko drugi, od nepravde, kao i od mogućnosti da se povrede propisi, zakoni i prava ljudi.

„Ako nudite materijalnu korist onome kome profesionalna etika brani da pravi kompromise na štetu stranke, uloga advokata se u suštini obesmišljava. Oni dolaze u koliziju interesa i onoga što bi bila zakletva koju su položili, a to je da sprovode pravdu i štite interese stranke čiji su punomoćnici“, naglasio je Đurović.

Italija nije jedina koja traži nove mehanizme za suzbijanje ilegalne migracije. Velika Britanija je u prethodnom periodu preduzimala niz sličnih poteza, nudeći zemljama Zapadnog Balkana prihvat odbijenih tražilaca azila. Đurović, međutim, smatra da je rešenje brzina i kompetentnost administracije koja sprovodi postupke azila.

„Mi uporno, dugi niz godina u Evropi, zarad brzopletosti i brzog postupka ne gledamo suštinska institucionalna rešenja. A videli bismo da je u mnogim zemljama administracija koja sprovodi postupke azila vrlo spora i neorganizovana, i zahvaljujući tome što se ne sprovede utvrđivanje osnovanosti zahteva za azil, kasnije sledi sudska procedura i odugovlačenje. Iz prakse mogu reći da je veoma bitno da službenici koji uzimaju zahteve za azil i utvrđuju da li je neko izbeglica ili nije moraju da budu veoma kompetentni, kao i brzi i efikasni, i rekao bih da je to pravi ključ. Kada imate efikasnu proceduru, tada znate da li je neko izbeglica. Ako jeste, onda nema dileme da treba da ostane u zemlji koja prima, jer je to u skladu sa ustavom i zakonom. Međutim, ako nije, ako je irregularni migrant koji je tu iz ekonomskih ili nekih drugih razloga, onda dobija odbijenicu i onda i ostali delovi sistema znaju kako da se prema takvom licu odnose. Sada, najčešće u Evropi, ali rekao bih i na Balkanu, ljudi se nalaze u irregularnom položaju, što znači da je njihov status nejasan. Niti su izbeglice, niti su ekonomski migranti; stalno se krećemo između toga da ne zaslužuju da ostanu i toga da im treba pomoći. U suštini, zakon je vrlo jasno predvideo kome treba pomoći, a to je onome kome je ugrožen život od progona u zemlji porekla. To je uzak krug ljudi za koje bismo, kada bi bilo efikasne administracije, brzo znali i mogli da pomognemo”, objasnio je Đurović.

Na pitanje o ulasku i kršenju zakona prilikom ulaska migranata u zemlju, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila podeseća da ulazak nije problem i da ako ste izbeglica i uđete čak i bez važeće vize, ne možete biti proterani ukoliko se u postupku utvrdi da imate pravo na azil. Međutim, ako niste, tada ulazite u postupak deportacije, koji ima ograničeno vremensko trajanje. U tom slučaju se preduzima sve da se to lice udalji, ne nužno u zemlju porekla, već može i u susednu zemlju iz koje je ušlo. To su sporazumi o readmisiji, koje sve ove zemlje imaju, ali ih vrlo sporo i neefikasno koriste.
“Naravno, tu se provlači i pitanje solidarnosti i ne može se očekivati da, na primer, Italija, Španija ili Grčka preuzmu teret celokupne migracije, a da zemlje centralne ili severne EU ne preuzmu nikakav deo tog tereta. Sve ove mere idu paralelno, ali mislim da ne smemo, i uopšte u Evropi, da odstupimo od osnovnih zakona i principa kada je reč o ovoj oblasti prava i zaštiti izbeglih lica“, naglašava Đurović.

Kada je reč o široj migratornoj slici, Đurović za sada ne očekuje novi talas prema Balkanu, ali napominje da migracija kao pojava neće stati. Tendencija u Evropi i Americi jasno je usmerena ka pojačanoj borbi protiv migracije. Navodi da bi eventualna eskalacija u Iranu mogla doneti nove izazove. Đurović ističe da bi u slučaju ozbiljnijeg destabilizovanja iranske države posledice bile vidljive pre svega za EU, a u određenoj meri i za zemlje Balkana. Đurović je takođe naglasio da će novi Pakt o azilu i migraciji imati i neposredan uticaj na našu zemlju

“Novi Pakt o azilu i migraciji treba da počne da se primenjuje od juna ove godine. To je pakt EU, odnosno nova pravila za azil i migracije, koja će nas definitivno direktno pogađati, jer smo u neposrednom susedstvu EU. To znači da će postojati brze procedure odlučivanja o zahtevima za azil na samim granicama EU prema zemljama Zapadnog Balkana, što može dovesti do intenzivnijeg vraćanja ljudi u našu zemlju ili druge zemlje, ili do zadržavanja većeg broja ljudi kod nas ili duž granica sa EU. Naravno, ostaje da se vidi kako će se sve to realizovati u praksi. Balkan na neki način jeste predvorje EU i nas definitivno pogađa gotovo sve ono što EU preduzima u ovom pogledu”, zaključuje Đurović.

Celu emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=4i_e2kLHUU8

The post Italija, da se advokati plaćaju da ubede izbegle da se vrate kući? first appeared on AzilSrbija.

The post Italija, da se advokati plaćaju da ubede izbegle da se vrate kući? appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 19. mart 2026. godine – U trenutku rastućih tenzija na Bliskom istoku, Agencija Evropske unije za azil upozorava da bi Iran mogao postati novo žarište migracione krize uz procene da bi i delimična destabilizacija zemlje od gotovo 90 miliona stanovnika mogla pokrenuti jedan od najvećih izbegličkih talasa u poslednjih nekoliko decenija. Ovim povodom, Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, gostovao je na televiziji Newsmax Balkans.

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, Radoš Đurović, ocenio je da je još rano za procene o novom velikom migrantskom talasu.

„Još je rano da zaista budemo sigurni šta će se dešavati. Od intenziteta i načina vođenja rata u mnogo čemu zavisi i takva procena. Podsetiću da su tek prošle dve nedelje od početka rata, da je to jako kratak period, međutim, već sada postoje naznake da taj konflikt može dalje da eskalira dalje i da se tek na dužem planu odrazi na pokrete ljudi“, rekao je Đurović.

Prema njegovim rečima, u prve dve nedelje sukoba došlo je do naglog rasta broja interno raseljenih u Iranu.

„Prema podacima UNHCR-a, oko tri miliona ljudi je već interno raseljeno, što je veliki skok u odnosu na inicijalno nekoliko stotina hiljada koji su se raseli prve nedelje. Tako da je to jedan loš pokazatelj. Ljudi iz Teherana i većih gradova napuštaju gradove, pokušavaju da se smeste kod rodbine u nekim selima, izolovanim delovima, manje naseljenim područjima zemlje, posebno prema severu“, naveo je Đurović.

On ističe da je protok informacija iz Irana ograničen, ali da dostupni podaci ipak omogućavaju određene procene.

„Nedostatak informacija je veliki problem, ali vi ipak možete da uđete u određenu procenu na osnovu onoga što dolazi, neke informacije uspevaju da probiju blokade, da stignu do medija i društvenih mreža na različite načine. Isto tako, i diplomatsko-konzularne službe još uvek nekako funkcionišu, pa i one prikupljaju i dalje dostavljaju informacije“, rekao je on.

Đurović upozorava i na mogućnost zloupotrebe migracija u ratne svrhe.

„To je već razređen scenarij, nažalost, u ratu još u Ukrajini, ali isto tako i ranije,  gde se neko stanovništvo gura ili se dozvoljava i postiče da napusti određenu teritoriju,  ne bi li izvršilo indirektan pritisak na susedne regione ili na suprotnu stranu“, rekao je Đurović.

Govoreći o potencijalnom razvoju situacije, on naglašava da Iranci za sada nisu skloni masovnom napuštanju zemlje.

„Kada govorimo o trenutnim statistikama ne možemo govoriti o izbeglištvu još uvek. Nemamo nikakve značajne promene u dnevnim prelascima granica u odnosu na period pre rata. U mnogo čemu Iran treba posmatrati kao specifičnu celinu, koja ima sopstvene posebnosti u odnosu na druge regione i krize koje su se dešavale, poput Sirije, Libije i drugih, pa ne treba odmah izvlačiti paralele sa drugim regionima i sukobima. „Definitivno, Iranci nisu skloni tome da lako napuste svoju zemlju i mesta gde žive, ljudi ne žele da ostave sve što su gradili ceo svoj život, ne žele da postanu izbeglice“, objasnio je.

Prema njegovim rečima, ključni okidač za veliki migrantski talas bio bi kolaps institucija, infrastrukture i odsustvo osnovnih uslova za život.

„Ukoliko bi prestala da funkcioniše država na nivou njenih institucija, ukoliko ne bi mogao da funkcioniše dnevni život u Iranu i ukoliko bi bila pogođena i uništena civilna infrastruktura, Iran bi se našao u veoma teškoj situaciji. Iran je zemlja koja nije bogata hranom, teško održava svoje resurse za osnovno funkcionisanje za tako veliki broj ljudi. Ukoliko bi lanci snabdevanja bili prekinuti, sve bi to dovelo do toga da ljudi budu prinuđeni da krenu u pokret. Ako bi došlo do potpunog kolapsa sistema, što znači da ne bi bilo ni policije, ni vojske, ni administrativnog aparata, to bi izazvalo velike potrese i gotovo sigurno dovelo do izbegličke krize. U takvom scenariju vrlo je verovatno, a sada ulazimo u oblast geopolitike, da bi se susedne zemlje uključile kako bi stabilizovale taj region, što bi zaista predstavljalo ozbiljan izazov za region i šire“, navodi Đurović.

Kada je reč o Evropi, on smatra da je situacija drugačija nego 2015. godine.

„Od 2015. do danas EU preduzima mnogo napora i koristi finansijske, političke i druge instrumente kako bi takav scenario bio izbegnut. Više je nego jasno da, u slučaju da dođe do priliva ovakve krize iz Irana u Tursku, a zatim iz Turske prema Evropi, Evropa preduzima sve mere da takav talas zaustavi, vrlo verovatno i sa korišćenjem fizičkih barijera i sile. Turska je u ovom trenutku partner Evrope, zemlja u kojoj su oči uprte i koja predstavlja prvu stanicu u slučaju eskalacije izbegličkog talasa. U tom smislu, Turska se već priprema, a EU i Europa je podržavaju u izgradnji kapaciteta kako bi, ukoliko migracija nastupi, bila usporena na turskoj teritoriji. Međutim, nikada nije sigurno kako će Turska, koja je ozbiljna zemlja, reagovati ako bude prezasićena velikim brojem ljudi. Pitanje je da li će postupiti slično kao 2015. godine, kada je vršila pritisak na Evropu i dobila političke i finansijske ustupke. Tu uvek postoji klackalica, dva tasa na vagi, i teško je predvideti šta će se zaista desiti. Evropa, međutim, preduzima sve da ojača Tursku i finansijski podrži njen prihvat migranata. Turska je takođe izgradila betonsku ogradu prema Iranu u dužini od više od 300 km. Turska ima instrumente da, korišćenjem sile, pokuša da zaustavi priliv ljudi“, rekao je Đurović.

Govoreći o uticaju na Srbiju i na region, Đurović navodi da Balkan može ponovo postati tranzitna ruta tek posle posustajanja prihvata izbeglih i zaustavljanja migracije u Turskoj i na egejskom prostoru, ali ne nužno da će migracija u talasima preplaviti Balkan.

„Kod nas nema bojazni da bi to trenutno moglo da se odrazi, ali u situaciji kada bi veliki broj ljudi iz Turske pokušao da stigne do Evropske unije, odnosno do Grčke i Bugarske, balkanska ruta bi bila aktivna. Ne moramo da očekujemo scenarij masovnog egzodusa. Dovoljno je da, putem krijumčarskih mreža, ljudi polako odlaze iz Turske i potom kontinuirano, godinama, prolaze i ovim prostorima. Dakle, čak i ako dođe do neželjenog scenarija, malo je verovatno za očekivati da će migracija u talasima preplaviti Balkan, ali je više nego sigurno da će Balkan imati funkciju koridora ka zapadnoj Evropi“, zaključio je Đurović.

Celu emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=Qj8nK63N9Xg

The post Koliko je realna nova migrantska kriza iz Irana? first appeared on AzilSrbija.

The post Koliko je realna nova migrantska kriza iz Irana? appeared first on AzilSrbija.

Jedan problem, dva rešenja – Španija masovno izdaje radne dozvole migrantima, Italija ima drugačiji pristup

Zbog hroničnog nedostatka radnika, Španija i Italija okreću se stranoj radnoj snazi, ali su preduzele različite mere. Imigracija nije pitanje izbora, ona je preko potrebna i to je svima jasno, kaže Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.
Vlada Španije odobrila je plan po kojem će 500.000 stranih migranata, koji se nalaze na njenoj teritoriji bez potrebnih dokumenata, dobiti dozvole za život i rad u toj zemlji, što je potez koji je u suprotnosti sa strogim imigracionim politikama u drugim delovima Evrope. Prema planu, strani migranti će moći da rade u bilo kojem sektoru, u bilo kojem delu zemlje.

Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, rekao je u Jutarnjem programu RTS-a da Španija na takvom stavu prema migraciji radi već dugo i sprovodi mere da bi dovela što veći broj ljudi, jer Španiji hronično nedostaje radna snaga.

„Negde 250 do 300 hiljada radnika godišnje. Neke druge zemlje, poput Nemačke, više od 368 hiljada godišnje ljudi je potrebno da bi nemačka ekonomija radila ovim tempom. Imigracija nije pitanje izbora, ona je preko potrebna i to je svima jasno. Međutim, ovde postoji jedan drugi odnos, koji privlači populističke poene i u mnogim zemljama Zapadne Evrope“, ističe Đurović.

„Imigranti u Španiji nisu samo iz Latinske Amerike“

Što se tiče podataka da je u pitanju drugačija struktura migranata i da tu pretežno dolaze ljudi iz Južne Amerike sa istog govornog područja, koji su kulturološki bliži Španiji u odnosu na one koji dolaze sa istoka, Đurović kaže da Španija jeste zemlja koja prima najveći broj ljudi iz Latinske Amerike, ali da se ne sme zaboraviti da jedan deo migranata stiže iz Severne Afrike preko Kanarskih ostrva ili direktno preko Gibraltara.

„Negde 10 odsto svih su ljudi iz Afrike. Međutim, ono što je definitivno karakteristika Španije, ali i nekih drugih mediteranskih zemalja, mentalitet Španaca, druga kultura, mnogo toplija, više interakcije, lako učenje jezika, španski jezik je prilično lak da se nauči, omogućava migrantima da brzo uđu u društvo i da postanu manje-više njegov integralni deo“, objašnjava Đurović.

Planski ulasci u Italiju 

Italija je usvojila drugačiji sistem – bez masovne regulacije, ali sa planskim ulascima radnika zbog posla. Vlada je odobrila dolazak više od 500.000 radnika iz zemalja van Evropske unije, kao odgovor na zahteve privrede i hronični nedostatak radne snage, javlja dopisnica RTS-a.

Ključni sektori italijanske ekonomije, poput poljoprivrede, građevine i turizma, već dugo se suočavaju sa ozbiljnim nedostatkom radnika.

Kako je italijanska populacija sve starija, a sve veći broj mladih Italijana odlazi u inostranstvo u potrazi za boljim prilikama, zemlja se okreće stranoj radnoj snazi kako bi održala ekonomiju.

Ipak, Italija se i dalje bori sa velikom krizom ilegalne imigracije, koja vrlo često dovodi i do povećanog kriminala, s obzirom na to da ljudi koji su ušli ilegalno u zemlju nisu u stanju da nađu posao.

Srbija: Sve više stranih radnika, sve manje ilegalnih migranata

Kada je reč o Srbiji, navodi Đurović, najviše je zaokuplja priliv stranih radnika, kojih je sada više od 100.000, što je do sada najveći broj.

„Do 2050. mi ćemo imati teškoće i kao sistem da funkcionišemo ukoliko nema priliva strane radne snage, bojim se da je to neminovnost u budućnosti“, naglašava Đurović.

Međutim, kada se govori o ljudima koji su izbeglice ili oni koji iregularno samo prolaze kroz Srbiju, taj broj je značajno manji, barem onaj koji vidljiv.

„Imamo manji broj kampova i možda do 1.000 ljudi u svakom trenutku u zemlji, a tokom januara je oko 600 ljudi prema našim procenama ušlo u zemlju iregularno migrantskom rutom“, rekao je Đurović.

Link: https://www.rts.rs/lat/vesti/svet/5878583/migranti-radnici-spanija-italija-djurovic.html

The post Migranti radnici – Jedan problem, dva rešenja first appeared on AzilSrbija.

The post Migranti radnici – Jedan problem, dva rešenja appeared first on AzilSrbija.

Migracija, iregularna i legalna, “zapljuskuje i naše obale“ u 2025. godini. U svetlu sukoba i nemira na međunarodnom planu i u blizini balkanskog regiona ta činjenica ohrabruje jer ukazuje da je Srbija sigurnije i geografski dobro pozicionirano mesto u kom mnogi  migranti mogu da privremeno pronađu bolji i sigurniji život nego u zemljama iz kojih dolaze.

Ne samo da izbegli ulaze i prolaze kroz Srbiju, već je kontinuiran priliv i legalne radne snage, jer radni migranti dolaze u Srbiju sve više u hroničnom nedostatku domaće radne snage.

Položaj iregularnih migranata je i dalje jako osetljiv i ranjiv, pošto nemaju legalan boravak u zemlji, uglavnom zaobilaze preostale otvorene kampove (dva koji rade i to u Preševu i Bujanovcu, dok su ostali tranzitni kampovi zatvoreni u ovoj godini), manje su vidljivi medijima i javnosti, a sve više su u rukama krijumčara, koji im obezbeđuju prihvat, smeštaj i organizuju njihov put dalje ka EU. Oni su često u riziku da budu izloženi nasilju, eksploatisani zbog njihvog neregulisanog i ranjivog položaja, a zbog čega često nisu u mogućnosti da prijave zloupotrebe, nasilje i krijumčarenje sa kojim se gotovo svakodnevno suočavaju. Lica u iregularnom boravku je u svakom trenutku najmanje 700 do 1000 u zemlji, a prema našim procenama sa terena, najmanje je 35000 ljudi ušlo i prošlo kroz Srbiju u ovoj godini.

Međutim, ukoliko iregularni migranti traže azil oni se i dalje susreću u 2025. godini sa dugim i neefikasnim procedurama (između ostalog i sa problemima da podnesu brzo zahtev za azil) koje umeju da traju u prvom stepenu i više od godinu dana. U međuvremenu oni borave u  preostala dva centra za azil u Obrenovcu i Sjenici ili retko u privatnom smeštaju. Lica koja su tražila azil, od početka godine do kraja novembra u Srbiji, bilo je 597, podneto je 122 zahteva za azil, a dodeljeno svega 7 azila (2 izbegličke zaštite i 5 subsidijarnih zaštita).

Položaj ukrajinskih i ruskih izbeglica je pak donekle drugačiji, oni su legalno u zemlji i lakše se snalaze u Srbiji, a u svemu im pomaže sličan jezik, izgled, religijski, običajni i kulturološki obrasci koji odgovaraju našim. Od početka godine do kraja oktobra bilo je 1127 ukrajinskih državljana kojima je dodeljena humanitarna zaštita u Srbiji, a u zemlji se prema procenama nalazi preko 40 000 ruskih državljana i preko 6000 ukrajinskih.

Pristup tržištu rada za tražioce azila (posle 6 meseca od zahteva za azil), izbegle iz Ukrajine (odmah po dobijanju privremene zaštite) omogućava im lakše podmirivanje osnovnih životnih potreba, ali ne može se reći da oni mogu da se oslone na podršku sistema u lakšem boravku i integraciji u društvo.

Čini se da smo zbog slabog planiranja i intertnog pristupa propustili priliku da prihvatimo veći broj ukrajinskih izbeglica, koji su velikim brojevima tranzitirali preko Srbije ali u Srbiji nisu videli društvo u kome su mogli da pronađu utočište, duže da ostanu i da započnu novi život.  Da smo omogućili efikasnu i brzu zaštitu i prihvat, mogli smo ne samo da im humano pomognemo, već i obezbedimo naš bolji odgovor na hroničan nedostatak naše radne snage u Srbiji. U tom slučaju primer zemalja u regionu poput Crne Gore i Hrvatske, gde su hiljade Ukrajinaca ostale, može da nam bude ilustrativan za budućnost.

Ruski državljani koji dolaze u Srbiju imaju više problema jer svoj boravak moraju da regulišu drugačije od Ukrajinaca i tražilaca, u početku često kao turisti, a posle bilo preko rada, porodičnih veza, posedovanja nepokretnosti ili na drugi način. Ruske zajednice su primetne u većim gradovima, ali postoji mnogo sistemskih načina da se oni integrišu bolje u društvo od učenja jezika, omogućavanja pristupa gradskim i lokalnim predškolskim ustanovama, kurseva integracije, informisanja, regulisanja trajnog boravka i dr. Postoji potreba da se formira posebno telo ili agencija koja bi se bavila integracijom migranata koji imaju osnov da ostanu u Srbiji.

Izazovi u vezi sa prilivom legalne radne snage se pak  jasno prepoznaju kada je reč o 2025.godini.

Strani radnici dolaze u Srbiju da bi radili, ali se suočavaju sa rizicima da im radna i druga prava budu ugrožena zbog nepoznavanja propisa, jezika, odsustva društvenih kontakata i dostupne stručne pravne i druge pomoći. U strahu da im strani radnici ne pobegnu neki poslodavci im nezakonito oduzimaju i čuvaju putne isprave, uslovljavaju ih neproduživanjem saradnje i povratkom u zemlje porekla, neki traže i da rade za manje nadnice i preko ugovorenih sati rada. Strane radnike poslodavci često smeštaju grupno u kuće i stanove u prigradskim naseljima gde lokalni građani i zajednica nisu adekvatno i pravovemeno obavešteni, a prisustvo većeg broja stranaca u kratkom vremenskom periodu i na ograničenom prostoru stvara strah, nelagodu i može da posluži lakom dizanju tenzija i predrasuda kod domaćeg stanovništva, kako je to bio slučaj protiv stranih radnika u Kragujevcu (novembar – decembar 2025). Sistem se nedovoljno interesuje kako strani radnici provode vreme nakon radnog vremena, čime se bave, koje probleme imaju, da li postoje naznake kriminala, eksploatacije, da li se i kako oni socijalizuju i uključuju u loklanu zajednicu i drugo.

Stvar se dodatno komplikuje ako strani radnici posle nekog vremena reše da odustanu od poslova i boravka u Srbiji i krenu da traže krijumčare koji bi ih preveli na teritoriju EU gde bi želeli da potraže bolje uslove za život i rad. Tada se legalna migracija transformiše u iregularnu i radni migranti u mnogo čemu postaju iregularni prilikom ilegalnih prelazaka naših granica sa susednim zemljama na putu ka zemljama zapadne EU.  Efekti takvog procesa su frustacija za domaće poslodavce jer ostaju bez radnika za koje su se pomučili da ih dovedu i za šta su uložili vreme, novac i druge resurse, problemi u obezbeđivanju održive strane radne snage za potrebe sprskog društva i ekonomije, jačanje krijumčarenja i povećanje rizika od zloupotreba i eksploatacije stranih radnika, te problemi u prihvatu i njihovoj integraciji.

Novi EU Pakt o azilu i migraciji u 2026. i njegove implikacije na region i Srbiju

U narednoj godini evropski Pakt o azilu i migraciji počinje da se primenjuje u junu 2026.godine, uključujući i propise vezane za sigurne treće zemlje, povratak, kampove za povratak, a susedne EU zemlje  (poput Hrvatske i drugih) počinju da se pripremaju za njegovu primenu. Sa restriktivnim EU azilnim praksama, dužim zadržavanjem u graničnim procedurama i detencijom duž spoljnih granica EU uključujući i granicu sa Srbijom, možemo očekivati novo duže zadržavanje migranata u neregulisanom položaju na našoj teritoriji, probleme u njihovom prihvatu u narednoj godini, uz jačanje cena i organizacije krijumčarenja u zemlji. U tom smislu, postavlja se takođe pitanje otvaranja centara za povratak na teritoriji Zapadnog Balkana i Srbije kao i pitanje readmisije stranaca u Srbiju koja bi po novim EU propisima mogla da bude prepoznata kao sigurna treća zemlja u kojoj bi mogli da ostanu i zatraže azil.

Na sve ove izazove Srbija sama bez dalekosežnog i dobro razrađenog plana i konkretnih mera ne bi mogla da izađe na kraj.

The post Svetski Dan migranata i položaj migranata u Srbiji first appeared on AzilSrbija.

The post Svetski Dan migranata i položaj migranata u Srbiji appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 07. oktobar 2025. godine – Jedan kineski državljanin poginuo je nakon što se čamac sa 11 osoba prevrnuo na Dunavu, kod mesta Plavna. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu okvalifikovalo je ovaj događaj kao krivično delo nedozvoljenog prelaska državne granice i krijumčarenja ljudi, te preduzima mere i radnje u cilju utvrđivanja svih okolnosti ovog incidenta. Тim povodom, Radoš Đurović, direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila je gostovao na televiziji Newsmax Balkans.

„Budući da je Više javno tužiloštvo, kao što smo rekli, kvalifikovalo kao krivično delo nedozvoljenog prelaza državne granice, šta za sada znamo o okolnostima koje su dovele do ovoga?“

Radoš Đurović navodi da je za sada sve pod velom tajne i da prethodni događaji koji su doveli do ovog incidenta, do ove nesreće, treba da se dalje rasvetle. Đurović dodaje da ovakav incident potvrđuje praksu koja postoji i koja nije mnogo poznata javnosti ili na koju javnost povremeno skreće pažnju, a to je da krijumčarenje dalje se odvija na našim severnim granicama prema Evropskoj uniji, čak i prema Bosni, i da tu ima malo promena. Ono što je drugačije jeste da su životi ljudi sve više ugroženi i da oni, u stvari, sve više rizikuju, ne bi li se domogli pre svega zapadne Evrope.

„Kada govorimo o kineskim državljanima, uvek se pitamo otkud oni upravo na Balkanskoj ruti. Imate li informaciju da li su to bili tražioci azila ili su oni samo prolazili kroz našu zemlju?“

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila navodi da je „za sada teško sa sigurnošću reći da li su oni izrazili namere da traže azil, ali po svemu sudeći jedna praksa, da kažemo matrica, jeste ta da ljudi ne moraju nužno da traže azil da bi prolazili kroz našu zemlju. Pa čak ni oni koji u zemlju dođu ilegalno. “Ovde se postavlja pitanje, s obzirom na to da se radi o kineskim državljanima, koji nisu česta pojava kada je reč o legalnim prilascima granice, kako su oni uopšte došli u zemlju, i otvaraju se različite perspektive na probleme kako ljudi pokušavaju da se domognu Evrope, čak i preko Srbije, na legalan način. To dalje znači da u svetlu uvoza legalne radne snage da se popune nedostajući kapaciteti i potrebe naše privrede, jedan broj legalnih radnih migranata opredeljuje da put po dolasku u Srbiju nastavi dalje ka EU.
Ljudi širom Azije i Afrike, pa i oni iz Kine, dolaze ovde da pronađu zaposlenje ili čak dolaze nekada i turistički, kada je reč o kineskim državljanima. Kada oni legalno dođu ovde, bilo ako traže posao pošto dobiju radnu i boravišnu dozvolu, bilo kao turisti ako dođu ovde na odmor, oni su ovde legalno, za razliku od onih koji dolaze kao izbegli iz Azije i Afrike, koje često putuju bez dokumenta. Ovi ljudi mogu legalno da borave u Srbiji, kada je reč o kineskim državljanima, i do 30 dana. Tako da je to vreme dovoljno da se neko organizuje i da pokuša, uz pomoć krijumčara, da nastavi dalje, jer suštinski za mnoge ljude Evropa jeste neka obećana destinacija, čak i ako ne dolaze iz zemalja gde su ugroženi, kao što je to, na primer, Kina. I to polako postaje jedan ozbiljan unosan posao. U tom smislu, velike su naknade krijumčarima da vam omoguće prelazak granice. A u stvari, kada ste u Srbiji, vi ste se domogli bukvalno granice s Evropskom unijom. Znači, niste morali peške da prelazite nego ste legalno, avionom, na primer iz Kine došli ovde, skratili taj svoj put, skratili rizike i sada vam treba samo još taj pokušaj preko naše granice sa Evropskom unijom da se domognete željene destinacije. Znači, to je isplativo i za one koji dolaze i pokušavaju da nastave dalje. Ali sigurno je da ovaj fenomen ukazuje na mnoge pojave koje mi vidimo na terenu, a to je da se i legalna migracija, znači dolazak ovde pravno potpuno uređen, sve više zloupotrebljava da ljudi onda odavde pokušaju da nastave dalje ka Evropi.“

„Srbija i Bosna i Hercegovina su zemlje za koje nije potrebna viza kineskim državljanima, što im dodatno olakšava. Upravo ste nam i rekli da je najveće pitanje – otkud oni sada na toj balkanskoj ruti. Postoje različiti razlozi, i to da definišemo nije samo povezano s ratom zahvaćenim područjima, već i s ekonomskim problemima i tako dalje. Da li je u pitanju neki novi talas u migracijama? Nas je najviše začudilo upravo to – otkud kineski državljani?“

Radoš Đurović navodi da Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila već primećuje te trendove, ne isključivo sa kineskim državljanima, već sa ljudima koji dolaze ovde da rade. Česta je pojava da ljudi dolaze u Srbiju da rade, obezbeđuju im se papiri, pronalaze poslodavci, počinju da rade ovde, i da posle nekog vremena, posle pet do šest meseci, oni prosto nestanu.
Radoš dodaje da oni zapravo: „Iskoriste tih 5-6 meseci ovde, da nešto zarade, da uspostave kontakte s krijumčarima i da nastave dalje. I to je sad jedan novi modus operandi koji je potpuno drugačiji od onoga što mi vidimo kada je reč o izbeglicama.“

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila ističe da već imamo probleme, zato što ta pojava uznemirava čak i privredu. Navodi da: „Vi preduzmete tolike napore, pa čak i sistem, da omogućite jedinstvene radne i boravišne dozvole za ljude koji treba ovde da rade. To je jedna birokratska procedura. Potrebno je i da poslodavac pošalje svoje garancije, da obezbedi radno mesto, da obezbedi uslove za nekoga ko je došao ovde da radi. Podsetiću – obavezan je i smeštaj koji poslodavac treba da obezbedi. Često se ispostavi da ljudi nemaju kvalifikacije onakve kakve su rekli ili za kakve su dostavili dokumentaciju, i da onda poslodavac ulaže napore da te ljude ubrzano osposobi za radna mesta za koja su došli ovde. Na kraju tog procesa ti ljudi nestanu i onda jedna velika frustracija i uzaludan posao za ceo sistem. I to je nešto što opterećuje taj plan da ovde pronađu mesto mnogi radnici iz inostranstva koji bi ovde trebalo da pomognu našem društvu. Ali stvara i veliki problem jer jača krijumčarenje. Ljudi koji dolaze ovde pre ili kasnije koriste iste one krijumčarske grupe i mreže kakve koriste i izbeglice koje prolaze kroz državu, jer definitivno nemaju načina da se vrate negde gde im je razoren dom. Oni idu kopnom i nelegalno pokušavajući da pređu granice. Isti ti krijumčarski lanci učestvuju da bi i ove ljude, koji su legalno ovde došli, prevezli dalje.
Kad govorimo o krijumčarskim lancima, i da to građanima bude jasno, to nisu samo nužno samo ljudi koji su organizatori svega toga, koji su daleko od očiju javnosti, daleko od terena gde se to dešava, teško dostupni našim organima. Već su to i ljudi koji su u te lance uključeni, kao ovaj naš državljanin koji je provozio čamcem ove ljude. Znači, čitavi slojevi postoje u organizaciji takvih grupa – logističara, prevoznika, onih koji su i izloženi posle rizicima da budu procesuirani za razna krivična dela. Evo, to je ilegalan prelaz granice za ove državljane Kine koji su krijumčareni, ali i krivično delo krijumčarenja.
Jasno je da čovek koji ih je prevozio jeste samo poslednji u tom krijumčarskom lancu, on je samo izvršitelj, a teško ćemo doći do onih koji stoje iza celokupnog plana. Pokazuje se sada da ima niz načina kako krijumčari mogu da zarade i da te mreže definitivno jačaju i da su to veliki problemi.“

Đurović ističe da krijumčari ne zarađuju samo u fizičkom prevozu, na primer preko reke, kao što je Dunav. To zapravo predstavlja samo jedan deo. Tim ljudima često morate da obezbedite smeštaj u pograničnom pojasu, kao i hranu, a nekada se ti ljudi i kidnapuju, ucjenjuju se njihove porodice. Isto tako, ukoliko neko preminе, krijumčari pokušavaju da naplate i organizaciju prenošenja tela u te zemlje. Đurović ističe da se krijumčari nameću kao posrednici u svim kontaktima između sistema ili društva u kome se ti ljudi nalaze i njihovih matičnih zemalja i porodica. „I u tom smislu, kada krijumčarite ljude, i to je jako bitno da građani znaju, jednog istog čoveka možete mnogo puta da krijumčarite ukoliko ga granična policija zaustavi i vrati nazad. U tome je krijumčarenje unosnije u odnosu na drogu ili oružje, gde vi jednom prokrijumčarite tu robu, a ovde možete na jednom čoveku da zaradite mnogo više.“

„Iznenadilo nas je što su u pitanju kineski državljani, ali nas je takođe iznenadila informacija da su prelazili preko reke u susednu zemlju. Koliko je česta pojava da se migranti odlučuju na prelazak određene teritorije, odnosno granice, upravo na ovako nebezbednim, opasnim terenima, pa čak i preko reke, različitim plovilima, često i improvizovanim sredstvima? I otkud Hrvatska? Mi smo navikli da uvek idu ka Mađarskoj.“

Đurović navodi da je prelazak preko reke vrlo često način, iako je rizičan po ljude. Ljudi prelaze i preko Tise prema Mađarskoj, i preko Dunava prema Hrvatskoj i Mađarskoj, na tromeđe kod Bezdana. Ali isto tako prelaze i preko Drine.
Radoš Đurović dodaje i da je „teže za policiju da prate režim na tim rekama non-stop, 24 časa. Vrlo često je, prlaskom velikih reka, skriveni u različitim delovima brodova i čamaca, moguće da se lakše prokrijumčare ljudi i roba u odnosu na kopnene puteve. Kada govorimo o Mađarskoj, situacija je i dalje tamo najteža, ali Mađari imaju dvostruku ogradu i u tom smislu ta fizička barijera otežava krijumčarima. Krijumčarenje preko reka je jedan od pokušaja gde je krijumčarima lakše da izvedu krijumčarenje. Oni nužno ne očekuju da to bude uvek uspešno, jer samo prelazak preko reke ne znači da ti ljudi neće biti uhvaćeni u nekom pojasu od 2, 4 ili 5 kilometara od reke.“

„Gospodine Đuroviću, samo jedno pitanje da se vratimo na ono što ste prethodno rekli. Dakle, kazali ste da ljudi koji prevoze migrante, koji se bave krijumčarenjem, su poslednji u tom lancu. Kada dođe do privođenja upravo tih lica, koliko je izazovno doći i do samih organizatora i do razbijanja tih krijumčarskih mreža?“

Đurović navodi: „To je jako težak posao, gotovo nemoguć. Vrlo često oni koji su zatečeni u izvršenju krivičnog dela ni nemaju informacije ni kontakte sa onima koji su inspiratori celokupne ove akcije ili konkretnog procesa krijumčarenja. Možda poznaju nekoga iznad sebe, koji im je koordinator, ali ne mogu da dođu do trećeg ili četvrtog u tom lancu, niti postoji mogućnost da se utvrdi veza i njihovo učešće u ovom krivičnom delu. Čak i ljudi koji nisu uhvaćeni na licu mesta, bilo u prevoženju ovih ljudi, bilo u samom graničnom pojasu, ako kod njih nije pronađen neki interes, da li u vidu novca ili drugog dokaza, i ako nemate oštećene koji bi posvedočili o svemu tome, ti ljudi donekle imaju mogućnost da se izvuku i da ne budu osuđeni. I to su sada i pravni i tehnički problemi sa dokazivanjem, kao i kompleksne procedure koje u mnogome otežavaju rad policije i tužilaštva. Zbog toga je ovo krivično delo izuzetno teško dokazivo. Vrlo često svi oni koji čine logistiku ili su organizatori svega nikada ne dođu pred lice pravde da odgovaraju za ovo.“

„Već smo pomenuli da su razlozi zbog kojih ljudi odluče da napuste svoju zemlju različiti. Najčešći razlog je rad. Srbija se prvi put susrela sa prilivom migranata kada je počeo rat u Siriji. Od tog prvog velikog talasa migracija prošlo je više od deset godina. Međutim, kada su u pitanju kineski državljani, možemo da se prisetimo perioda tokom pandemije COVID-19, kada su su odlazili iz zemlje i to iz razloga što se policija ponašala previše represivno prema svojim građanima. To je bio taj trenutak za vreme COVID-19 kada smo zaista imali jedan određeni privil migranata ka Evropi. Ali šta je danas glavni razlog?“

Radoš Đurović naglašava da su rat i nasilje i dalje osnovni razlozi dolaska ljudi u Srbiju. Kao najzastupljenije zemlje porekla navodi Avganistan i Siriju, ali i prisustvo Kurda iz istočne Turske, koji su, iako turski državljani, izloženi represiji. Pored njih, prisutni su i Palestinci, koji često ne dolaze direktno iz Gaze, već su prethodno boravili u Siriji ili drugim oblastima Bliskog istoka, te dolaze u Srbiju tražeći azil. Kada je reč o Severnoj Africi, najviše migranata dolazi iz Maroka, Egipta i Alžira. Neki dolaze iz ekonomskih razloga, dok drugi mogu da dokažu da su ugroženi bilo zbog pripadnosti LGBT populaciji ili zbog političkog progona. Takođe, u Srbiju dolaze i Ukrajinci, koji traže privremenu zaštitu usled rata, a prisutni su i ruski državljani, koji traže azil zbog političkih i drugih razloga.

Đurović naglašava da je bezbednost i dalje primarni motiv za ljude koji traže azil. Međutim, ističe i novi fenomen – dolazak ljudi iz ekonomskih razloga, koji ne trpe nasilje u svojim zemljama, već pokušavaju da nastave dalje ka Zapadnoj Evropi. To, kako kaže, zahteva od institucija da efikasno i jasno sprovedu procedure, kako bi se utvrdilo ko ima pravo da ostane kao izbeglica, a ko ne, i ko bi trebalo da se vrati u zemlju porekla.

Đurović podseća da je prošle godine u Srbiji izdato više od 100.000 radnih dozvola za strane državljane, što predstavlja značajan broj. U poređenju s tim, navodi da se procenjuje da je od početka ove godine u Srbiju iregularno ušlo više od 20.000 ljudi, što je znatno manje od broja onih koji su došli legalno.
Zaključno, Đurović upozorava da, nažalost, možemo očekivati i slične incidente poput onog kojem smo svedočili juče.

„A koliko trenutno ima tražilaca azila u Srbiji? I da li se njihov broj iz godine u godinu povećava?“

Radoš Đurović navodi da je broj tražilaca azila ranijih godina rastao, ali da je od 2024. godine u padu. Prema njegovim rečima, od početka godine do kraja avgusta, kroz Srbiju je prošlo oko 20.000 ljudi, dok je svega 381 lice izrazilo nameru da traži azil od početka godine do septembra.

„Jako je teško utvrditi tačan broj, jer ne ulaze svi ljudi u statistike niti u kampove, što predstavlja novi izazov za sistem“, objašnjava Đurović. On napominje da u Srbiji trenutno rade samo četiri prihvatna centra, odnosno kampa: „U kampovima je jako mali broj ljudi koji borave. To se radi o nekoliko stotina ljudi. Ali ono što je problem jeste da krijumčari ponovo i tu preuzimaju primat i da oni ove ljude bukvalno sklanjaju van očiju sistema i drže ih u istom ili alternativnom smeštaju, u kojima su se možda nalazili i ovi ljudi koje su juče pokušali da prokrijumčare“, zaključuje Đurović.

Celu emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=U7h99t0pX6Q&t=2s

The post Otkud kineski državljani na ruti krijumčara kroz Srbiju? first appeared on AzilSrbija.

The post Otkud kineski državljani na ruti krijumčara kroz Srbiju? appeared first on AzilSrbija.

Rat u Pojasu Gaze i Ukrajini i dalje ostavlja razarajuće posledice po decu, koja čine skoro trećinu svih žrtava pokazuju globalne statistike o trgovini ljudima. Više od 50.000 dece je ubijeno ili povređeno samo u Gazi. Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila kaže da deca nestaju i duž Balkanske migracione rute, gde ih je prošle godine bilo čak 22.000 bez roditelja. Marija Anđelković iz udruženja „Astra“, ukazuje da su deca razdvojena od roditelja u imigracionim tokovima u većem riziku. U velikom broju slučajeva se dešava da su roditelji već stigli do nekih evropskih država, a da se dete još uvek nalazi na ruti.
Oko dva miliona dece pobeglo je na početku rata iz Ukrajine u Evropu. Trenutno je oko šest miliona izbeglica u Evropi, od kojih su 88 odsto žene i deca.
Radoš Đurović ističe i da se oko 21.000 dece vodi kao nestali u Gazi. Prema izveštajima, više od 50.000 dece je ubijeno ili povređeno. Gotovo svako dete je raseljeno – domovi su im uništeni, porodice razdvojene, a detinjstvo nepovratno obeleženo dubokom traumom.
Marija Anđelković ukazuje da je trgovina ljudima naša realnost. Naročito u ratu, koji je kako kaže jedan od najvećih „puš“ faktora, koji gura nekog u lanac trgovine ljudima, pored siromaštva, teške ekonomske situacije, prirodnih katastrofa. „Realnost je takva da deca čine preko 50 odsto identifikovanih žrtava trgovine ljudima“, upozorava Anđelkovićeva.

Kada dete nestane iz izbegličkog kampa
U ratu, u izbeglištvu, nebitno je da li je u Gazi ili na izbegličkom putu, deca su najranjivija i njihovo prisustvo zahteva posebnu pažnju. Međutim, Đurović kaže da smo svedoci da se često dešava da deca nestaju čak i duž naše balkanske rute i prva adresa jeste uprava kamp.
„Organizacija koja vodi takav kamp, i policija, ukoliko postoje takve snage reda i mira. I onda se pokreće da kažem neka međunarodna organizacija ako postoji u konkretnom kampu. Pokreće se da kažem de fakto jedan postupak traganja za detetom, ali vrlo često kada se tako nešto desi ostaje se i bez rezultata“, navodi Đurović.
Podseća da su razlozi nestanka dece u kampovima, pored rata i nasilja, krijumčara i nedostatak informacija, nekada to loši uslovi u kampovima, razdvojenost sa primarnom porodicom i želja dece da se s njima spoje, nekada i odsustvo, da kažem, adekvatne zaštite i starateljske brige. To su sve neki od glavnih razloga zbog čega deca nestaju.
Anđelkovićeva posebno naglašava da se ratne zone koriste za prikrivanje raznih ilegalnih aktivnosti, pa tako i trgovine ljudima, pre svega zato što je teško pribavljati dokaze u ratu i u toku trajanja ratnih dejstava.
„Tako da ono što se često dešava to je da žene i devojčice završavaju kao seksualno roblje u ratnoj zoni, ali imamo i slučajeve da se deca koriste u ratu za ratna dejstva, slučajevi da su prinuđene na vršenje krivičnih dela ili radno eksploatisana“, ukazuje ona.
Dodaje da, su deca odvojena od svojih porodica najčešće meta kriminalnih grupa.

Da li međunarodne organizacije mogu da prate svako dete
Đurović navodi da međunarodne organizacije nemaju kapacitetete da prate svako dete i da to pokazuje svakodnevna situacija. U tom smislu je najznačajnija je aktivnost Međunarodnog crvenog krsta koji ima jednu mrežu potraga za nestalima, ne samo decom i pokušava da napravi takve koridore duž glavnih migratornih puteva.
„Međutim, kada jedno dete nestane, kada nije dokumentovano, mnogo dece nema nikakva dokumenta, često nisu ni u legalnom položaju, čak i u tim kampovima, pravno su nevidljiva. Kada tako dete nestane, ako je stranac u pitanju, onda lokalne države i institucije teško da imaju vremena da se tim problemima bave. I mi to vidimo, i duž balkanske rute i u našem okruženju“, objašnjava Đurović.
Ipak, dodaje da ima i svetlih trenutaka, kada se deca pronađu, ali statistike zabrinjavaju. Europol je samo u 2015. kada smo imali glavni migratorni talas registrovao preko 10.000 nestale dece u tom talasu do naše zemlje.

Neka deca se nikad ne jave
Anđelkovićeva ističe da udruženje Astra ima telefon za nestalu decu i napominje da u vreme imigracionih tokova raste statistika za 70 odsto više koja se tiče dece koje su odvojene od porodice. Ukazuje da su ta deca u većem riziku, da ih roditelji zovu pokušavajući da se spoje sa svojim detetom.
„U velikom broju slučajeva to je uspešno, nažalost nekad nije. U velikom broju slučajeva roditelji su već stigli do neke evropske zemlje, recimo Nemačke, Austrije i tako dalje, a dete se još uvek nalazi na ruti. I uspevamo preko Međunarodnog crvenog krsta i nekih drugih organizacija, državnih institucija, ali još uvek nije to sistemski rešeno“, navodi ona.
Đurović kaže, da se neka deca nikad ne jave, neka završe u kriminalnim lancima eksploatacije, neka poginu i izgube život na putu i to je vrlo uznemirujući podatak.
„Ovo je stvar institucionalne borbe. Potrebno je i umrežavanje, duž ruta migracije gde deca prolaze, kao što je, na primer, Balkanska ruta. U prošloj godini je preko 22.000 dece bez pratnje roditelja identifikovano na toj ruti. Znači, potrebna je koordinacija između institucija i policije i centara i socijalnih službi da se prati ovaj problem i prijavljuje“, zaključuje Đurović.

Na sledećem linku možete pročitati celu vest: https://www.rts.rs/vesti/drustvo/5782213/rat-migracije-deca-balkanska-ruta.html

The post Rat, migracije i trgovina decom – koliko ih nestane na Balkanskoj ruti i kako ih zaštiti first appeared on AzilSrbija.

The post Rat, migracije i trgovina decom – koliko ih nestane na Balkanskoj ruti i kako ih zaštiti appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 18 mart, 2025.godine – Navršilo se 3 godine od početka rata u Ukrajini i dodeljivanja privremene zaštite Ukrajincima koji su izbegli u Srbiju i ostali u njoj (odluka Vlade o privremenoj zaštiti je doneta 18.03.2022. godine). Kako zakonski ne postoji način da se ista privremena zaštita produži duže od 2 godine, postavlja se pitanje načina kako ce se privremena zaštita može dodeliti u 2025 godini onima koji su izbegli iz Ukrajine i žive u Srbiji.

Iako Zakon o azilu i privremenoj zaštiti ne predvidja mogućnost da se privremena zaštita produži duže od dve godine od dana donošenja odluke Vlade, Odlukom o izmenama i dopunama Odluke Vlade o pružanju privremene zaštite u Republici Srbiji raseljenim licima koja dolaze iz Ukrajine („Službenom glasniku RS“, br. 21/2024) od 15.03.2024. godine, je predviđeno da se privremena zaštita produžava dok god postoji potreba/razlozi zbog kojih je doneta, što je u direktnoj suprotnosti sa članom 75 Zakona o azilu i privremenoj zaštiti.

Pošto se Odlukom Vlade ne može derogirati/menjati zakon kao viši pravni akt, a kako izmene zakona nisu usledile, te imajući u vidu da priroda zakonskog pojma privremene zaštite naglašava njen privremen, a ne trajni karakter, predlažemo da se izbeglima iz Ukrajine koji borave u Srbiji dodeli azil u obimu subsidijarne zaštite zbog toga što beže od rata i nasilja širih razmera u Ukrajini koji traje više od 3 godine, te kako bi mogli da trajno regulišu svoj položaj u našoj zemlji.

U prilog navedenom posebno stoji i činjenica da problem stalne neizvesnosti i produžavanja boravka i zaštite na godišnjem nivou stvara prepreke izbeglima iz Ukrajine da se u potpunosti uključe u lokalno srpsko društvo i lokalne sredine u kojima žive jer ne znaju hoće li morati da napuste zemlju i kada, imaju problema da produže zdravstvenu zaštitu, obrazovanje deci, problema da prekidaju i ponovo uspostavljaju radni odnos, te žive u stalnom strahu i pod snažnim su psihološkim  pritiskom od neizvenosti.

Privremena zaštita se po zakonu dodeljuje u izvanrednim okolnostima, kada državne institucije nemaju kapaciteta da odgovore na iznenadan i masovan priliv izbeglih lica u zemlju, a kako bi se dobilo na vremenu da se institucije reorganizuju i konsoliduju da mogu da preduzmu redovne procedure za odlučivanje o azilu tj. da sprovedu redovni azilni postupak.

Kako je prošlo više od 3 godine od početka rata u Ukrajini i prve Vladine odluke o dodeli privremene zaštite, Kancelarija za azil je u mogućnosti da svim licima koja su izbegla iz Ukrajine, a borave i žive u Srbiji, umesto privremene zaštite omogući podnošenje zahteva za azil i dodeli azil u obimu subsidijarne zaštite bez izuzetka i u kratkom roku. Ovo posebno jer je prošlo dovoljno vremena da se kapaciteti Kancelarije za azil unaprede i ona reorganizuje svoje operativne kapacitete i način rada, te odgovori na potrebu da se izbeglima iz Ukrajine omogući trajnija zaštita i boravak u Srbiji u skladu sa Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti.

U prilog navedenom stoji i činjenica da za sprovođenje azilne procedure izbeglima iz Ukrajine nije potrebna nikakva izmena zakona, skupštinska procedura, dodatna finansijska sredstva ili dodatni operativni ili drugi kapaciteti, već samo posvećen i profesionalan rad Kancenlarije za azil u za to određenom kratkom vremenskom periodu od najviše nekoliko meseci.

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila je ovu inicijativu podneo Graničnoj policiji Ministarstva unutrašnjih poslova, Kabinetu Ministra Unutrašnjih poslova i Kabinetu Predsednika Vlade Republike Srbije.

The post Inicijativa za dodeljivanje azila izbeglim licima iz Ukrajine koja borave u Srbiji first appeared on AzilSrbija.

The post Inicijativa za dodeljivanje azila izbeglim licima iz Ukrajine koja borave u Srbiji appeared first on AzilSrbija.

Horgoš, 12 februar, 2025. godine – Iako smanjenim tempom, Mađarska svakodnevno pushbackuje izbeglice na teritoriju Srbije, tj. faktički i mimo zakonskih procedura gura izbeglice u Srbiju. Dok se tokom protekle 2024. godine činilo da izbeglice u izuzetno retkim slučajevima prijavljuju nasilje mađarskih policajaca, od početka godine, više desetina lica, uključujući i žene, prijavljuju da su doživeli fizičko nasilje, a pre nego što su naterani da se vrate na teritoriju Srbije kada ih preuzima zajednička patrola srpske i Frontex policije na graničnim prelazima Srbije i Mađarske.

Tokom januara 2025. godine, 33 lica je prijavilo našim APC timovima da su bili pushbackovani u Srbiju iz pravca Mađarske, od čega čak 20 prijavljuje nasilni pushback, koji uključuje udarce pendrecima po stomaku, leđima, rukama, uz povremene slučajeve uništavanja ili oduzimanja telefona i punjača. Nasilje mađarskih graničnih službenika najčešće prijavljuju izbeglice iz Sirije i Avganistana, ali i iz Somalije, Maroka, Pakistan, Egipta i Turske.

Trećina pushbackovanih lica prijavljuje višestruke pushbackove, odnosno da su najmanje 2 puta prolazili kroz istu proceduru nasilja u procesu faktičkog udaljavanja iz Mađarske u Srbiju. U istom mesecu januaru, pushbackove prijavljuju i žene, porodice, kao i samohrane majke sa decom.

M.A. iz Turske opisuje službenicima našeg centra da je bila udarena u stomak, a pre pushbacka u Srbiju, navodeći da su mađarski policajci tada tukli i udarali  muškarce u grupi, te da su mislili da je i ona muškarac, kako je objasnila, bez prethodne identifikacije. Tog dana, u grupi koja je je nasilno pushbackovana, bilo je ukupno 26 izbeglica, koju su sačinjavali 13 muškaraca, 3 žene i 3 dece.

Samohrana majka Z.M iz Somalije, koja se trenutno nalazi u kampu u Bujanovcu sa svoje 3 maloletne dece, opisuje da su svo četvoro ukupno 2 puta pushbackovani iz Mađarske u razmaku od nekoliko dana, te da su bili svedoci fizičkog nasilja koje su mađarski policajci preduzimali prema ostalim izbeglicama u njihovoj grupi.

Što se tiče policijskih procedura srpske policije nakon preuzimanja izbeglica na samoj mađarskoj granici, kako saznanjemo i dalje je prisutan trend zadržavanja od 40 do 50 lica u prostorijama policije na Horgošu duže od 12 sati, gde prema svedočanstvima izbeglica i dalje zajedno borave muškarci, žene i deca, te da se jedini zajednički toalet nalazi u istoj prostoriji u kojoj se sva lica zadržavaju.

Mađarska policija u proseku pushbackuje i sprečava prolazak najmanje 50 izbeglica iz pravca Srbije dnevno, u saradnji sa srpskom policijom i Frontexom.

The post Povećan broj nasilnih pushbackova iz Mađarske u Srbiju first appeared on AzilSrbija.

The post Povećan broj nasilnih pushbackova iz Mađarske u Srbiju appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 04 februar, 2024. godine –  Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila je u Jutarnjem programu RTS-a, zajedno sa predstavnicima Instituta za evropske studije, komentarisao iniciativu američkog predsednika Donalda Trampa za iseljavanje Palestinaca u arapske zemlje regiona pa čak i u Albaniju. Prema saznanjima izraelskih medija, Palestinci iz Gaze, sem u Egipat i Jordan, treba da se presele i u Albaniju prema planovima američkog predsednika. Sa druge strane albanski premijer Edi Rama se već izričito suprostavio istim inicijativama i poručio da Albanija neće prihvatiti iseljene Palestince.

Centar je u emisiji predstavio tešku humanitarnu situaciju u Gazi, nemogućnost velikog broja Palestinaca na ostvari minim životnih uslova neophodnih za goli opstanak, ali se osvrnuo i na efekte ratnih dejstava koje su dovele do smrti više od 47000 ljudi, od čega preko 70% žena i dece, dok je preko 111000 ljudi iz Gaze ranjeno tokom oružanih sukoba.

Poseban osvrt je dat na albanski presedan u preuzimanju tereta izbeglištva i migracije od strane jedne zemlje u razvoju, umesto Italije kao razvijene zemlje. Ukazano je na opasnost da isti model postane matrica za veliki broj razvijenih zemalja koje bi mogle na ovaj način da pokušaju da izbegnu međunarodnu odgovornost po Konvenciji o statusu izbeglica da saučestvuju u prihvatu lica koja beže od progona, a  koja stižu na njihovu teritoriju.

Da pogledate emisiju:  https://youtu.be/OrBmDjtIk40?si=IZV-YdG4INGaFa6K

The post Palestina, iseljavanje, Albanija? first appeared on AzilSrbija.

The post Palestina, iseljavanje, Albanija? appeared first on AzilSrbija.

3 februar 2025.godine – Odluke sudija podstiču nezadovoljstvo unutar vlade, koja se sada suočava sa istragom zbog nedavne repatrijacije libijskog ratnog vođe Almasrija, optuženog od strane Međunarodnog krivičnog suda (MKS).

Migracioni sporazum između Italije i Albanije naišao je na još jednu prepreku nakon što je sud u Rimu ponovo naložio vraćanje migranata.

U ponedeljak je italijanska mornarica spasila 49 migranata na moru i prebacila ih u albansku luku Šenđin u skladu sa italijansko-albanskim migrantskim protokolom.

U petak uveče, Apelacioni sud u Rimu odbio je da potvrdi njihovo zadržavanje, što je značilo da su preostala 43 migranta vraćena u Italiju u subotu. Šestoro je već bilo vraćeno u Italiju po dolasku u Albaniju jer su bili maloletni ili lošeg zdravstvenog stanja.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM), agencija povezana sa UN-om, zadužena za preliminarnu procenu migranata na osnovu medicinskih pregleda, ovog puta je bila upadljivo odsutna, prema navodima poslanika Demokratske partije koji su otputovali u Albaniju kako bi prisustvovali dolasku migranata.

Sud je sledio odluku nižeg suda iz oktobra, koji je slučaj uputio Sudu pravde EU na konačnu odluku, koja se očekuje 25. februara.

Očekivan udarac na nivou EU

Italijanski sudije su presudile da slanje migranata u Albaniju krši odluku Suda pravde EU, prema kojoj države članice moraju proceniti bezbednost zemlje u celini.

Presuda doneta u petak dolazi u trenutku kada italijansko-albanski sporazum trpi niz udaraca i suočava se sa stalnim preprekama od samog početka – baš kao što se dogodilo u oktobru i novembru, kada su dve druge grupe tražilaca azila vraćene u Italiju.

Nakon sudskih neuspeha, vlada je 11. januara pokušala da preokrene situaciju.

Od kada je sporazum stupio na snagu, nijednom migrantu prebačenom u Albaniju nije potvrđeno zadržavanje – svi su vraćeni u Italiju.

Procena troškova za petogodišnji period, uključujući izgradnju, upravljanje osobljem, putne troškove, dnevnice, smeštaj policije i angažovanje novih sudija, iznosi 653,5 miliona evra.

The post Melonijev sporazum o migraciji sa Albanijom ponovo nije uspeo first appeared on AzilSrbija.

The post Melonijev sporazum o migraciji sa Albanijom ponovo nije uspeo appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 20 novembar, 2024.godine – Obeležavamo Svetski dan deteta u Srbiji sa velikim izazovima koji se tiču prava i ranjivog položaja dece izbeglih koja ulaze, ostaju ili prolaze kroz Srbiju koristeći iregularne migrantske rute preko Zapadnog Balkana.

Izbegla deca dolaze iz populacije iregularnih migranata, tražilaca azila ili izbeglica i čine preko 15% celokupne populacije izbeglih lica koja ulaze u Srbiju. Deca su poreklom iz Sirije, Avganistana, Ukrajine, Pakistana ali i drugih zemalja Azije i Afrike, a putuju u pratnji roditelja i često uz pomoć krijumčara, dok u više od 4% slučajeva putuju i sama, bez pratnje roditelja ili bilo kog drugog bliskog rođaka.

Najčešće, izbegla deca nemaju pravno regulisan položaj dok se nalaze u Srbiji (faktički se nalaze u zemlji ali nemaju pravno regulisan boravak u zemlji), a pored smeštaja u centrima koji još uvek rade (svega 5 centara je još uvek otvoreno od ukupno 17 postojećih centara za prihvat), nalaze se često van radara institucija, skriveni u iregularnom smeštaju ili pod kontrolom krijumčara van sistema prihvata. Kako iregularna migracija i krijumčarenje zaobilazi sistem prihvata, institucijama postaje sve teže da potrebe dece prepoznaju i da spreče eventualne zloupotrebe dece koja zaobilaze sistem centara za prihvat.

Ovakva situacija dovodi i do realnih izazova koji postoje u pogledu opasnosti od eksploatacije dece od strane krijumčara, kriminalnih grupa ali i od trgovaca ljudima dok se deca još uvek nalaze u Srbiji. Ranjivosti dece, pored njihovog neregulisanog pravnog položaja, dodatno doprinosi i nasilje na našim granicama kao i praksa guranja/vraćanja izbeglica mimo zakonskih procedura readmisije (takozavni pushbackovi migranata).

Izazovi  postoje i oko prakse utvrđivanja uzrasta dece od strane institucija, te situacije kada je teško utvrditi da li se radi o maloletnicima ili punoletnim licima jer ne postoji način ni utvrđena i prihvaćena jedinstvena procedura da se uzrast jasno i nedvosmisleno utvrdi.

Pored potrebe da sva deca budu u Srbiji u pravno regulisanom položaju (postupku traženja azila, postupku povratka, postupku integracije, sa humantarnim ili privremenim boravkom, itd.), pitanje postavljanja staratelja za izbeglu decu bez pratnje se nameće kao bitno pitanje za koje postoji potreba da se rešava u okviru postojećeg sistema socijalne zaštite, a ne preko staratelja koj su angažovani projektno. Staratelji treba da budu postavljani iz reda socijalnih radnika zaposlenih u lokalno nadležnim centrima za socijalni rad, a ne da budu birani među aktivistima ili ljudima koji nemaju profesionalno dugogodišnje iskustvo u sistemu socijalne zaštite

Kada je reč o izbegloj deci koja putuju bez pratnje roditelja, njih je potrebno intenzivnije upućivati u odgovarajuće ustanove socijalne zaštite za brigu o maloletnicima bez pratnje roditelja, umesto ih smeštati u centre za prihvat migranata kojima rukovodi Komesarijat za izbeglice jer su isti centri namenjeni smeštaju punoletnih lica i nisu adekvatni za smeštanje maloletnika bez pratnje roditelja, niti sve potrebno osoblje zaposleno u istim centrima raspolaže potrebnim znanjima i kvalifikacijama potrebnim za rad na zadovoljavanju složenih i urgentnih potreba maloletnika bez pratnje roditelja.

Staratelji trebaju da pokažu veću ažurnost u pokretanju postupaka za traženje azila pred nadležnim institucijama kako bi zaštitili decu od diskriminacije i svih drugih rizika, tako postupajući u njihovom najboljem interesu.

The post Svetski dan deteta – izbegla deca u riziku od eksploatacije i nasilja dok su u Srbiji first appeared on AzilSrbija.

The post Svetski dan deteta – izbegla deca u riziku od eksploatacije i nasilja dok su u Srbiji appeared first on AzilSrbija.

12 novembar, 2024

Iako naši podaci sa terena i zvanični podaci mađarske policije govore da je u poslednjih 7 dana 800 lica poreklom iz Avganistana, Sirije, Turske, Iraka, Pakistana, sprečeno u prelasku granice sa Mađarskom i pushbackovano od strane mađarske policije nazad u Srbiju, na poslednjem susretu Ministara unutrašnjih poslova Srbije i Mađarske, ministar Dačić je izjavio da su iregularne migracije ka Mađarskoj zaustavljene. Kada je reč o iregularnim migracijama, mi smo sa Mađarskom uspeli gotovo potpuno da zaustavimo tok ilegalne migracije prema Mađarskoj… “ istakao je Dačić.

Dačić je u okviru Budimpeštanskog procesa (Budimpeštanske ministarske konferencije) koji se održao 11. novembra 2024. godine u Mađarskoj, naglasio da je jedna od prioritetnih aktivnosti MUP-a Srbije kreiranje strategije za stvaranje bezbednije rute kretanja migranata i uspostavljanje efikasnog sistema povratka stranih državljana koji ne ispunjavaju, ili više ne ispunjavaju uslove za legalan boravak na teritoriji Republike Srbije.

Već u utorak, 12. novembra 2024. godine, dan nakon ovog sastanka, broj sprečenih i pushbackpvanih migranata iz Mađarske u Srbiju je drastično pao u odnosu na prethodne dane, te je oko 20 lica sprečeno da pređu zaštitnu ogradu, ili uđu u teretnim prikolicama kamiona na teritoriju Mađarske, dok je već sledećeg dana, 13. novembra, uhvaćeno i sprečeno preko 100 lica.

Na terenu, među meštanima u mestima duž srpske granice sa Mađarskom preovladava utisak da više nema migranata, a novi karakter krijumčarenja koji podrazumeva znatno kraće zadržavanje migranata u graničnom šumskom pojasu duž granice su uticali na percepciju građana o prisutnosti migranata, jer građani više ne uočavaju kretanje lica u lokalnoj zajednici. U dubinama šuma koje okružuju Suboticu (od Kelebijske, Makove sedmice preko Radanovačke šume i Tresetišta), svake noći od 12h do 3h ujutro, više desetina lica pokušava da pređe kroz ogradu, boraveći nekoliko sati u privremenim “squotovima”, lokacije do koje automobili dovoze grupe iz pravca Beograda, te se odakle, peške sa krijumčarima upućuju do zaštitne ograde, koju krijumčari potom seku za prolaz u Mađarsku.

Saradnja srpske policije, Frontexa i mađarske policije u sprečavanju lica da pređu je očigledna na terenu, posebno u šumi Tresetište, gde redovno patroliraju, dojavljuju jedni drugima o kretanju lica koji potencijalno mogu biti migranti, te nakon dojave, pripadnici MUP-a pronalaze i maricama odvoze lica u policijsku stanicu i potom relociraju na jug zemlje, što se sada već može jasno utvrditi kao redovna praksa koja je obeležila ovu godinu.

The post Budimpeštanski proces i napori Srbije u sprečavanju migracije first appeared on AzilSrbija.

The post Budimpeštanski proces i napori Srbije u sprečavanju migracije appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 24. oktobar 2024. – Radoš Đurović, direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, gostovao je u emisiji ,,T.ačka RAZNO’’ na televiziji Tanjug, gde je govorio o aktuelnim politikama migracija i azila u EU i na Zapadnom Balkanu kao i o njihovim efektima na Srbiju. Dok  EU prihvata ukrajinske izbeglice, za koje se očekuje lakša integracija,  izbegli  sa Bliskog istoka kao iregularni migranti nailaze na restriktivne politike zbog anti-migrantskih unutar-političkih trendova i percipiranih bezbednosnih i drugih rizika.

Govoreći o teškom i opasnom putu koji migranti prolaze da bi stigli do EU, Đurović je istakao da mnogi izbegli ljudi rizikuju živote prelazeći ratne zone, granice, pre svega uz pomoć krijumčara i suočeni sa nehumanim i gotovo neprijateljskim uslovima i tretmanom. Na tom putu, hiljade migranata godišnje gubi život, posebno prilikom pokušaja prelaska Sredozemnog mora, ali i stradajući duž kopnenih ruta migracije preko Zapadnog Balkana.

Odgovarajući na pitanje da li je na pomolu nova migrantska kriza i šta Srbija u tom smislu može da očekuje i da li će prihvatni centri biti ponovo otvoreni, Radoš Đurović se osvrnuo na broj ljudi koji dolaze u EU, a prelaze preko Balkanske rute i Srbije. Prema procenama Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, preko 40 000 ljudi je ušlo u Srbiju od početka 2024. godine, što je manje u odnosu na više od 108 000 ljudi koji su kroz Srbiju prošli 2023. godine. Najveći broj ovogodišnjih pridošlica je put nastavio dalje iz Srbije ka BiH, ali se od juna ove godine migracija delom usmerila ponovo ka Mađarskoj i Hrvatskoj. Posle opsežnih policijskih akcija u Vojvodini u poslednjem tromesečju 2023. godine migracija kroz Srbiju prema Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji je značajno bila usporena i gotovo zaustavljena sve do maja 2024.godine. Iako je reč o intenzivnom prilivu migranata koji se kreću rutama preko Turske i Zapadnog Balkana ka EU u prethodne dve godine, ukupne brojke izbeglica koji kao iregularni migranti uđu u EU je daleko manji od priliva izbeglica u EU iz 2015. godine, kao što je manji i od priliva izbeglica iz Ukrajine od početka rata u Ukrajini.

Ipak, Đurović ističe da su različiti bili odgovori EU i njenih zemalja članica na pomenute izazove. Tako na primer, iako je 8.5 milona izbeglica došlo u EU iz Ukrajine za samo prva 2 meseca rata u Ukrajini 2022. godine, nije bilo nikakvih problema u pogledu njihovog prihvata i potrebne solidarnosti među državama članica EU. Isto se ne može reći za prihvat izbeglih iz Azije i Afrike još od 2015 na ovamo. Kako je Đurović podvukao puno je faktora koji su doprineli uspešnom prihvatu Ukrajinskih izbeglica, ali je sigurno da kada države žele da rešavaju probleme, za tako nešto i pronađu model i kapacitete, jer su države činioci koji po prirodi stvari i raspolažu najvećim resursima i kapacitetima za rešavanje makroproblema, uključujuči i migraciju, u savremenom svetu. U pogledu ukrajinskih izbeglica, svaka od zemalja EU je bila uključena u  simbiozu prihvata i solidarnosti koja je dala rezultate. Motivi za ovako uspešno reagovanje EU na nepredvidive probleme migracija u slučaju Ukrajine su različiti i kompleksni i tu se možda nalazi i sam ključ za rešavanje sličnih problema migracije i u budućnosti. Kako je Đurović istakao, EU je uspešno prihvatila ukrajinske izbeglice između ostalog i zato što je bio u pitanju rat na njenim granicama, ali i zbog toga što se radi o Evropljanima, odnosno ljudima za koje ne postoji strah kod evropskih elita i šire javnosti da će biti problema oko njihove integracije ili da će priliv evropskih izbeglica imati negativnih političkih posledica na unutrašnjem planu zemalja članica EU. Takođe, EU i njene članice su u migraciji ukrajinskih izbeglica videle i svojevrsnu perspektivu u pogledu pribavljanja dodatne radne snage.

Sa pogoršanjem stanja na Bliskom istoku, ratom u Palestini, Libanu i tenzijama između Izraela i Irana, broj ljudi koji se neposredno nalaze u opasnosti po život i sopstvenu imovinu se rapidno povećao. Preko 440 000 izbeglica je iz Libana već pristiglo u ratom opustošenu Siriju, a izbeglice iz Libana delom pokušavaju i da se domognu Jordana ili da se morem domognu Turske i Kipra. Kada se ima u vidu višemilionski broj sirijskih izbeglica koji se od ranije nalaze u isto regionu ali i postojanje idalje nestabilnih područja Iraka i Sirije, može se osnovano pretpostaviti da bi dalja eskalacija oružanog konflikta mogla da pokrene talas izbeglica prema pokrajini Idlib koja je pod turskom kontrolom ali i prema samoj Turskoj, koja već sada prihvata više od 4.5 miliona izbeglica. Takav scenario i njegova dalja eskalacija put Evrope bi u mnogo čemu zavisili od ponašanja i kapaciteta Turske kao krucijalnog aktera kada je reč o upravljanju/zaustavljanju iregularnih migracija koje preko Istočnog Mediterana vode ka EU.

Države članice hoće legalnu radnu migraciju, ali ne i iregularnu migraciju

Đurović objašnjava da postoje generalno dva načina migracije ka EU, jedna je radna legalna migracija što birokratije i razvijene države Zapada preferiraju, a druga je takozvana iregularna migracija koja iz perspektive konkretnih razvijenih zemalja nosi razne rizike po bezbednost i integraciju i predstavlja opasan presedan i pull factor dalje masovne migracije ka Evropi.

Međutim, po Đuroviću obe vrste migracija nose sa sobom, na kraju, vrlo slične probleme. Što se tiče adiministracija Zapadnih zemalja iste su zainteresovane za radne migrante kada je potreba ekonomskog razvoja u prvom planu,  iako i radni migranti i takozvani iregularni migranti dolaze iz sličnih ili povezanih regiona. Đurović podvlači kako obe grupe migranata dolaze iz zemalja sa sličnim, religijskim, kulturološkim, istorijskim, jezičkim i drugim karakteristikama, ali da se ipak legalne radne migracije preferiraju. Shvatanje elita je jasno, oni žele da biraju koga i sa kojim kvalifikacijama žele da dovedu ali žele i da migrante dovedu isključivo legalnim putem.  Sa druge strane, nejasne se poruke  pak upućuju široj javnosti i ljudima koji žive u zemljama porekla, a koji su pozvani odnosno nisu pozvani da dodju u EU. Kako Đurović ističe, mi vidimo na terenu, a to je nešto što dele i naše kolege iz drugih zemalja, da kada izbeglice dolaze oni ne razumeju tu razliku između legalne i iregularne migracije i ono šta zemlje razvijenog sveta i EU od migracije žele. Ne razumeju da se tu radi o profitu i ekonomskoj računici, te da neko ima pravo da dođe ako zna da radi i putuje legalno, a drugi ko je ugrožen i nema način da dođe sa radnom vizom u svom putnom dokumentu, da nema na to pravo. Izbegli ljudi koji putuju najčešće iregularno vide i čuju poziv za dolazak nove radne snage, pa kažu makar ćemo ako treba mi ugroženi raditi i više tamo gde nas čekaju i gde nas zovu da dođemo, jer i mi smo radna snaga. Postoji veliki problem evropskih elita kako da u javnosti i u prema društvima trećeg sveta, odakle migranti dolaze, iskomuniciraju njihove potrebe za legalnom radnom snagom.

Ubrzana fortifikacija EU i novi aranžmani EU sa trećim zemljama

Komentarišući sadašnju migracionu politiku EU i postojeće planove, Đurović je kazao da se EU ubrzano fortifikuje kroz izgradnju fizičkih prepreka, zidova i barijera, ali i da migraciju pokušava da uspori kroz paralelno zaključivanje lukrativnih sporazuma za savladavanje migracije sa trećim zemljama u svom susedstvu ili na putu migracije ka Evropi. Đurović podseća da se EU u svojim politikama okreće ka zaključivanju multisektorskih sporazuma sa trećim zemljama koji sadrže ekonomske, finansijske, trgovinske, političke i druge aranžmane koji prate okosnicu koja se odnosi na borbu protiv iregularne migracije. Takvi sporazumi se zaključuju sa Tunisom, Marokom, Turskom i drugim tranzitnim zemljama, dok se akcioni planovi razvijaju po istom obrascu i za zemlje Zapadnog Balkana i za one duž glavnih migrantskih ruta koje vode ka EU (kao što je centralno-mediteranska ruta). Vreme će pokazati kakve aranžmane EU planira da zaključi i pojedinačno sa zemljama Zapadnog Balkana, a sa tim u vezi stoje i izjave predsednice EUkomisije da EU pažljivo prati način implementacije albansko – italijanskog sporazuma o centrima za prihvat migranata. Ako isti bude pokazao rezultate možda bi mogao da se multiplikuje izmedju ostalog i na zemlje na spoljnim granicama EU, širom Zapadni Balkana, ali i na drugim područjima van EU.

Posebnu pažnju privlači i neočekivani predlog EUkomisije Savetu EU da zemlje članice razmotre mogućnost formiranja centara za deportacije (return hubs) van zemalja članica EU, a u neposrednom susedstvu EU, što ukazuje na dalju radikalizaciju politika EU u vezi zaustavljanja iregularne migracije i na njenim spoljnim granicama.

Pravno sporno osnivanje centara u kojima bi se odlučivalo o aplikacijama za azil van EU

Odgovarajući na pitanje da li možemo očekivati u budućnosti sporazume sa EU nalik albansko-italijanskom sporazumu u vezi prihvatanja izbeglih lica van teritorija zemalja destinacije, Đurović ističe da pravosudni sistem igra ključnu ulogu i u pitanjima azila i poštovanja osnovnih ljudskih prava i da može osujetiti sporazume poput italijansko-albanskog sporazuma, kao što je italijanski sud već učinio i naložio slanje migranata u Italiju odmah pošto su prispeli u albanske luke i novoformirane centre za trijažu. Slično se dogodilo i sa sporazumom između Velike Britanije i Ruande, koji je predviđao izmeštanje azilanata i odlučivanje o njihovim zahtevima za azil u Ruandi. Ovakvi sporazumi, koji imaju za cilj da outsource-uju nadležnost odlučivanja o zahtevima za azil, u pravnom smislu su sporni sa mnogih aspekata uključujući poštovanje prava izbeglica da dobiju utočište, pitanje vršenja jurisdikcije jedne zemlje u drugoj, garantovanja fer postupka, prava na saslušanje pred sudovima zemlje destinacije, mogućnosti ulaganja pravnih lekova, pitanja dostupne pravne pomoći i drugih pitanja koja opterećuju ovaj sporazum.

EU hoće osnivanje deportacionih centara van granica EU, ali to zavisi i od zemalja na granicama EU

Đurović je istakao da za razliku od albanskog-italijanskog sporazuma koji predviđa smeštanje izbeglica i sprovođenje azilnih procedura van Italije, a u Albaniji, EU sada zagovara otvaranje  deportactionih centara u trećim zemljama, van granica EU. Pitanje deportacionih centara ili centara za povratak je drugo pitanje u odnosu na otvaranje trijažnih centara van granica EU nalik italijanskim centrima u Albaniji. Kako je Đurović objasnio, deportacioni centri su namenjeni za migrante čiji je azil odbijen, pa treba da se vrate u zemlje porekla. Evropska komisija je nedavno predložila EU Savetu razmatranje uspostavljanja takvih centara van granica EU. Prema Đuroviću uspostavanje ovih deportacionih centara je nešto što može da se desi i na Zapadnom Balkanu. Čini se da je interes pojedinih zemalja članica EU pa i same Evropske komisije, da se pitanje deportacija realizuje van EU i da u to budu uključene zemlje Zapadnog Balkana kao najbliže. Realno je očekivati uspostavljanje deportacionih centara van EU, ali to zavisi i od spremnosti trećih zemalja da prihvate takav aranžman. Kako Đurović kaže, iako su troškovi visoki, takvi sporazumi često uključuju dodatne finansijske, ekonomske i političke benefite za zemlje učesnice, kao što je bio slučaj sa Tunisom, Marokom i Turskom. Za mnoge zemlje, uključujući potencijalno i zemlje Zapadnog Balkana, ovi sporazumi mogu biti privlačni, jer donose koristi i položaj partnera EU, bez ugrožavanja domaće sigurnosti i dobrobiti domaćih građana. Stoga, Đurović naglašava da nije iznenađujuće da bi Zapadni Balkan mogao postati deo takvih EU aranžmana u budućnosti.

Nasiljem, ogradama, barijerama i planiranim deportacijama se ne rešava pitanje migracija

Međutim, Đurović smatra da migracione tokove nije moguće zaustaviti nasiljem, ogradama, isturenim centrima za povratak i planiranim deportacijama, jer ljudi u bezizlaznim situacijama i dalje rizikuju sve da bi našli sigurnost i započeli novi život u Evropi. On veruje da će se migracija nastaviti sve dok ne dođe do političkog rešenja i stabilizacije u zemljama iz kojih migrant/izbegli beže. Suština problema iregularne migracije se ogleda u patnji izbeglih ljudi koji se nalaze u bezizlaznoj situaciji. Oni ne mogu da se vrate odakle su došli. Samim tim ako nema sigurnih mesta gde bi izbegli mogu da se vrate, oni se ne mogu ni zaustaviti. Ovi ljudi će rizikovati i svoj život i zdravlje, samo da se domognu neke sigurne luke.

Mnogi političari eksploatišu pitanje migracija u cilju ostvarivanja političkih poena

Komentarišući integrisanost sirijskih izbeglica u nemačko društvo, Đurović ističe da su po nekim različitim zaključcima ti ljudi uključeni manje ili više uspešno u nemačko društvo i da oni koji su ostali u zemlji u velikom broju doprinose na tržištu rada. Pri tome je idalje toliko velika potreba za radnom snagom, da čak ni ukrajinske izbeglice ne zadovoljavaju potrebe Nemačke za 5 miliona novih radnika.

Kroz svetlo ekonomije i politike treba posmatrati ove probleme. Po Đurovićevim rečima, nekako pred evropske izbore koje su se desili sredinom ove godine, mnoge političke elite su migraciju ocenile kao pitanje od posebnog značaja za glasače. Migracija se u pojedinim zemljama našla na prvom mestu po interesovanjima građana, ali su u većini slučajeva u Evropi među glasačima preovladavala pitanja socijalne pravde, ekologije, rata Rusije i Ukrajine. Kada pokrećete pitanje migracije u političkoj areni pred vama često leži velika perspektiva, jer na bilo koje agitovanje nema ko da vam uzvrati. Migranti nemaju svoje predstavnike u političkim debatama niti svoj glas u parlamentu. Eksploatisanje problema migracie je moguće ostvarivati i kroz korišćenje i plasiranje polu-istina, neproverenih, ksenofobičnih ili senzacionalističkih informacija. Đurović podvlači da je tema migracija toliko kompleksna da ona ne može da se reši odjednom ili u celini, ali može stalno da se eksploatiše, tako da nije iznenađujuće da sada i migracije ulaze u centar fokusa političkih elita desne orijentacije i političkog centra u Evropi.

Dok su prihvatni centri zatvoreni, migranti odnosno porodice sa decom se smeštaju u neuslovne prostorije policijskih stanica

Komentarišući situaciju oko prihvatnih centara za izbeglice u Srbiji, Đurović je istakao da su prihvatni centri u Srbiji zatvoreni i to oni koji se nalaze na kritičnim mestima, gde migranti najčešće prolaze, na granicama prema Bosni, Bugarskoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Tako na primer, navedeno je da je prihvatni centar u Subotici  faktički zatvoren još od početka 2024. godine, a deklarativno od avgusta 2024.godine.  Đurović je dalje objasnio kako Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila vidi veliku potrebu da se taj centar u Subotici otvori, zato što ljudi stalno pokušavaju da pređu granicu uz pomoć krijumčara i po pushback-ovanju nazad u Srbiju oni nemaju gde da budu smešteni na području Vojvodine. Prema podacima CZA, dnevno oko 200 ljudi pokuša da pređe granicu sa Mađarskom, ali Mađarske vlasti, kako Đurović objašnjava, vraćaju migrante u Srbiju, koji se onda izvode pred srpske prekršajne sudove i druge institucije. Dok traju procedure, policija u Subotici smešta migrante, žene i decu u policijske stanice jer je u nemogućnosti da im obezbedi adekvatniji smeštaj. Policijske stanice su posebno neuslovna mesta za smeštanje i zadržavanje velikih porodica sa decom i to predstavlja problem. Tako da je važno da postojeći prihvatni centar Komesarijata za izbeglice i migracije u Subotici radi kako bi se pružili adekvatni uslovi za smeštaj izbeglih lica. Odgovornost je Komeserijata za izbeglice i migracije da otvori ovaj zatvoren centar i da na taj način omogući drugim institucijama da se nesmetano bave problemima migracije i izbeglica iz domena sopstvene nadležnosti bez dilema po pitanju njihovog smeštaja. Kako je Đurović rekao, CZA je apelovao da se prihvatni centri ne zatvaraju, ali vidimo da se razlozi za zatvaranje ili otvaranje ovih centara ne ogledaju nužno u situaciji na terenu i problemima svih institicijama na terenu koje one imaju u vezi ovog  pitanja. Kako Đurović objašnjava, vrlo verovatno i dobri susedski odnosi Srbije sa Mađarskom ili sa Hrvatskom takođe utiču na način rada naših centara blizu spoljnih granica EU.

Frontex može doprineti uspostavljanju efikasnijeg sistema readmisije između Srbije i država suseda

Odgovarajući na pitanje šta se može od Frontex-a očekivati u narednom periodu kada su u pitanju zemlje Zapadnog Balkana, odnosno kada je Srbija u pitanju, Đurović je ukazao na to da Srbija ima novi ugovor sa Frontex-om kojim se daju izvršna ovlašćenja Frontex-u ali i omogućava da deluje duž granica Srbije sa zemljama koje nisu nužno članice EU. Ipak, za sada u praksi, prisustvo Fronex-a na terenu je vezano isključivo za delovanje srpske policije i koordinaciju u tom smislu. Đurović je objasnio da se Frontex nalazi na granici sa Mađarskom, s vremena na vreme na bugarskoj granici, a prema novom sporazumu očekuje se da će Frontex biti i na državnim granicama sa Severnom Makedonijom. Kako Radoš Đurović ističe uloga Frontex-a je i precenjena. Timovi CZA ne vide da prisustvo Frontex-a u Srbiji zaustavlja krijumčare, krijumčarenje i ilegalnu migraciju ljudi. Uloga Frontexa bi bila značajna, ukoliko bi se Frontex nalazio u Srbiji i u susednoj zemlji odakle dolaze ljudi i ukoliko bi se preko Frontex-a uspostavio efikasniji sistem readmisije. Srbija ima problem, jer migranti dolaze iz Severne Makednonije i Bugarske u Srbiju pri čemu ne traže azil u Srbiji, ali pošto uđu u Srbiju, migranti se ne mogu vratiti u susedne zemlje, jer te zemlje često ne daju saglasnost za njihovu readmisiju. Kako Đurović ističe, vrlo često mi nemamo takvu saglasnost, tako da Srbija trpi veliki pritisak šta da radi sa ljudima koje ne može da vrati iako sporazumi o readmisiji sa istim zemljama postoje. Prisustvo Frontex-a bi u tom smislu moglo da olakša komunikaciju i susedne zemlje ne bi mogle da ignorišu zahteve koje upućuje Srbija i kroz to svetlo treba gledati budućnost Srbije u ovim politikama readmisije. Kako Radoš Đurović kaže, Srbija se nalazi u jednom jakom nezahvalnom položaju, jer se na severu graniči sa zemljama EU koje sve više uvrđuju svoju granicu prema Srbiji, a na jugu Srbija ima porozne granice pri čemu nema uspešnu saradnju sa susednim državama koje takođe žele da se oslobode pritiska migracije sa svoje teritorije i to što pre.

The post EU i Zapadni Balkan u zagrljaju migracione politke i realnosti first appeared on AzilSrbija.

The post EU i Zapadni Balkan u zagrljaju migracione politke i realnosti appeared first on AzilSrbija.

Usled postojeće i neprekinute prakse pušbekova (pushbacks) – faktičkog guranja ljudi iz Mađarske u Srbiju, predstavnici srpskih institucija u pograničnom pojasu imaju teškoća da ista lica prihvate po vraćanju u Srbiju i preduzmu sve aktivnosti u svojoj nadležnosti,a bez mogućnosti da im obezbede adekvatan smeštaj tokom trajanja procedura. U tom smilsu, ni policija, ni prekršajni sudovi kao ni ustanove socijalne zaštite nisu u mogućnosti da vraćena izbegla lica smeste u adekvatan smeštaj tokom realizovanja poslova iz njihove nadležnosti. Tako, izbegla lica prijavljuju da su zadržana u malim prostorima u policijskim stanicama u Subotici, Kanjiži i Kikindi, od 24h do 72h, bez pristupa adekvatnom smeštaju, higijeni, hrani i vodi, ali ni informacijama ni pravnoj pomoći. Takođe, izbeglice opisuju da se u istom skučenom i neadekvatnom prostoru zajedno zadržavaju žene, deca i odrasla muška lica, čak i u velikim grupama, od 30 do 50 lica.

Zadržavanje se sprovodi i kako bi se završili postupci pred prekršajnim sudovima, pred koje se izbegla lica izvode zbog ilegalnog prelaska državne granice i ileganog boravka na teritoriji Srbije, što je postala redovna i obavezna praksa po njihovom vraćanju od strane mađarskih vlasti u Srbiju. Prema svedočenjima, lica se vraćaju u Srbiju ili preko zelene granice kroz mađarsku ogradu, ili faktičkom predajom preko graničnih prelaza u postupcima mimo readmisije.  Po uručivanju prekršajnih presuda izbeglim licima se izriču i rešenja o otkazu boravka, te se oni prevoze policijskim vozilima na jug Srbije. Porodice se relociraju u prihvatni kamp u Bujanovcu, a ostali smeštaju u prihvatni kamp u Preševu.

Ilustrativno, u svedočenjima izbeglih lica službenicima APC-a od 11.09.2024. godine majka T.D. i otac M.D., poreklom iz Turske, zajedno sa tri maloletna deteta od kojih jedno beba starosti od 7 meseci, prijavljuju zadržavanje u trajanju od 24 sata u manjoj prostoriji u policijskoj stanici u Subotici, u uslovima nalik zatvorskim, sa rešetkama na prozorima i bez dovoljno stolica ili kreveta, a pre prebacivanja u prihvatni kamp u Bujanovcu. U svedočenjima od 05.09.2024. godine – F. A.(38) sa dva maloletna sina, poreklom iz Turske, svedoči da su ih posle hvatanja u Mađarskoj mađarski policajci predali na granici srpskoj policiji koja ih je zadržala oko pet sati u policijskoj stanici u Kikindi pre nego što su prevezeni u Bujanovac. Istakli su da im tokom zadržavanja u policijskoj stanici u Kikindi nije bila dostupna ni voda, ni hrana, a koju su dobili tek po dolasku u prihvatni kamp u Bujanovcu.

N. M.(37) iz Turske je 09.2024. godine svedočio o zadržavanju u policijskog stanici u Kanjiži zajedno sa još 30 ljudi, uključujući porodice, decu i trudnice, koji su prethodno pokušali da pređu srpsko-mađarsku granicu, nakon čega ih je uhvatila mađarska policija i predala srpskim kolegama. U policijskoj stanici u Kanjiži su ista lica zadržana 24h bez hrane i vode, a pre prebacivanja u prihvatne centre Komesarijata za izbeglice i migracije na jugu Srbije.

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila je uputio apel Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije da podhitno otvori postojeće zatvorene prihvatne kampove na severu Srbije, a kako bi se u njih adekvatno smestila sva izbegla lica u potrebi tokom preduzimanja aktivnosti iz nadležnosti svih relevantnih institucija.

The post Zadržavanje žena, dece i porodica u policijskim stanicama zbog zatvorenih prihvatnih centara na severu zemlje first appeared on AzilSrbija.

The post Zadržavanje žena, dece i porodica u policijskim stanicama zbog zatvorenih prihvatnih centara na severu zemlje appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 25 jun, 2024.godine – Ivica Dačić, Potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Srbije je danas potpisao sa Ilvom Johanson, komesarkom Evropske unije za unutrašnje poslove i migracije Sporazum između Republike Srbije i Evropske unije o operativnim aktivnostima koje sprovodi Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu (Frontex) u Srbiji.

Nacrt novog sporazuma o migracijama predviđa otvaranje moguće kancelarije Frontex-a u Srbiji, kao i saradnju sa srpskim vlastima u rasporedjivanju EU službenika unutar Srbije u cilju suzbijanja ilegalnih migracija.

Za razliku od dosadašnje saradnje koja je predviđala zajednički rad sa Frontex-om na EU granicama, novi sporazum je iskorak u daljoj saradnji, jer predvidja zajedničke aktivnosti na granicama sa Severnom Makedonijom, kao i razne druge moguće akcije i koordinisanja unutar zemlje.

Nacrt novog sporazuma predviđa izradu operativnog plana, postojanje mehanizma izveštavanja o incidentima, imenovanje Frontex koordinatora, kao i utvrđivanje lokacije kancelarije Frontex-a u Srbiji, između ostalog. Nacrt predviđa pokretanje operativnih aktivnosti odlukom Izvršnog Direktora Frontex-a, a na molbu nadležnih organa Republike Srbije. Ukoliko Frontex proceni da bi operativne aktivnosti dovele do ozbiljnih ili konstantnih kršenja fundamentalnih prava ili obaveza međunarodne zaštite, takve aktivnosti se ne bi sprovodile.

Posle potpisivanja novog sporazuma, sledi ratifikacija u Evropskom parlamentu, Savetu Evropske Unije, kao i u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Novi sporazum Republike Srbije i EU o operativnim aktivnostima će zameniti tekući status sporazum o aktivnostima Frontex-a u Srbiji, koji je zasnovan na regulativi Frontex-a iz 2020-te godine, a koji omogućava brze intervencije isključivo na granicama EU.

The post Srbija potpisala novi Frontex ugovor first appeared on AzilSrbija.

The post Srbija potpisala novi Frontex ugovor appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 04. april 2024 god- Danas su vlasti Srbije izdale prvu biometrijsku ličnu kartu za lica koja su dobila azil sa umetnutim stalnim prebivalištem.

Do sada su lica koja su dobila azil imala kartonske lične karte, koje su se razlikovale od srpskih biometrijskih ličnih karata, što je u praksi kod institucija dovodilo do nedoumica da li se zaista radi o pravim ličnim kartama za izbeglice ili ne.

Mi smo na terenu to prevazilazili konkretnim pravnim intervencijama u svakom posebnom slučaju, ali i gradili prakse u radu sa mnogo konkretnih institucija i njihovih lokalnih odeljenja, kao i sa mnogo pružalaca javnih usluga na koje smo nailazili.

Konačno, lica kojima je odobren azil mogu da imaju ličnu kartu kao srpski građani i izbegnu diskriminaciju pri ostvarivanju svojih zagarantovanih prava.

Što se tiče pak lica koja nisu dobila azil, već su tražioci azila, mi i dalje nastavljamo borbu da i oni dobiju biometrijske lične karte, umesto kartonski plastificiranih ličnih karata koje trenutno imaju.

The post Izdata prva biometrijska lična karta za izbeglice first appeared on AzilSrbija.

The post Izdata prva biometrijska lična karta za izbeglice appeared first on AzilSrbija.

Beograd, 29. mart 2024. god– Danas prva izbeglica dobila stalni boravak u Srbiji! Samo rešenje datirano je na 19.02.2024. godine. Naš pravni i integracijski tim su pomogli Ajmanu iz Pakistana da zatraži/dobije azil i sada ostvari stalni boravak, a posle zakonskih izmena koje su nastupile od 01.02.2024. godine.

Naša izvršna direktorka Jovana Vinčić je Ajmanu predala rešenje o stalnom nastanjenju.

Veoma smo ponosni na ovu činjenicu. Ovo je veliki napredak za položaj lica koja su dobila azil u Srbiji i koja više nemaju privremeni, već trajni boravak u Srbiji.

Ovo je veliki korak i za srpske institucije i srpski sistem azila!

The post Prva izbeglica dobila stalno nastanjenje u Srbiji first appeared on AzilSrbija.

The post Prva izbeglica dobila stalno nastanjenje u Srbiji appeared first on AzilSrbija.