Tema Dunavskih dijaloga 2026 Rituali i ritmovi, fokusira se na savremenu umetnost dunavskog regiona, polazeći od teze da je ovaj prostor kroz istoriju oblikovan višestrukim kulturnim, političkim i duhovnim uticajima i da je kao takav bio osovina susreta i sukoba: od Rimskog carstva i njegovih granica (limesa), preko srednjovekovnih kraljevstava, Osmanskog carstva i Habsburške monarhije, do Jugoslavije i kasnijih postsocijalističkih transformacija. Ovi složeni istorijski procesi ostavili su nasleđe hibridnih identiteta, višeslojnih kulturnih matrica i specifičnih kolektivnih sećanja.

Promišljajući o jednoj osnovnoj ideji koja prožima sva dosadašnja izdanja ove manifestacije – čovek i humanistička dimenzija umetnosti – došla sam do ove teme koja postavlja stvari iznutra ka spolja. Pitamo se šta je u nama jedinstveno ljudsko, specifično, i na koji način imamo mogućnost da kreiramo stvarnost oslanjajući se ne samo na intelekt i veštine, već i na mogućnost premošćavanja određenih dimenzija kroz koje se oblikuju i deluju uverenja. Time otvaramo složena psihološka i duhovna pitanja koja nas vode ka dubljoj introspekciji i kolektivnom razumevanju.

U tom kontekstu, rituali se mogu posmatrati kao zajednički imenitelj – gestovi i prakse koje su kroz vekove ljude istovremeno zbližavali i razdvajali. Sam pojam rituala ovde se razume ne samo kroz religiju i tradiciju, već i kao univerzalni jezik ponavljanja, zajedništva i unutrašnje transformacije. Kao ritmovi disanja ili ciklusi prirode, rituali označavaju i kontinuitet i promenu – prostor u kojem zajednica sebe potvrđuje, ali i preispituje.

U umetnosti, ovakvi koncepti istraživani su kroz performans, akcione i participativne prakse. Autori poput Josepha Beuysa, bečkih akcionista, Marine Abramović, Allana Kaprowa ili Yoko Ono koristili su ritual i kolektivni angažman da istraže granice tela, svesti i društvene odgovornosti.

Kao i svi prirodni i društveni procesi, umetnost se odvija u ritmovima – u ponavljanju i varijaciji, u stalnom pokušaju da uhvati korak s vremenom koje oblikuje naše postojanje.

Danas se, suočavamo sa pitanjima koja se tiču svrhe našeg postojanja. Napredak tehnologije pomerio je percepciju procesa starenja i smrti, a istraživanja svemira otvorila su nove perspektive i mogućnosti.

Pitanja opšteg dobra i etičkih granica postala su posebno akutna u svetlu neograničenog liberalnog kapitalizma i razvoja veštačke inteligencije – tehnologije koja još uvek nije izabrala svoju „stranu“, a koja već pokreće određenu duhovnu revoluciju, naročito kod mladih generacija koje traže dublju spiritualnost i preispituju dominantne religijske i filozofske paradigme. Ovaj proces je primećen i unutar institucionalnih religija, gde se može uočiti težnja ka adaptaciji novom ritmu u kojem čovečanstvo stremi ka usklađivanju sa složenim promenama i globalnim izazovima. Taj ritam, međutim, često prolazi kroz ozbiljnu disonancu, zahtevajući novu vrstu kolektivne i individualne refleksije.

Umetnost preuzima evolutivnu ulogu – da probudi najdublje slojeve čoveka, otvori prostor introspektivnog dijaloga i kolektivnog osvešćenja. Rituali i ritmovi stoga nisu samo tematski okvir izložbe, već i metafora za umetničke procese ovog regiona: način na koji umetnici pronalaze odgovore na strahove i nemire savremenog doba, kako zamišljaju zajedništvo i oblikuju vizije sloge, solidarnosti i ljubavi.

Salon Muzeja grada Beograda, 22. avgust – 8. septembar 2025.

Izložba Između obala: Dunavski dijalozi 2013–2024 otvorena je za posetioce do 8. septembra u Salonu Muzeja grada Beograda (Bulevar kralja Aleksandra 30).

Kustoskinja izložbe je istoričarka umetnosti Ksenija Marinković.

Izložba Između obala okuplja 30 umetnika koji su tokom prethodne decenije oblikovali identitet Dunavskih dijaloga – međunarodne manifestacije savremene umetnosti u Novom Sadu, posvećene povezivanju zemalja dunavskog makroregiona: Nemačke, Austrije, Slovačke, Mađarske, Hrvatske, Srbije, Rumunije, Bugarske, Moldavije, Ukrajine, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Crne Gore. U duhu otvorenosti i interkulturalnog dijaloga, festival je u prethodnim izdanjima povremeno ugostio i zemlje van regiona, kao što su Kina i Japan, čime je dodatno proširena mreža umetničkih razmena i perspektiva.

U okviru izložbe Između obala prikazani su odabrani radovi umetnika i umetnica: Ulrike Kesl (Nemačka), Klaudije Čejsling (Nemačka), Frica Ruprehtera (Austrija), Franca Ridla (Austrija), Eve Petrič (Austrija/Slovenija), Kriste Zomerer i Lorena Minjona (Austrija), Rudolfa Sikore (Slovačka), drMarijaša (Mađarska), Roka Juhasa (Mađarska), Zlatana Vehabovića (Hrvatska), Vladimira Freliha i Dragana Matića (hrvatsko-srpskog umetničkog para), Gorana Despotovskog (Srbija), Nataše Teofilović (Srbija), Čedomira Vasića (Srbija), Andree Ivanović Jakšić (Srbija), Milorada Miće Stajčića (Srbija), Stevana Kojića (Srbija), Mire Brtke (Srbija), Ane Adam (Rumunija), Lee Rasovski (Rumunija), Iglike Hristove (Bugarska), Genadija Popeskua (Moldavija), Milene Jovičević (Crna Gora), Tine Dobrajc (Slovenija), Nele Hasanbegović (Bosna i Hercegovina), Mladena Miljanovića (Bosna i Hercegovina) i Sema Durena (SAD).

Između obala nije samo prostorna odrednica reka koje povezuju zemlje dunavskog sliva, već i liminalni prostor – mesto između poznatog i nepoznatog, svetovnog i duhovnog, umetnosti i svakodnevice. U mnogim mitologijama, reka simbolizuje prelaz: u starogrčkoj tradiciji, to je Stiks – voda koja razdvaja svet živih od sveta mrtvih, ali i povezuje ih kao mesto promene, inicijacije i unutrašnje transformacije. 

U tom duhu, ova izložba otvara prostor kontemplacije, sećanja i novog dijaloga, u trenutku kada se sećamo i odajemo poštu Savi Stepanovu (1951 – 2024), dugogodišnjem umetničkom direktoru čiji je rad oblikovao festivalsku misiju.

“Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi pokrenut je u vremenu posle već stišanih i okončanih burnih, neki put čak i revolucionarnih promena, u većem broju podunavskih zemalja. Važno je konstatovati da se umetnost u najvećem broju podunavskih zemalja u aktuelnom trenutku odvija u demokratskim društvima. Danas je stanje demokratije u podunavskim zemljama bolje nego bilo kad pre, bez obzira na prepreke nametnute ekonomskom krizom te bolnim tranzicijskim procesima u zemljama bivšeg socijalizma. Aktuelna umetnost je, menjajući vlastito biće, postala svojevrsni agens niza autentičnih životnih informacija, podstičući i zahtevajući dijalog i direktnu komunikaciju koja nas može odvesti ka novim saznanjima i zaključcima, ka nekoj novoj moralnosti i etici. Jer, ‘etika se nužno javlja kao moralna potreba’ (Edgar Moren)”, napisao je 2013. godine povodom prvog izdanja ove manifestacije, Sava Stepanov.

Svaki festivalski ciklus bio je pažljivo kuriran sa jasno profilisanom tematskom i kritičkom okosnicom, utemeljen u stvarnosti i viziji Stepanova.  Njegov poslednji doprinos – tema O autodestrukciji i protiv nje (2024) danas odzvanja kao snažna završna nota jednog kontinuiranog umetničkog i društvenog promišljanja, uzevši u obzir rat u Ukrajini, koji je dramatično preoblikovao duhovni  pejzaž ovog regiona.

Sećajući se njegovog poslednjeg tematskog impulsa, naslov Između obala postaje metafora životne i umetničke tranzicije – poziv da se, baš kao i reke koje nas spajaju, nastavi dijalog koji traje i kada fizičko prisustvo prestane.

Zapravo, u politici, društvu, ekonomiji, nauci, ekologiji, moralu – zamagljen je homocentrični fokus. Institut Forbs objavljuje da u svetu tristotinak ljudi poseduje veći kapital od ostatka sveta i taj podatak već, sam po sebi, govori o suštinskom stanju ljudske zajednice. Koliko god ovo bio laički zaključak, nepobitna je činjenica da je današnja logika kapitalizma sa njegovim (do)sadašnjim manifestacijama – temeljni uzrok globalne krize i ovovremenske napetosti sveta. Zapravo, ekonomski moćnici u stalnom nastojanju da uvećaju vlastiti kapital, uvode društvo u atmosferu (auto)destrukcije.  Ignorišući prirodu i njene zahtevnosti čovek je nametnuo sebi breme ekoloških nevolja koje ga začas odvode u ambijent vlastite ugroženosti; baš kao što je brutalnim iskorišćavanjem “ljudskih resursa” razbio osnovna moralna načela.

Paradoks današnjeg sveta je činjenica da u doba vrhunskih dostignuća ljudskog uma društvo zapada u duboku krizu. Svetskim dobrima su, zahvaljujući korumpiranoj politici i krupnom kapitalu, umesto ideje razvoja i konstrukcije nametnuti  partikularni interesi sveprisutne “filozofije profita”. Tako se generiše permanenta  globalna kriza kojom se destruišu osnovne ljudske vrednosti, čovekovo dostojanstvo, njegov identitet. Bilo kako bilo, na sceni je autodestrukcija, a čovek je jedini uzročnik svih kriza sveta. 

U takvoj konstelaciji čovek-pojedinac svakim danom postaje sve nemoćniji u upravljanju vlastitom sudbinom. Razjareni kapitalizam konstantno nastoji da čoveka odvoji od sopstvenog bića i pretvori ga u resurs potreban za sticanje profita. Prenatrpan radnim obavezama on se odvaja od vlastite suštine, njegova  ličnost se razara i destruiše.

Današnji čovek živi jedan selektovani život, život koji mu određuju imperativi tržišta i politike. U takvom svetu filozofija i umetnost doživljuju stanje nepotrebnosti.  Život se odvojio od nje, ili je ona zaostala za životom, pa se čini skoro nepotrebnom…  O tome razmišlja ugledni makedonski reditelj Slobodan Unkovski koji postavlja  pitanje “ne samo čemu umetnost služi danas – već kome”?   Ipak, u kriznim okolnostima savremenog sveta, umetnost ima izuzetno značajnu ulogu: u opštoj distopiji ona, u određenom smislu, insistira na nekim stavovima iz Hegelove “Fenomenologije duha” u kojem se govori da osvešćena vlastita misao omogućava čoveku da shvati suštinu stvari, to jest da prepozna istinski karakter sveta i vremena u kome živimo. U aktuelnom trenutku, u svetu drastično poremećenih sistema vrednosti, umetnikove namere se usmeravaju ka obnavljanju značaja estetskog sistema u kojem cilj nikako nije klasični ideal lepote već alternativni ideal vitalnosti. Zapravo, kao i uvek, umetnost je tu “ne da bi se izdvojoila, nego da bi svojim primernom bila model drugim znanjima i drugim praksama” (Filiberto Mena). Svojim estetskim sistemom, svojom plastičkom mišlju, svojim prisvajanjem novih medijskih mogućnosti kao izražajnih sredstava, svojim ekspresivnim ili racionalističkim reakcijama, svojom etičnošću, svojim humanističkim potencijalima – umetnost nudi stvarno saosećanje sa postojećom ljudskom patnjom, sa usudom koji treba prepoznati i prevazići”. 

Zbog toga se od izlagača na izložbi “O (auto)destrukciji i protiv nje” očekuje jedan homocentrični pristup u sagledavanju aktuelnog sveta. Sve ono što nudi današnja politika zaslužuje kritički stav – ne zbog kritikovanja krivih, nego zbog osvešćivanja i ohrabrivanja ugroženih. Osim toga tema je globalno prisutna i značajna te zbog toga se zahteva učeće radova umetnika iz više zemalja sveta, sa svih kontinenata. Koncepcijski narativ je posvećen najaktuelnijim temama a nastojaće se da na izložbi budu prezentovani radovi, pored slikarstva i skulpture i oni koji su bliski ovovremenskim medijskim iskazima (fotografija, video, computer art i druge inovativne tehnologije). Centralna izložba “O (auto)destrukciji i protiv nje” je zamišljena kao prezentacija radova petnaestak autora iz celog sveta (Amerika, Kanada, Japan, Singapur, Kenija, Brazil, evropske zemlje, Srbija). U tom smislu ova izložba će ispuniti svoju estetsku, etičku, kulturološko-sociološku i humanističku misiju. 

Sava Stepanov

3E: Ekologija, Etika, Estetika // 3E: Ecology, Etics, aEsthetics

Otvaranje / Opening: 22.07.

Trajanje / Duration: 22.07. – 07.08. 

Lokacija / Location: Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića / Fine Art Gallery Gift Collection of Rajko Mamuzić

Kustosi / Curators: Sava Stepanov (RS), Alina Şerban (RO)

Umetnici/e / Artists: Cristian Răduță, Nona Inescu, Lea Rasovszky, Happy Trash Production, Adrienn Ujhazi, Nemanja Milenković, Vesna Tokin, Radomir Knežević

*festival otvara Saša Petrović, prvak Opere Srpskog narodnog pozorišta/ Festival will be opened by Saša Petrović, principal opera artist of the Serbian National Theatre

SMALL REBOOTS by Japanese artists

Otvaranje / Opening: 12.08.

Trajanje / Duration: 12 – 28.08.

Lokacija / Location: Muzej savremene umetnosti Vojvodine / Museum of Contemporay Art of Vojvodina

Kustosi / Curators: Ksenija Marinković (RS), Tomohiro Okada (JP)

Umetnici/e / Artists: Ai Hasegawa, Sachiko Kodama, Okada Hiroko, Takanori Ishizuka, Tomohiko Hayashi 

IZVAN CENTRA // OFF-CENTRA

A. DVORAC KARAČONJI / KARACSONYI CASTLE, Sremska Kamenica // Selektor / Selector: Bálint Szombathy

Otvaranje / Opening: 13.08.

Trajanje / Duration: 13 – 21.08

Umetnici/e / Artists: Bálint Szombathy, Kerekes László, Rokko Juhász

B. ZAVIČAJNI MUZEJ ČEREVIĆ / HOMELAND MUSEUM OF CEREVIC // Selektor / Selector: Dejan Kaluđerović

Otvaranje / Opening: 13.08.

Trajanje / Duration: 13 – 21.08

Umetnici / Artists: Dejan Kaludjerović, Thomas Geiger, Belinda Kazeem-Kamiński.

MIHIZOVA KUĆA/  MIHIZ’S HOUSE, Irig // Selektorka / Selector: Olja Stefanović Triaška

Otvaranje / Opening: 19.08.

Trajanje / Duration: 19 – 28.08

Umetnici/e / Artists: Olja Triaška Stefanović, Jana Hojstričová / Palo Macho, Hoa Nguyen Thi, Jan Triaška

C. KARLOVAČKA GIMNAZIJA/KARLOVCI GYMNASIUM, Sremski Karlovci // selektor / Selector: Milovan Destil Marković

Otvaranje / Opening: 19.08.

Trajanje / Duration: 19 .08. – 10.09. 

Umetnici/e / Artists: Milovan Destil Marković, Claudia Chaseling, Inna Artemova

D. PETROVARADIN

Događaj / Event: 20.08.

Umetnici/e / Artists:

• Ples / Dance: Frosina Dimovska i Jelena Alempijević, Plato ispred sata Petrovardinske tvrđave / Clock tower plateau at Petrovaradin Fortresss
• Performans / Performance: Marija Iva Gocić i Kovina Andrić, Petrovaradinska tvrđava / Petrovaradin Fortress 
• Muzika / music: Gudački kvartet TAJJ, Trg Prote Mihaldžića / Prote Mihaldžića Square

QUO VADIS MUNDI? Izložba umetničkih zastava / Art flags exhibition

Otvaranje / Opening: 01.09.

Trajanje / Duration: 01. 09 – 31.12.

Lokacija / Location: Trg Jarbola, Limanski park / Mast Square, Liman park

Kustos / Curator: Sava Stepanov

DUNAV + SLOVENIJA Priroda umetnosti / Nature of Art

Otvaranje / Opening: 01.09.

Trajanje / Duration: 01 – 16. 09. 

Lokacija / Location:  SULUV, Mali likovni salon, Galerija BEL ART, galerija Akademije umetnosti

Kustos / Curator: Peter Tomaž Dobrila

Umetnici/e / Artists: Petra Varl, Jože Šubic, One Dollar Bill (Marko Jakše, Bojan Šumonja, Pierre Tol), Rok Predin, Matej Čepin, Staš Kleindienst, Marko A. Kovačič, Bojana Križanec, Zoran Poznič, Tanja Vujinović, Metka Golec – Toni Soprano, Vlado Repnik, Bogdan Čobal

NOVI SAD + Impulsi Dunava/ Impulses of the Danube

Otvaranje / Opening: 01.09.

Trajanje / Duration: 01 – 16. 09.  

Lokacija / Location: Kulturni centar Novog Sada / Novi Sad Cultural Center

Kustos / Curator: Sava Stepanov

Umetnica / Artist: Tijana Jevrić

Okružje u kojem živimo je alarmantno: na lokalnoj i globalnoj sceni je razvijeni goropadni i nezasiti kapitalizam koji nemilosrdno uzima i troši čovekovu snagu – ne nudeći adekvatnu razmenu. Čovek je sistemska žrtva. Od pojedinca se odvajaju njegove radne i životne funkcije jer današnjem krupnom kapitalu nije potrebna suverena ličnost svesna vlastitih ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih potreba. Ugroženost pojedinca u globalnim zbivanjima je dostigla vrhunac. Traga se za slamkom spasa pred ekspanzijom otuđenja i gubljenja identiteta te pred univerzalnom deformacijom dosadašnjeg načina življenja. U tim okolnostima umetnost može i treba da ima posebnu ulogu: čoveku današnjice je, usred tog haotičnog usuda, odista potrebna – umetnost. Jer, kako je to još svojevremeno pisao Dostojevski, stara je istina da „umetnost ne može promeniti svet, ali ga može učiniti boljim i podnošljivijim”. Danas slavna konceptualna umetnica, Joko Ono, preporučuje: „Pažljivo se popravljajte, ali i razmislite o popravljanju sveta u isto vreme!” Stoga je itekako važno uspostaviti sistemsku funkcionalizaciju umetnosti, omogućiti joj da po svom karakteru bude odista savremena, čak modernistička i avangardna,  da bi bila uklopljena u društvo kao model i primer drugim znanjima i drugim praksama, da bi mogla da ponudi alternativu. U okružju današnje globalne nesigurnosti potrebni su novi koncepti, novi sistemi. U tom smislu treba gledati i na potrebu današnjih umetnika da „zađu“ u područje novih medija – kako nas globalno razvijeni i umreženi digitalni sistemi ne bi apsorbovali i odveli u automatizam, u još drastičniju otuđenost, u još kompleksniju zavisnost i beznadežnost.  

Izložbom ambicioznog naslova Quo vadis mundi? njeni priređivači nastoje da ukažu na reakcije umetnika na takvo stanje sveta. Nemilosrdni liberalni kapitalizam (nastao u ambijentu najrazvijenijih demokratskih društava) raslojio je svetsko stanovništvo na dve grupe. Prvu grupaciju predstavlja veoma mali broj prebogatih kapitalista (svega 300-tinak ljudi poseduje više od 50% svetskog kapitala!), dok drugu grupu čine preostale milijarde svetskog stanovništva koji su pretvorene u neku vrstu potrošnog resursa.  Osnovno sredstvo za uspostavljanje  dominacije manjine nad globalnim stanovništvom jeste snažna tehnološka struktura, a Šošana Zubof govori o formiranju novog koncepta kapitalizma koji naziva „nadzornim kapitalizmom” a koji je zasnovan na tekovinama tehnološke revolucije gde su podaci najskuplja roba. Ona govori o zloupotrebi podataka kao mašineriji za pravljenje novca, sa jedne strane, ali i kao o važnom psihološkom procesu, s druge strane, u kojem je moguće ne samo ući u nečije misli, već ih je moguće i transformisati.[1]  Zubof ukazuje i na epohalni uticaj tehnološkog progresa na ekonomiju i politiku, kao i na psihologiju ljudi. Zapravo, u knjizi Doba nadzornog kapitalizma ona naglašava činjenicu da korisnici tehnologije više nisu klijenti, nego su i sami postali sirovina za obradu u potpuno novom industrijskom sistemu. Tako je personalna sloboda postala roba. Pojavljuje se opšta psihoza a depresija i otuđenje postaju primarne odrednice svesti čoveka našeg doba. Slavoj Žižek je čak mišljenja da je čovečanstvo do ovakvih pozicija dospelo zbog nastojanja čoveka XX veka da prebrzo promeni svet te da se, zahvaljujući upravo tim nastojanjima, dospelo do kapitalizma velikih korporacija koje su u uskom savezu sa državnim  administracijama, tajnim službama, ekonomskim službama. Stvoren je „neofeudalni kapitalizam”, društveni sistem koji neskriveno (zlo)upotrebljava čoveka, koji unižava personalno dostojanstvo i sudbine milijarde ljudi na ovoj planeti – to je sistem koji ugrožava suštinu ljudskosti, samu čovečnost.

Današnji svet se suočava sa višedimenzionalnom globalnom krizom. Očito je – potrebne su radikalne etičke promene, nova globalna etika. U takvim okolnostima umetnost treba da deluje kao korektivni faktor. Da li današnja umetnička praksa tako nešto može proizvesti? U uvodnom pasusu teksta Evropski ekskurs: periferije i mesta različitosti dr Sanje Kojić Mladenov, novosadske istoričarke umetnosti i teoretičarke savremene umetničke prakse, novih i rodnih medija, javlja se nada u takvu sposobnost umetnosti: „U uslovima promenjljivih vrednosnih sistema, preispitivanja granica, formalnih, medijskih i prostornih okvira, te naglašene hibridnosti u umetnosti, slojevitost savremene umetničke prakse razvija se u procesu ukrštanja njenih različitih komponenti, kroz međusobnu komunikaciju i umrežavanje, a ne odvojeno funkcionisanje. Na prvi pogled nepregledna i neuhvatljiva umetnička scena Evrope usmerena je na mnoge raznovrsne egzistencijalne uslove multikulturalnog i globalnog sveta u kojem se kritičko propitivanje aktuelnog statusa kvo, mnogostrukih različitih pozicija, sistema i odnosa moći važno i izazovno, naročito pokretanje pitanja (samo)održivosti, utopija i realnosti”.

Dosadašnje izložbe Dunavskih dijaloga su koncipirane tematski i bile su usmerene ka aktuelnim pitanjima čoveka našeg doba (Umetnost u doba (ne)emocionalnosti, Umetnost u okružju globalne nesigurnosti,  Upotreba čoveka, Quo vadis homo?…).  Ispunjenje takvih namera je ostvarivano u trenucima kada su umetnici dosledno uvažavali estetski dignitet dela te je iz pojedinačnih autorskih estetskih sistema, zahvaljujući jasnoj i čitkoj vizuelizaciji, emitovana sugestivna etička napomena. Multidisciplinarna komunikativnost, kontekstualizacija ili medijalizacija umetničkog iskaza nas upućuju na duhovno razrešenje problema biološke ugroženosti čoveka i prirode (ljudski i prirodni resursi) ali i na akcentovanje moralno-etičkog iskliznuća koje se dešava pred našim očima tokom uvodnih decenija XXI stoleća. A to uočavanje, umetničko promišljanje podižu svest o onim situacijama pred kojima je potrebno biti angažovan. Uostalom, nije li upravo u tome smisao umetnosti?

(Sava Stepanov, umetnički direktor Festivala)

_{^{[1]     Milijarder Ilon Mask, direktor kompanije Tesla i Spejs iks, je 2020. izjavio da će se ljudi spojiti sa digitalnim mašinama kako bi postali kiborzi – kako bi se povećala čovekova efikasnost: „Mislim da ćemo vremenom verovatno videti bliže spajanje biološke i digitalne inteligencije. Uglavnom se radi o širini opsega, brzini veze između vašeg mozga i digitalne verzije vas samih…” To je potrebno, objašnjava Mask, jer računari mogu da monuniciraju brzinom od bilion bita u sekundi, dok ljudi čiji je glavni način komunikacije kucanje prstima na mobilnom uređaju, mogu da komuniciraju brzinom 10 bita u sekundi…}}

Na ovogodišnjoj izložbi Dunavskih dijaloga učestvujete u projektu „Izvan centra” kao selektor i umetnik. Jedan ste od pozvanih umetnika poreklom iz Srbije koji sada deluje u Budimpešti, uz Dejana Kaluđerovića iz Beča, Olju Trijašku Stefanović iz Bratislave i Milovana Destil Markovića iz Berlina. Zamisao je da svojim odabirom ukažete na internacionalne preplete koji postoje, jer se ne radi samo o domicilnim umetnicima nego o „art-gastarbajterima”, o umetničkim imigrantima, o seobama, o disidetskim pozicijama, o umetnicima koji su tragali za adekvatnim duhovnim utočištima… Zanima nas koliko se, po Vašem mišljenju, u te i takve kontekstualne situacije „uklapa” narativ o sudbini istočno-evropskih umetnika?

Pre jedanaest godina izdat mi je roman u Budimpešti čiji glavni junak kreće u svet iz male sredine, iz jednog sela koje bi moglo biti i moje rodno mesto. Putuje u Pariz tamo nekih 20-ih godina i igrom slučaja uskoro postaje akter tamošnjih umetničkih događaja, pre svega nemilosrdnog takmičenja između dadaista i nadrealista, to jest Tristana Care i Andrea Bretona. Lepša sudbina se ne može zamisliti jer je to škola umetnosti i života koja novcem ne može da se plati. Na kraju se vraća sav razočaran i utučen jer u ličnostima svetske elite intelektualaca i stvaralaca toga vremena prepoznaje iste arhetipove koje je sreo u svojoj provinciji i od kojih je bežao: male duše, karijeriste, avanturiste, ljude zlih namera…

Večito pitanje „otići ili ostati” nikada nije bilo aktuelnije nego u današnjem vremenu globalnog sveta. Neki naši su se vratili, na primer Šumanović i Konjović – u mađarskoj umetnosti Kašak, a neki su ostali. Jedan od njih je Laslo Kerekeš (Kerekes László), moj prvi izbor na izložbi „Izvan centra”. Otišao je 1986. u Zapadni Berlin, tamo je i umro 2011. a pri tom je na kratko posetio Novi Sad svega u dva navrata, barem kako je meni poznato. Mada je trag i prisustvo „duhovne otadžbine” u njegovom radu u emigraciji bio dubok i neprestano prisutan, do granice opsednutosti. Patio je u tuđini, ali se ipak opredelio za egzil. Postoje čitave serije radova u kojima se on bavi sudbinom nomadskih naroda, na primer Avara. Još dok je živeo u novosadskom Ribnjaku posvetio je veći broj slika reci Dunavu, velikoj saobraćajnici Evrope u stilu novog ekspresionizma i novih divljih.

Drugi moj izbor je Jožef R. Juhas (Juhász R. József) mađarski umetnik iz Slovačke. O njemu valja znati da je krajem 80-ih u gradu po imenu Nove zamki (Nové Zámky) pokrenuo međunarodni multimedijalni festival koji je postao najznačajnije mesto okupljanja umetnika akcije i performansa srednje i istočne Evrope. Juhas je i sam izrastao u međunarodnu figuru ovih umetnosti, otelotvoreći savremenog umetnika nomada koji se nalazi svuda u svetu samo ne kod svoje kuće. U stvari pojam „kuće” je u njegovom slučaju potpuno postao irelevantan – kuća mu je ceo svet. Upravo se ovih dana vratio iz Meksika gde je boravio devet meseci nastupajući i organizujući umetničke radionice. U Novom Sadu biće predstavljen akcijom u poplavljenom Dunavu kod Budimpešte.

Iako već više od dve decenije živite izvan domicilne sredine, u Srbiji ste značajno prisutni na izložbama u brojnim retrospektivnim postavkama, na samostalnim izložbama i na prezentacijama aktuelne umetnosti. Da li Vam, kao umetniku, odgovara ta dualna situacija?

Sve mi odgovara što mi omogućuje da se ispoljim, da se „realizujem”. Od početka 70-ih neprestano sam na putu, ali volim da imam stalnu bazu delovanja. To je sada Budimpešta, ali sam još uvek otvoren za neko drugo rešenje. Kretanje mi još uvek ne čini prepreku.

Verovatno se sećate video-rada u kojem uriniram na srpsku-mađarsku granicu. Ali istorija je surova i ponovo je pokazala da stvari ne idu kako ja mislim nego kako to drugi misle. Ista ta granica sada je dobila metalnu ogradu.

Godine 2019. u Subotičkom gradskom muzeju izveo sam performans „Na liniji” koji dotiče tu dualnu situaciju svesti. Dok sam živeo u Subotici ta svest, zbog fizičke blizine granice, bila je prisutna u mojoj svakodnevici: kao susret dve kulture i njihovo sukobljavanje. Obe su mi značile mnogo. Bez južnoslovenske kulture ne bih bio isti čovek kao što jesam. 

Vaša umetnost je konstantno imala jasan aktivistički i angažovan odnos prema svetu u kome živimo. Očigledno je da se današnji svet nalazi u izrazito kriznom periodu. Da li se, i kako, aktuelna kriza projektuje u Vašim novijim radovima. Zapravo, „a šta ćemo sad?” kako to na kraju svoje pesme pita pevačica i performerka Konstrakta u trenutnom muzičkog hitu „In Corpore Sano” kojim je Srbija bila zastupljena na ovogodišnjoj Evroviziji?

Imam relativno sveže radove iz perioda 2019–2022. koji još nisu bili prikazivani. Postoji ciklus na temu kovida, mešanih medija. Radove sam, delimično u saradnji sa Editom Kadirić, pripremio za predstojeću izložbu „Silent Recovery” čija ideja potiče od subotičke kustoskinje Nele Tonković i uključuje osam savremenih umetnika iz Vojvodine.

Prvog maja, tačno na 50. godišnjici moga rada Lenjin u Budimpešti (Lenin in Budapest, 1972) realizovao sam ciklus analognih fotografija pod nazivom Putin u Budimpešti i to pored spomenika antisovjetske revolucije iz 1956. godine. Rad je toliko svež da razvijen filmski negativ upravo izlazi iz laboratorije.

Prošlo je 50 godina i kao da se ništa nije promenilo… 

Budimpešta, 04.05.2022.

Želeli bismo da nam objasnite kako deluje Hapy Trash Production; kako uspevate da održite kontinuitet konceptualnog procesa; kako postižete da na vašim izložbama sačuvate koherentnost sopstvenog reagovanja i zaključivanja s obzirom da kao autori ne delujete paralelno jedni uz druge nego ste odvojeni različitim kontekstualnim okolnostima jer članovi grupe žive i rade u različitim državama (Italija, Slovačka, Srbija)?

U svom radu koristimo različite jezike i načine izražavanja, u rasponu od slike, preko instalacija, audio-vizuelnih radova i performansa do korišćenja marginalnih jezika i postupaka u kojima pokušavamo da potpuno napustimo zauzete i prenaseljene prostore u savremenoj umetnosti. U procesu rada manje odlučujemo o principima kojih bismo se čvrsto držali, a više pratimo izmenjene i nametnute spoljne uticaje i okolnosti. U skladu sa tim, poslednjih godina se težište u našem radu pomerilo od „stvaranja” ka „preusmeravanju” isfiltriranih sadržaja. Ova otvorenost, nedovršenost i komunikativnost sistema koji pokušavamo da uspostavimo je u funkciji potrage i potrebe za autentičnošću, svežinom u radu i odsustvom manira.

Poslednjih godina, naš rad svesno biva sve manje intencionalan, ambiciozan i samobrendirajući, a postaje sve više jednostavan i automarginalizujući, krećući se po meandrima i rubovima. Bez tragova mudrosti ili gorčine, naš rad se okreće ka „lošoj” umetnosti i ne-umetnosti, „tankom”, „tromom”, „površnom”, „nebitnom”, „mekom” i „savitljivom”, radosnim legurama „efemernog”, „slučajnog”, „malog” i „jurodivog”. Pakao i đubrište (ideja, stvari, tehnologija, osećanja, želja, umetnosti…) jednog čoveka su raj za drugog.

Vrsta umetnosti koja nas interesuje i kojom se bavimo upućuje nas na širi kontekst kulture u kojoj je ta umetnost smeštena. Kulturni kontekst upućuje na još širi kontekst vrednosnog sistema društva kojem ta kultura pripada. U svom radu pokušavamo da skromno i duhovito svedočimo o načinima na koje kriterijumi formiranja estetskog i umetničkog „iskustva” proizvode i uništavaju značenja u kulturnom okruženju. Usput takođe pokušavamo da pronađemo svoje „izlazne strategije”, tj. mogućnosti da se bez ropca ili elitizma prihvati stvarnost, kao i neminovnost njene promene u praznini nepostojećeg (ili krivo sraslog) šireg sistema kulture.

Svi ovi stavovi su duboko uvreženi među članovima HTP tako da kontekstualne okolnosti različitih država u kojima živimo ne dovode u pitanje koherentnost našeg reagovanja i zaključivanja.

Koliko je tema izložbe 3 E: ekologija, etika, estetika, kompatibilna sa vašim umetničkim interesovanjima i estetsko – etičkim nazorima?

Umetničko delovanje  HTP se velikim delom odnosi na kompleksne pojave u savremenom (ne samo) srpskom društvu koje karakterišemo kao ekološki nesavesno, reciklažno nepismeno, socijalno neodgovorno, emotivno zapušteno, empatijski i estetski osakaćeno. Kroz diskurs sakupljačkog i odgovornog stava preispitujemo i revalorizujemo umetničke i životne sisteme vrednosti kroz istraživanje odnosa lokalnog i univerzalnog, besmislenog i smislenog, lepog i ružnog, đubreta i blaga, i razvijamo dijaloški princip koji prepoznaje potrebu svakog čoveka da bude srećan.

Dunavski dijalozi 2021

Ovogodišnja tema festivala Dunavski dijalozi, „Umetnost i društvo u okolnostima iznuđene realnosti“ je, po rečima kako stručne javnosti tako i publike, odlična dijagnoza situacije u kojoj se društvo danas nalazi. Aktuelna i pažljivo odabrana tema, pored dobre organizacije, osigurali su uspeh Festivala koji je održan tokom pandemije, drugu godinu zaredom. 

Kao i svake godine, manifestacija nije bila statičnog karaktera već su se posetioci kretali gradom, od izložbe do izložbe, što ovom Festivalu daje poseban, lični pečat.

Prva izložba u nizu, u okviru segmenta Novi Sad+, bila je izložba novosadske umetnice Karoline Mudrinski, čija je kustoskinja bila Svetlana Mladenov. Autorka je kroz izložbu predstavila segment svoje doktorske disertacije, prikazavši inovativni spoj umetnosti i nauke. Iako se njen rad, koji ostavlja snažan vizuelni efekat na publiku, bazira na matematičkoj teoriji, autorka i kustoskinja ističu da njeno razumevanje nije neophodno za recepciju dela.

Na sledećoj destinaciji publika je imala priliku da vidi tri izložbe u okviru bugarsko – srpskih umetničkih dijaloga. Najpre je otvorena izložba bugarskog umetnika Saša Stoicova i srpskog umetničkog dua poi menu diSTRUKTURA čiji su članovi Milica Milićević i Milan Bosnić. U drugom dijalogu, između umetnika Srbije i Bugarske, učestvovali su Ludmil Lazarov i Ana Vrtačnik, a u trećem Javor Kostadinov i Monika Sigeti.

Kustosi bugarsko-srpskih umetničkih dijaloga bili su Slavica Popov i Nadežda Džakova. Po rečima kustoskinja, ovi autori su na originalan način pristupili pandemiji i kroz svoje radove ponudili svoje viđenje situacije i odgovor na nju.

Otvaranju izložbe je prisustvovao ambasador Bugarske u Srbiji, Petko Dojkov a publika je dobila jasniju sliku o važnosti saradnje između umetnika iz Bugarske i Srbije koju je ova izložba zasigurno obogatila. 

Poslednja izložba prvog dana bila je centralna postavka koja deli ime sa temom celokupne manifestacije – „Društvo i umetnost u okolnostima iznuđene realnosti”. Na njoj su učestvovali umetnici Antoni Rajžekov, Venelin Šurelov, Stevan Kojić, Ana Vasov i Ana Prvački. Kustosi ove izložbe su Venelin Šurelov i Sava Stepanov. Ona je za zapravo pružila najdirektniji odgovor na temu, i na veoma inovativan i specifičan način dočarala umetničko viđenje „nove normalnosti“. Individualni radovi ovih umetnika u zajedničkoj postavci su poprimili jedno potpuno novo značenje i smisao. Time je svaki umetnik dodao svoj pečat izložbi, podigavši je na jedan novi, kvalitetniji nivo. I zaista, pozitivne reakcije publike su se videle na prvi pogled, a u razgovoru sa kustosima, uvek je isticano zadovoljstvo samom izložbom ali i saradnjom sa svim akterima Festivala.

Drugi festivalski dan je počeo međunarodnom konferencijom „Društvo i umetnost u okolnostima iznuđene realnosti“ koja je prenošena uživo, na različitim kontinentima, uz pomoć tima Ars Electronica festivala. Tribina je bila podeljena na dva panela, na prvom su učestvovali kustosi, a na drugom umetnici među kojima gosti iz Japana, Singapura i Južnoafričke Republike. Pored uspešnih prezentacija i izlaganja učesnika, u Konferenciju se uključila i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković.

Učesnici konferencije došli su do zaključka da ne postoji zdrava umetnička scena bez održavanja ovakvih festivala. Činjenica da se saradnicima festivala Dunavski dijalozi ove godine pridružio i festival Ars Electronica iz Linca, odličan je pokazatelj razvoja Dunavskih dijaloga. Direktorka Festivala, Vesna Latinović, istakla je svoje zadovoljstvo ovom saradnjom uz nadu da će ona biti duga i uspešna.

Ostatak dana bio je rezervisan za dijalog Novi Sad – Temišvar. Kustoskinje su bile Sanja Kojić Mladenov i Diana Marinku a dijalozi su se sastojali iz tri segmenta. Postavke su se mogle videti na različitim lokacijama na Petrovaradinskoj tvrđavi i u predgrađu Petrovaradina.

Na prvoj izložbi su učestvovale Oana Paula Vainer i Anica Vučetić. Njihova izložba pozicionirana je oko Vojnog bunara, u okviru Muzeja grada Novog Sada.

Druga izložba bila je postavljena u katakombama u samoj tvrđavi, gde su svoje radove prezentovale Andrea Medar i Danica Bićanić, dok se treća izložba, čiji su autori Dragan Vojvodić i Liliana Merćoju Popa, odigrala na Trgu Prote Mihaldžića.

U razgovoru sa kustosima i umetnicima, često se ponavljala misao da su ovakvi događaji, i sam dijalog Novi Sad – Temišvar, ne samo od presudne važnosti za umetničke scene dva grada, već i dve države. Diana Marinku, kustoskinja iz Rumunije, izrazila je nadu da će dijalog Novi Sad – Temišvar evoluirati u nešto veće, možda, u dijalog Srbije i Rumunije. 

Nakon izložbe, priliku da otvori ovogodišnje Dunavske dijaloge imao je multimedijalni novosadski umetnik, Vladimir Kopicl. On je festival otvorio kratkim i sadržajnim govorom kojim se osvrnuo na aktuelne teme našeg društva. U to spada ne samo osvrt na uticaj „iznuđene realnosti“ na sociološku strukturu čoveka već i mnoge druge teskobe koje muče umetnike današnjice. Kopicl tvrdi da su Dunavski dijalozi i slični festivali ogledalo stanja umetnosi, ali da ih ne bi trebalo predstavljati kao suparnike drugih manifestacija „zabavljačkog“ tipa. 

Naši mladi saradnici, Doroteja Antić, i Aleksa Ćirić, tokom trajanja Festivala su razgovarali sa kustosima DD 2021, Svetlanom Mladenov, Dianom Marinku i Slavicom Popov, kao i sa Vesnom Latinović, direktorkom Festivala. Prenosimo vam deo njihovog dijaloga.

SVETLANA MLADENOV je srpska kustoskinja i istoričarka umetnosti. U okviru segmenta Novi Sad+ kustoskinja izložbe novosadske umetnice Karoline Mudrinski. Svetlana Mladenov svojim radom i zalaganjima promoviše savremenu umetnost, a neretko se osvrće i na poteškoće sa kojima se susreće u tom procesu.

DD: S obzirom na to da ste dugogodišnja saradnica Dunavskih dijaloga, možete li uporediti tok organizacije Festivala ranije i sada tokom „iznuđene realnosti”?

SM: Organizacija ovakvog Festivala je uvek komplikovana i veoma naporna, kao da je svaki put sve teže i teže. Međutim, mi se uvek trudimo i dajemo svoj maksimum, bez obzira na umor, stres i neizvesnost. Moje iskustvo je da se na kraju sve lepo složi na svoje mesto što nam pruža satisfakciju i podsticaj da nastavimo dalje.

DD: Vi ste kustoskinja izložbe koja predstavlja sklop nauke i umetnosti, mislite li da je publici neophodno poznavanje tih nauka kako bi razumeli delo?

SM: Publika ne mora da razmišlja o nekoj naučnoj pozadini umetnosti, već reaguje na vizuelni segment koji na nju ostavlja efekat. Iako se rad bazira na naučnoj teoriji, ona nije presudna u radu Karoline Mudrinski. Ako se ne posmatra taj naučni aspekt, dobija se jedan skroz drugi proizvod.

DD: Da li mislite da je pandemija poljuljala veru u nauku? Ako jeste, kako komentarišete sve veće prisustvo nauke u umetnosti? Kako se to odražava na radove umetnika?

SM: Mislim da ljudi nisu izgubili veru u nauku, već je to „maslo” političkih centara moći, koji to podstiču. Obrazovani ljudi će uvek biti na strani nauke. Naučnici nikada ne žele da naude drugom čoveku, drugi su ti koji njihove rezultate koriste u promotivne ili negativne svrhe. Zbog toga postoji zbrka informacija kojh je sve više i često se međusobno potiru.

DD: Koliko je održavanje festivala kao što su Dunavski dijalozi bitno za proces tranzicije naše države i napredak našeg društva i čitavog regiona?

SM: Smatram da je od presudne važnosti. Izgubili smo mnoge velike manifestacije i nastala je velika praznina u sferi promocije savremene umetnosti. Međutim, u tom vakuumu nastaju Dunavski dijalozi. Početak je bio skroman, ali se zbog ambicije Save Stepanova i Vesne Latinović, Festival širi i napreduje. To nam pomaže da naš region i država nađu svoje mesto u svetu. Potrebna je promocija naših umetnika, kako bi progovorili internacionalnim jezikom, a to se postiže konstantnom razmenom mišljenja, komunikacijom i međunarodnom saradnjom, čemu ovakvi festivali u velikoj meri pomažu.

DIANA MARINKU je rumunska kustoskinja u čijoj su selekciji na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima nastupila tri umetnika iz Rumunije na izložbi Dijalozi Novi Sad – Temišvar. Ona je izabrala Oanu Paulu Vainer, Andreu Medar i Lilianu Merćoju Popa.

DD: Kako biste opisali saradnju sa kolegama na Dunavskim dijalozima? Da li je bilo poteškoća prouzrokovanih pandemijom?

DM: Naprotiv, to je bio metod kojim smo se distancirali od pandemije jer je kompletna organizacija savršeno osmišljena. Od početka je saradnja i komunikacija lepo tekla, kako sa mnom i organizatorima, tako i među umetnicima. Ovo je pravi recept kako napraviti nešto dobro dok vas spoljni kontekst sputava, dobar pokazatelj onoga što umetnost može da učini.

DD: Šta kustosi, umetnici, organizatori i publika mogu zaključiti iz dijaloga između Novog Sada i Temišvara?

DM: Ono što je bitno je da postoji veza između dva grada, to je istorija, činjenica da će oba grada postati Evropske prestonice kulture i da nijedan ni drugi grad nisu glavni gradovi svojih država, što daje prostor umetničkoj sceni da bude živopisnija i veća. Ovakve manifestacije i titule koje krase ove gradove su dokaz uspeha njihovih umetnika.

DD: Mislite li da će dijalog Novi Sad – Temišvar prerasti u dijalog Srbija – Rumunija, da li je to njegova budućnost?

DM: Ja verujem da je to moguće i to podstičem. Važno je prevazići i geografske i mentalne granice jer saradnja donosi benefit i jednoj i drugoj strani. Saradnja u kojoj svi dobijaju.

DD: Da li mislite da su ovakve manifestacije ključ za učvršćivanje odnosa dve države?

DM: Kulturološki gledano, nije dobro izolovati se. Istorijski gledano, Rumunija je ostvarivala veze sa državama koje joj nisu geografski bliske kao što je Srbija, iz kojih je mnogo naučila. Međutim, kad se osvrnemo, možemo jasno videti da nas spaja sličan mentalitet i zato je važno da se naša saradnja razvija i održava.

SLAVICA POPOV je kustoskinja i istoričarka umetnosti iz Srbije. Za ovogodišnje izdanje festivala, na izložbi u okviru srpsko-bugarskih dijaloga, odabrala je umetničku grupu DiSTRUKTURA i umetnice Anu Vrtačnik i Moniku Sigeti.

DD: Primećujete li razliku između saradnje sa umetnicima pre i sada, tokom „iznuđene realnosti”?

SP: Smatram da razlika postoji, ali nije velika. Nasilno smo gurnuti u virtuelni svet, iz njega ne moramo nužno pobeći već je cilj da uspostavimo balans između virtuelne i naše stvarnosti.

DD: Koliko je „iznuđena realnost“ uticala na radove umetnika? Čini li ona radove sličnijim ili produbljuje razlike među njima?

SP: Svi različito pristupamo istim okolnostima, ali svi i možemo da pronađemo zajednički jezik pogotovo kada govorimo o sferi umetnosti.

DD: Da li je „iznuđena realnost“ istakla ili sakrila našu domaću umetničku scenu?

SP: Umetnost u Srbiji svakako nastavlja da funkcioniše, umetnici i kustosi se snalaze u komunikaciji bez obzira na kompleksnost situacije. Pojam „nova normalnost“ nas navodi na pitanje „šta je uopšte normalno, ono što je bilo ranije ili ovo gde smo sad”?. Nemoguće je postalo moguće i to sugeriše postojanje više realnosti a zadatak umetnika je da te realnosti detektuju i predstave kroz svoje stvaralaštvo. Ukoliko ih ispravno i temeljno tumačimo, možda možemo da se pripremimo i za neke buduće nepredvidive okolnosti.

VESNA LATINOVIĆ je direktorka festivala Dunavski dijalozi. U razgovoru sa njom, otkrili smo koliko se ovo, deveto, izdanje Festivala razlikuje od prethodnih, kako je ona doživela „iznuđenu realnost”, koliko je značajna saradnja Festivala sa drugim sličnim manifestacijama i zemljama koje su uključene u Festival kao i koji su to najznačajniji aspekti organizacije međunarodnog Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi.

DD: Ovo je već drugo izdanje Festivala u pandemijskim uslovima. Kako biste uporedili organizaciju i saradnju na prethodnom i ovogodišnjem Festivalu?

VL: Postoji velika razlika jer je prošle godine priprema Festivala bila protkana sa mnogo neizvesnosti. Od biranja teme do pozivanja gostiju, posla ima mnogo, a vreme je ograničeno. Pripreme počinju godinu dana unapred, a tada nismo mogli predvideti šta nas čeka. Kada smo se suočili sa pandemijom, odlučili smo da nastavimo sa organizacijom uvereni da treba istrajati. Iako smo imali spremnu onlajn opciju kao alternativnu, Festival se uspešno održao uživo, uz poštovanje svih epidemioloških mera. Najsnažniji utisak prošlogodišnjeg Festivala je broj učesnika koji su se odazvali pozivu da uživo prisustvuju otvaranju. Ove godine su pripreme bile rasterećenije jer smo imali prošlogodišnje iskustvo. Evo, drugu godinu zaredom dokazujemo da umetnost, kao i život, teče dalje i da ne može biti zaustavljena.

DD: Koliko je za Festival važna saradnja sa Ministarstvom kulture Srbije, kao i ambasadama i kulturnim centrima drugih država, i koliko je to pokazatelj napretka i uspeha manifestacije?

VL: Bez podrške Ministarstva kulture i informisanja, Pokrajinskog sekretarijata i Grada Novog Sada, ne bismo mogli da realizujemo Festival jer je on nekomercijalan. Svaki međunarodni projekat podrazumeva i mnogo troškova i nije ga lako organizovati, ali nam ovakva podrška, iz godine u godinu, daje vetar u leđa. Što se tiče promocije, veoma je važna podrška ambasada i kulturnih centara država iz kojih dolaze umetnici i kustosi. Austrijski kulturni forum podržava Festival od samog početka. Nadamo se da ćemo sa sve više ambasada, samim tim i sa drugim stranim državama, ostvariti dugogodišnju saradnju i učvrstiti postojeće. Festival ima sve veći ugled i medijski je sve prisutniji. To je rezulat napornog rada i stateškog pristupa.

DD: Kako komentarišete saradnju Dunavskih dijaloga sa partnerima i srodnim festivalima u državi i regionu. Koliko je za razvoj kulturne scene važna takva saradnja?

VL: Mislim da je ona ključna. Svaka koprodukcija podrazumeva zajedničku podelu posla, ali i zajedničku satisfakciju po završetku. Do sada su Dunavski dijalozi ostvarili uspešnu saradnju sa Art Encounters bijenalom u Temišvaru, zatim od ove godine sa Ars Electronica festivalom u Lincu, Festivalom digitalne umetnosti u Sofiji kao i festivalom Videomedeja iz Novog Sada koji je pored Dunavskih dijaloga jedini festival vizuelne umetnosti u gradu. Svaka od ovih saradnji je veoma važna, koristi svima koji su nju uključeni i doprinosi razvoju kulturne scene.

DD: Šta biste izdvojili kao najbitniji aspekt organizacije koji određuje uspeh Festivala?

VL: Jako je važno da tema bude adekvatna i aktuelna, odnosno da prati dešavanja u društvu. Savremena umetnost mora reflektovati izazove sa kojima se svakodnevno suočavamo. Umetnički direktor, Sava Stepanov, pokazao se veoma kompetentnim za anticipaciju prikladne teme. To uključuje dobro poznavanje umetničke scene i kretanja u društvu. Pored teme bitno je odabrati kvalitetne saradnike koji će biti ne samo stručni već i otvoreni za komunikaciju i doprinos Festivalu.

Studentkinja komunikologije, Doroteja Antić, i Aleksa Ćirić, student žurnalistike sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, od ove godine su deo tima Dunavskih dijaloga. Slede njihovi razgovori sa umetnicima, učesnicima DD 2021 Karolinom Mudrinski, Antonijem Rajžekovim, Draganom Vojvodićem kao i sa novosadskim pesnikom, esejistom, pozorišnim i književnim kritičarem iz Novog Sada, Vladimirom Kopiclom, koji je otvorio ovogodišnje izdanje Dunavskih dijaloga.

KAROLINA MUDRINSKI je novosadska umetnica koja prvi put u svojoj karijeri nastupa na Dunavskim dijalozima. Njen rad, u okviru segmenta, Novi Sad+, zasnovan je njenom doktoratu i bavi se međusobnim odnosom dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog prostora. Umetnost ove srpske umetnce usko je povezana sa naukom, a kako sama tvrdi, nauka ne samo da joj je polje interesa već i oslonac na kojoj počiva njena umetnost.

DD: Prvi put učestvujete na Dunavskim dijalozima, kakvi su Vam dosadašnji utisci o Festivalu i saradnji sa organizatorima, kustosima i umetnicima?

KM: Tako je, prvi put učestvujem na Dunavskim dijalozima, a igrom slučaja je i moja izložba prva u nizu ove godine, te nisam mogla da uporedim svoj rad sa izlaganjima svojih kolega. Svakako se radujem nastavku Festivala i razgovoru o glavnoj temi sa saradnicima.

DD: S obzirom na to da se Vaš rad zasniva na simbiozi nauke i umetnosti, koliko je duboko razumevanje principa matematike i srodnih nauka bitno za Vaše stvaralaštvo?

KM: Smatram da je shvatanje matematičkih postulata od presudne važnosti za shvatanje postulata umetnosti. Umetnost ostavlja prostor za mnoge mogućnosti, odnosno sve je moguće predstaviti, dokazati i definisati. Iz moje perspektive, sve se svodi na istraživanje i nauke i umetnosti.

DD: Koliko je Vama bilo teško uklopiti nauku u umetnost?

KM: Za mene je to jedna zanimljiva stvar koja mi je došla prirodno. Time se bavim jer mi je blisko i nepresušan mi je izvor inspiracije. Stečena znanja iz umetnosti koristim da bih što bolje predstavila svoja naučna istraživanja.

DD: Pored toga što umetnicima na ovaj način približavate nauku, da li smatrate da je ovo potencijalno dobar način da i naučnicima približite umetnost?

KM: Pre svega, izložena instalacija je segment mog doktorskog rada. Inače, na ovom projektu radim preko 15 godina i već sam tokom magistarskog rada sarađivala sa naučnicima, matematičarima, fizičarima i programerima, kako bih pronikla u tajne nauke i uklopila ih u jezički narativ umetnosti.

ANTONI RAJŽEKOV je umetnik iz Bugarske koji je na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima nastupio na centralnoj izložbi „Umetnost i društvo u okolnostima iznuđene realnosti”. Njegov rad predstavlja interaktivnu mapu sveta na kojoj publika može da „uključi” ili „isključi” odabrane države i na taj način poveća ili smanji jačinu i frekvenciju zvukova koje ta mapa emituje. Iako Rajžekovljevo delo vuče inspiraciju iz pandemije i „epidemioloških kriva” kojom mapa osciluje, umetnik tvrdi da je najbitnije da prepoznamo manje vidljive krize i posledice koje na prvi pogled nisu lako uočljive.

DD: S obzirom na to da se Vaš rad prvenstveno bazira na iskustvu pandemije, da li mislite da je ona približila ili udaljila umetnike širom sveta? 

AR: Pandemija je svakako udaljila države, ekonomije, kulture i mnoge aspekte društva. Pitanje je šta smo iz toga naučili. Pandemija je pokazala da je i slušanje važan doprinos komunikaciji. Ako svi pričaju a niko ne sluša, šteta je veća i od same pandemije. Upravo zbog toga nam je nužno nešto poput platforme za komunikaciju, a tu ulogu igra umetnost. Moje delo je odraz te metafore – paljenje i gašenje određene države doslovno izbacuje iz komunikacije. Uloga i odgovornost pojedinca u ovakvim okolnostima je vrlo važna, ali ljudi jedni druge isključuju sa velikom lakoćom.

DD: Da li umetnost predstavlja izlaz iz pandemije ili alat za dobijanje kompletnije slike krize u kojoj se nalazimo?

AR: Šta je umetnost je pitanje koje umetnost sama uvek postavlja. S jedne strane ona reflektuje procese koje možda na prvi pogled ne vidimo, kao što su paranoja ili strah, a sa druge strane procese koje smatramo nebitnim iako su od esencijalnog značaja. U svakom slučaju, umetnost je tu da nam otvori oči.

DD: Da li smatrate da će se u budućnosti na „pandemijsku umetnost“ gledati kao na posebnu granu umetnosti ili kao na zasebni period?

AR: Zanimljivo je igrati se slikama budućnosti. Već se uočava talas radova koje su direktan odgovor na pandemiju, ali mislim da će „pandemijska umetnost“ verovatno postati zasebno poglavlje u istoriji umetnosti.

DRAGAN VOJVODIĆ je novosadski umetnik koji se na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima predstavio u okviru dijaloga „Novi Sad-Temišvar”, radom pod nazivom „The Personal is Political”. Vojvodić je poznat po svom specifičnom „nomadskom” načinu života i zato je jedan od interesantnijih sagovornika za dijalog u vezi sa „iznuđenom realnosti” koja je tako iznenadno zatvorila vrata putovanjima. Kustos ove izložbe je Sanja Kojić Mladenov.

DD: Na koji način su okolnosti „iznuđene realnosti” uticale na Vaš specifičan način života i umetnost?

DV: Ja sam se trudio da ostanem psihički stabilan, a pošto dosta putujem, morao sam da se snalazim. Pronašao sam načine da ne dozvolim pandemiji da me u potpunosti ograniči. Putovanja su mi neophodna za rad pošto ne mogu da stvaram samo u jednom, ograničenom prostoru. 

DD: Kako putovanja utiču na Vaše viđenje umetnosti i identiteta?

DV: Od rane mladosti sam odvojio svoj identitet od države i nacije, a u tom procesu su putovanja bila ključna. Moja umetnička priča počinje u krizi i od tad je meni delanje u krizi motivišuće a ne nešto što me sputava. Smatram da je kriza nešto što je bitno za umetničko stvaralaštvo jer se u blagostanju umetnik fokusira na puku estetiku, dok se u krizi fokusira na etiku.

DD: S obzirom na to da u Vašem stvaralaštvu često referirate na raspad Jugoslavije i ratove devedesetih, da li mislite da je „iznuđena realnost“ uticala na kolektivno sećanje naroda na život tokom raspada Jugoslavije?

DV: Sve države, ex Ju članice, taj period zanemaruju. One taj kompletan period istorije stavljaju u negativan kontekst, koji se ne preispituje. Ove godine je tačno trideset godina od raspada SFRJ, a nemamo nikakve godišnjice, izložbe, događaje koji bi se osvrnuli na raspad Jugoslavije. To mene kao umetnika tišti jer ja to ne mogu da zanemarim. Ti događaji su me u velikoj meri odredili kao umetnika. Šta su ljudi tada prošli vidi se samo na individualnom planu, dok se to kolektivno poriče i zaboravlja.

DD: Možete li uporediti Vaša prethodna učešća na Dunavskim dijalozima sa ovogodišnjim?

DV: Za mene postoje dva sveta – realnost i umetnost. Realnost je ono što je moja vlastita biografija, smatram da sam kao pojedinac prošao isto što i hiljade ljudi u regionu, a umetnost je drugi svet u kom osećam slobodu stvaranja, u koju se upliću moji uzori. Spajam svoju biografiju sa svetom umetnosti, što je i esencija mojih radova. U svom drugom učešću na festivalu sam napravio performans baziran na raspadu Jugoslavije, a u sećanju mi je ostala emotivna i snažna reakcija publike. Ovogodišnji nastup ima aktivno značenje, iako je u poređenju sa prethodnim svedeniji. Mada je poruka koju predstavljam prvi put plasirana 1970-tih, ona danas ima novo, važno značenje. Pored toga ona osvetljava pojedinca u svetu u kom su ljudski životi samo brojke. 

VLADIMIR KOPICL je srpski pesnik, esejista, pozorišni i književni kritičar. Ove godine se našao u posebnoj prilici da otvori Dunavske dijaloge uz govor kojim se osvrnuo na „iznuđenu realnost” u kojoj se našlo današnje društvo i na njen kontekst.

DD: Koliko je odziv umetnika bitan pokazatelj kvaliteta kako umetnika tako i samog Festivala?

VK: Mislim da je odziv veoma bitan, ali pravo pitanje je koliko je umetnika u selekciji i ko će biti pozvan. U tome se ogleda odnos sredine prema umetnosti. Umetnici sami po sebi vole razmenu mišljenja i radova i za njih nema granica. Održavanje ovakvih festivala je simbol vitalnosti umetnosti države u kojoj se odvijaju.

DD: Da li je za razvoj umetničke scene presudno održavanje Dunavskih dijaloga i sličnih manifestacija?

VK: Srbija je zemlja festivalske kulture koja potencira događaje in vivo. Dunavski dijalozi su ipak malo iznad tradicionalne festivalske paradigme, i to ne samo svojom strukturom već i dijaloškom komponentom. Međutim, i festivali zabavljačkog tipa bi trebalo da postoje, jer sama etimologija reči festival potiče od fest, sugeriše na neku gozbu, nešto lepo. Ne bi trebalo da stavimo tačku između recimo Exit-a ili Guče i Dunavskih dijaloga već dvotačku. To su dve strane iste rečenice koju zovemo kultura, a svako ima pravo da bira koja mu se strana više sviđa.